Raspad bivše Jugoslavije i stvaranje većeg broja manjih država na njenim razvalinama imali su za posledicu potpunu društvenu dezorganizaciju i urušavanje sistema vrednosti, ali i unazađivanje međususedskih odnosa u ovom delu Evrope. Bez obzira na napore poslednjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića i reformatorski nastrojenog dela tadašnje jugoslovenske elite, prevagnuli su nacionalizam, ratovi, pljačka, korupcija, degradacija kulture i svih sfera društva. Običan čovek u svim delovima bivše Jugoslavije našao se na udaru masovne hipokrizije. Od "obrisanih" u Sloveniji, srpske manjine u Hrvatskoj, naroda u Bosni i Hercegovini (BiH), preko inflacijom i ratom izmorenih građana Srbije i Crne Gore (CG), do makedonskog stanovništva raspolućenog po nacionalnoj osnovi – zapravo, svi su zajedno delili istu sudbinu, istina sa varijacijama na temu.

BOSNA I HERCEGOVINA

Ratom razrušena, a u miru nefunkcionalna BiH je po mnogo čemu izuzetak od pravila. Od toga da je svoj unutrašnji oblik i strukturu dobila na osnovu mirovnog sporazuma sa izmenama nakon rata učinjenim intervencijom međunarodnog faktora, do podeljenosti u svim sferama u svakodnevnom životu običnih građana BiH. Tako se u školama u oba entiteta i Distriktu Brčko na sve tri strane (bošnjačkoj, srpskoj i hrvatskoj) uče tri različite istorije i kreira različita sadašnjost, odnosno "stvarnost". Pa onda i ne čudi kontinuirana nestabilnost koja vlada u BiH.

Teški ratni zločini, desetine hiljada mrtvih, stotine hiljada prinudno raseljenih, kao i veliki broj izbeglica povratnika, te interno raseljenih lica, savremeno bosansko društvo čine nestabilnim. Ni Međunarodni sud pravde, ni Haški tribunal, a da se o nacionalnim sudovima i ne govori, nisu doveli do preko potrebnog pomirenja i promene kursa ka napred. BiH, "Jugoslavija u malom", i dalje funkcioniše po etničkom ključu, ne odmičući na taj način daleko u reformama, jer svaki izbor po ključu zaključava šansu za napredak i gledanje u budućnost.

Poslednji u nizu kamen spoticanja predstavlja izmena Krivičnog zakona BiH koju je promulgovao Visoki predstavnik za BiH Valentin Incko na kraju svog mandata, čime je postalo kažnjivo negiranje genocida u Srebrenici. Sporna izmena krivičnog zakonodavstva je naišla na otpor mnogih građana, ali i člana predsedništva BiH iz reda srpskog naroda Milorada Dodika, te vlasti Republike Srpske, što je dodatno produbilo krizu. U normalnim okolnostima, država bi sama (bez pomoći međunarodnih sudišta) procesuirala ratne zločine, a društvo bi smoglo snage da se suoči sa prošlošću i nastavi svoj razvoj. To se nije desilo u BiH ni nakon više od četvrt veka od postizanja Dejtonskog / Pariskog mirovnog sporazuma.

CRNA GORA

Za Crnu Goru je karakteristično i nešto o čemu se nije mnogo govorilo u javnosti, ali lebdi već tri decenije nad savremenim crnogorskim društvom i istorijom – agresija na nebranjeni grad kulture Dubrovnik s početka devedesetih. Tadašnji crnogorski režim činili su "reformisani" komunisti u okviru Demokratske partije socijalista Crne Gore (DPS), koju je vodio dvojac Momir (Bulatović) – Milo (Đukanović), tada i te kako na strani režima Slobodana Miloševića, došavši na vlast u maniru "antibirokratske" revolucije, zaposednuvši upravljačku aparaturu i zdušno učestvujući u (ne)delima Miloševićevog režima.

