Iako je 31. oktobra 2015. prestala da postoji, sudbina novinske agencije Tanjug, baš kao i sudbina 188 zaposlenih, i dalje je sasvim neizvesna. No, kako u slučaju privatizacije Tanjuga nijedan korak nije tekao normalno i regularno, nije nikakvo iznenađenje da je i kraj te priče u najmanju ruku neobičan.

Prema informacijama do kojih je krajem prethodne sedmice došla "Politika", deo zaposlenih u Tanjugu nastaviće da radi u okviru TV Pinka, a gase se sva dopisništva izuzev onih u Novom Sadu i Kosovskoj Mitrovici. Isti izvor takođe navodi da će biti zadržani gotovo svi snimatelji i ceo desk, a da je planirano da u drugim rubrikama ostanu jedan ili dva novinara. Koliko god atraktivno zvučala, ova vest ne daje odgovor na osnovno (iako prilično bizarno) pitanje: da li Tanjug postoji ili ne postoji?

"NA DIVLJE": "Tanjug zvanično, u ovom momentu, ne postoji. I Tanjug u ovom momentu radi na divlje. To je ono što je nama dostupno, na osnovu podataka koje imamo. Da li je Vlada u međuvremenu donela neki akt za koji mi ne znamo, na osnovu koga Tanjug sada radi, to ne znamo. Kao što ne znamo ni da li uopšte postoji neki akt koji bi mogla da donese kako bi on nastavio sa radom", kaže za "Vreme" Petar Jeremić, predsednik Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS).

Ako su saznanja "Politike" tačna i ako iz Tanjuga ljudi prelaze na TV Pink, biće ovde i dodatnih nepoznanica. Prvo i osnovno, nejasno je kako će i po kom osnovu zaposleni iz ugašenog javnog preduzeća biti jednostavno prebačeni na novu adresu. Nejasno je i zašto se prebacuju baš na tu adresu, a ne na neku drugu – ko je, kada, kako, zašto i na osnovu kog zakona odlučio da to bude baš ružičasto Mitrovićevo carstvo? Osim toga, vrlo je čudna teza o ostanku dela redakcije. Gde će oni to ostati? U kom to preduzeću, kad se njihovo već ugasilo? Ko će ih plaćati? U kom svojstvu će nastaviti s radom? Iako ističe da misli kako je priča s Pinkom zapravo "spin" smišljen radi utišavanja nezadovoljstva zaposlenih, ista pitanja postavlja i Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS)

"Ako ti ljudi rade kao novinari Pinka, ne vidim tu nekakav problem. Ali, ako se na ovaj način pravi neka paradržavna, nova agencija, onda to jeste problem. Jer, na taj način se cela ideja uređivanja prostora novinskih agencija izvrgava ruglu i mimo zakona se pravi nova agencija koja bi bila pandan Beti i Fonetu. Stvara se mini Tanjug, koji bi direktno bio u službi one medijske grupacije kojoj pripada i Pink."

U međuvremenu, kako je na svom sajtu objavilo Udruženje novinara Srbije, pravna služba Tanjuga pozvala je 16. novembra zaposlene, "jednima da saopšti da ne moraju da dolaze na posao, drugima da dođu da potpišu ugovore o raskidu radnog odnosa, dok su treći od urednika deska obavešteni da ne moraju da dolaze na posao ukoliko ih niko ne bude pozvao". S druge strane, u zvaničnom saopštenju službe marketinga Tanjuga kaže se kako niko nije dobio otkaz, već "su svi ostali bez posla prestankom rada agencije". Tu opet dolazimo na početak ove priče, odnosno na pitanje kako je moguće da je došlo do "prestanka rada agencije", a da ta agencija i dalje radi i emituje vesti.

Osim toga, vrlo je diskutabilno i kako je jedna polovina ljudi "ostala bez posla", a druga polovina nije. Kakav je status onih koji bi trebalo da čekaju poziv – da li su oni zaposleni, otpušteni ili malo jedno, a malo drugo? Direktorka Branka Đukić se početkom novembra obratila zaposlenima s molbom da nastave da rade do kraja meseca, uz napomenu da ima "čvrste garancije" Aleksandra Vučića da će Vlada pokušati da nađe adekvatnog strateškog partnera i tako reši problem.

Za sada, ministar za rad Aleksandar Vulin obećao im je otpremnine i, kao i Vučić, izrazio nadu da će Vlada naći investitora "koji će moći da pomogne da Tanjug nastavi