Istina, Đukanović se "predomislio" polovinom devedesetih nakon što je izvršen najveći deo ratnih zločina u oružanim sukobima u BiH i u Hrvatskoj. Iako podeljeni u dva suprotstavljena tabora, čini se da ni DPS, kao ni ostatak DPS-ovskog režima koji je prebegao u druge partije, nisu odustali od zajedničke aktivnosti – zataškavanja agresije na Dubrovnik, koja je podsticana i potpomagana upravo iz Crne Gore. Istina, i međunarodna zajednica je dobrim delom prećutno prešla preko nemilih događaja koji su za posledicu imali agresiju na Dubrovnik – javno pozivanje na napad na Dubrovnik u crnogorskoj javnosti i mobilizaciju "dobrovoljaca". Taj greh je prećutno oprošten, te ni brojne međunarodne organizacije nisu uslovile prijem Crne Gore u njihovo članstvo, postavljajući pitanje umešanosti njenog režima u ovaj sramni čin. Onda i ne treba da čude drugi problemi koji su nastali u potonjem periodu – kriza nacionalnog identiteta, orvelovske bravure Đukanovićevog režima zarad opstanka na vlasti, ali i nesnađenost nove političke garniture koja je osvojila deo vlasti nakon izbora 2020. godine. Rečima Valtazara Bogišića "što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi", najbolje bi se jezgrovito objasnilo stanje u Crnoj Gori.

Tako se savremena Crna Gora suočava sa dubokom političkom krizom i zategnutim odnosima između predsednika Republike i nove zakonodavne i izvršne vlasti, ali i brojnim nerešenim pitanjima, posebno onim koja se odnose na manjinska prava, kako Srba tako i drugih manjina koje se sporadično bune. Odnosi među verskim zajednicama ništa manje nisu zategnuti, pa čak ni između pravoslavaca – pored Srpske pravoslavne crkve i kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve, javila se ideja i o trećoj pravoslavnoj crkvi.

SRBIJA

Politička i ekonomska nestabilnost, praćena kulturnom hipokrizijom, karakteriše Srbiju u ovom trenutku. Dve decenije nakon petooktobarskih promena i reintegracije u međunarodnu zajednicu, Srbija se, osim odsustva rata i hiperinflacije, ne razlikuje mnogo od stanja u kojem se nalazila u poslednjoj deceniji 20. veka. Ne samo što je ista politička garnitura na vlasti, već i zbog toga što je sistem vrednosti u društvu potpuno razrušen, a državne i društvene institucije degradirane do krajnjih granica.

Nesuočavanje sa prošlošću postalo je konstanta, ne samo u smislu niskog stepena procesuiranja ratnih zločina pred domaćim sudovima, već i u pogledu svake negacije umešanosti pojedinaca i grupa u ratne zločine u BiH i Hrvatskoj, bez obzira na postojanje pravosnažnih sudskih presuda Haškog tribunala. Kriminalne afere se ređaju jedna za drugom, od korupcionaških do uličnih obračuna kriminalaca, pa čak i do aktivnosti kriminalnih grupa nalik sicilijanskim. Ako se na sve to dodaju i problem Kosova i "tapkanje u mestu" koje je postalo manir svih vlasti u Srbiji od raspada SFRJ, slika Srbije postaje jasnija.

Političke institucije koje su građene nakon petooktobarskih promena (uvođenje reda u već postojeće institucije i formiranje nezavisnih tela) jedna po jedna su padale u proteklih deset godina. Takođe, vredno pažnje je i to što je i među elitom koja je iznela promene bio nemali broj onih koji su udarali klin u ploču. Njihova promena boja nakon dolaska Vučićevog režima na vlast, najbolje pokazuje udvorički mentalitet, koji je možda i najzaslužniji za osujećenje reformi koje su započete.

Dok traju politička trvenja, država i društvo nazaduju. Osim vidljivih boljitaka u vidu razgranjavanja mreže auto-puteva i relativno uspešne vakcinacije, gotovo da u svim ostalim sferama Srbija strmoglavo pada ili održava trend stagnacije iz devedesetih. To održava apatiju među stanovništvom, a glasačko telo drži anesteziranim, te nemoćnim da demokratskim putem izvrši promene.

HRVATSKA

Narativ u Hrvatskoj, makar sudeći po medijima, čini da se Hrvatska ne pomera znatno unapred. Vesti na Hrvatskoj radio-televiziji ili u drugim vodećim hrvatskim medijima, prosečnom konzumentu informacija stvaraju sliku o kontinuiranom i neprekidnom opsadnom stanju u Hrvatskoj i stalnoj navodnoj pretnji od manjinskog stanovništva. Iako su državljani Hrvatske, sada i građani Evropske unije (EU), to nije donelo mnogo osim velikog odliva mladih iz Hrvatske u druge delove EU. Zapravo, stvaranjem narativa o veštačkom neprijatelju prikrivaju se pravi problemi sa kojima se suočava savremeno društvo u Hrvatskoj.

Simbolima i narativom Domovinskog rata odavno su zamenjene vrednosti narodnooslobodilačke borbe iz Drugog svetskog rata, povampirujući duhove neslavne ratne prošlosti, što se čini neretko i uz podršku vlasti, bilo odlikovanjem ratnih zločinaca, bilo neprocesuiranjem ratnih zločina.

Hrvatska je možda jedina država na svetu koja ima nesuglasice vezane za kopnenu i pomorsku granicu sa skoro svim svojim susedima: jedno vreme, istovremeno sa gotovo svim susedima – Slovenijom, Saveznom Republikom Jugoslavijom (Srbija i Crna Gora) i Bosna i Hercegovina. Tako je režimu u Zagrebu bilo sporno meandriranje Dunava, parče zemlje na Prevlaci (što nije bilo od malog značaja, zbog potencijalne podele Boke kotorske) i Piranski zaliv (maratonski arbitražni spor sa Slovenijom).

Pošto je iskusila probleme evrointegracija, te kočenje od strane suseda (Slovenija), Hrvatska se postavlja na sličan način prema Srbiji. Iako u odnosu sa Srbijom ima iza sebe neuspešnu parnicu pred Međunarodnim sudom pravde, svako malo dolazi do zategnutosti odnosa na relaciji Zagreb–Beograd, i tako joj izmiče svaka mogućnost građenja dobrosusedskih odnosa.

SLOVENIJA

Slovenija je gotovo mirno stekla nezavisnost, a potom postala članica EU i NATO-a, nije ostala pošteđena uloge desnice i brojnih nedela na unutrašnjem planu. Slovenija je svoj identitet i pravac nakon secesije gradila na negiranju prošlosti, ne libeći se i onih ekstremnih odluka – ekspatrijacije (nepodobnog) dela stanovništva, manjina kojima je beskrupulozno oduzeto državljanstvo. Međutim, međunarodna zajednica na ovaj slučaj nije ostala bez reakcije, doduše poprilično zakasnele. Ona se ogledala u odluci Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Kurić i ostali protiv Slovenije, gde je Sud u Strazburu konstatovao da su vlasti Slovenije prekršile ljudska prava brisanjem dela svog stanovništva iz matičnih knjiga. Takva konstatacija, iako za pohvalu, nije plod države, ali ni društva u Sloveniji, već opet spoljnog faktora, što čini upitnim slovenačku "samostojnost" i sposobnost da samostalno i na najvišem nivou primeni međunarodne standarde.

Pošto je izašla iz Jugoslavije, Slovenija je vrlo brzo brisala veze sa nekadašnjom federacijom u čijem sastavu je bila decenijama. Međutim, sudeći po brojnim diplomatskim "akcijama" ne bi se moglo reći da je Slovenija potpuno nezainteresovana za ostatak bivše Jugoslavije. Pa tako pojava tzv. "nonpejpera" u kojem je predloženo prekrajanje granica i mnogo štošta od strane zvanične Ljubljane, ostala je bez odgovora, osim izvesnog ograđivanja. Vredi se prisetiti oštrih reakcija koje su dolazile iz Slovenije pošto se sredinom osamdesetih godina prošlog veka pojavila u javnosti verzija Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti. A treba dodati da su čelnici Slovenije bili najglasniji u tom periodu u pogledu položaja i prava kosovskih Albanaca i statusa Kosova u okviru SFRJ. Stoga, manir mešanja u pitanja vezana za druge, doskorašnje članice zajedničke države predstavlja trend i sadašnje slovenačke vlasti.

SEVERNA MAKEDONIJA

Severna Makedonija, iako pošteđena ratova devedesetih, nakon osamostaljivanja pozabavila se ekonomskim problemima, krizom identiteta i osporavanjem njenog naziva što ju je kočilo u integraciji u međunarodnu zajednicu. Ova zemlja se tako, pokušavajući da izgradi sopstveni identitet napuštajući jugoslovensku federaciju, suočila sa time da je skoro tri decenije u svom nazivu imala prefiks "jugoslovenska" (Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija). Međutim, ni novo ime (Severna Makedonija) nije željeno (Republika Makedonija), već iznuđeno rešenje.

Najveća kriza koja je destabilizovala Severnu Makedoniju nastala je zbog sukoba početkom dvehiljaditih što je produbilo nacionalnu podeljenost između Makedonca i Albanaca. A nije ni zanemarljiv veliki uticaj Bugarske. I u drugim sferama u kojima Severna Makedonija pledira da ide svojim zacrtanim putem, prisutni su poteškoće i padovi. U evrointegracijama se nije odmaklo daleko, trvenja na nacionalnim osnovama nisu prevaziđena, a ni ekonomija ne cveta.

KOSOVO*

Kosovo, sa zvezdicom ili bez nje, po mnogo čemu predstavlja presedan u međunarodnoj zajednici, ali i na evropskom kontinentu. Od toga da je u problemu sa priznanjem sopstvene državnosti (skoro polovina članica međunarodne zajednice i dobar deo međunarodnih organizacija nisu priznale Kosovo), do unutrašnje nestabilnosti, u prvom redu zbog visokog stepena kriminaliteta i korupcije i neprocesuiranja ratnih zločina, odnosno procesuiranja ratnih zločina u rudimentarnom obliku. Građenje "kosovarskog" narativa, čemu teži režim u Prištini, kao prosperitetnog, multinacionalnog i multikonfesionalnog, demokratskog društva, u koliziji je sa stvarnim stanjem stvari. Svedoci smo tako brojnih pojedinačnih incidenata prema pripadnicima srpske manjine – gotovo svakodnevnih, a sada već i tradicionalnih, incidenata skrnavljenja bogomolja i grobalja za verske praznike, naročito za Zadušnice. Ovakav manir režima u Prištini predstavlja realnu nesposobnost da izgradi savremeno demokratsko i evropsko društvo. To i ne čudi ako se ima u vidu da je dugi niz godina na vlasti u kosovskim institucijama veliki broj ljudi sa veoma sumnjivom prošlošću.

Dokazi da savremeno (nezavisno) Kosovo ne predstavlja Izrael u godinama svog formiranja (od 1948) jesu emigracija mladih i odsustvo masovnog povratka ljudi na Kosovo. Tako su stotine hiljada Albanaca za svoj dom izabrale adrese u Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj, Švedskoj i drugim zemljama zapadne demokratije, umesto u novoformiranoj "državi" Kosovo. Ima li boljeg odgovora na pitanje vezano za "oslobođenje" od Jugoslavije, odnosno Srbije, za koje su se borili, od toga da mladi naraštaji albanskog porekla, raseljeni širom sveta, ne žele da borave na Kosovu, osim u svojstvu turista.

BLAŽENI U NEZNANJU

Iako svaka od njih na svom posebnom putu, države nastale raspadom SFRJ streme ka evrointegracijama i pripadnosti zapadnom svetu. Čak i ako bi uspele da se integrišu, one koje nisu postale članice Evropske unije, a ni one koje već jesu (Slovenija i Hrvatska), čini se da nisu dostigle evropske standarde u punom obimu i na način da su prevaziđeni problemi iz prošlosti. Sve to trpi običan čovek – građanin. Negiranje jugoslovenskog identiteta, pod kojim su generacije odrastale i stasavale, dovelo je do ozbiljne krize identiteta kod mlađih generacija. Tako se dešava da u tri generacije jedne porodice pripadnici različitih generacija potpuno drugačije gledaju i na prošlost i na sadašnjost, ali i na budućnost. Ovaj sukob generacija nije onaj uobičajeni, gde su starije generacije konzervativne, a mlađe progresivne, i to sada i na ovim prostorima ne važi. Ako i zamislimo da će u jednom trenutku sve države nastale raspadom SFRJ biti članice EU i uspešno se integrisati u evropsku porodicu, ostaje onda dilema zašto su nam sukobi i nesrećne devedesete bili potrebni.

Hroničari prve dve dekade, ali po svemu sudeći i treće decenije 21. veka, neće imati mnogo toga dobrog da zabeleže kada je reč o državama i društvima nastalim raspadom SFRJ, osim da konstatuju odsustvo rata. Stabilnost koja je u Jugoslaviji u posleratnom periodu (nakon Drugog svetskog rata) građena godinama i uzlaznom putanjom (do određene tačke i trenutka) ovde ne može da se zabeleži. Ako bi nešto moglo tome da svedoči to su dve stvari – neprocesuiranje i prikrivanje ratne prošlosti i zločina i masovno emigriranje mladih, obrazovanih i radno sposobnih stanovnika iz svih država regiona.

Mladima na ovim prostorima ostaje da zbrajaju medalje na Olimpijskim igrama i sagledavaju koliki bi bio zbir medalja da su novonastale države ostale u sastavu Jugoslavije, ili im ostaje da se raduju ukidanju rominga u regionu, kao deliću normalnog života koji se podrazumeva u savremenom svetu. Možda žive blaženi u neznanju da su generacije njihovih roditelja odrastale mnogo slobodnije i bez svesti o granicama, i ne sanjajući da će njihovim potomcima mnogo šta biti nedostupno.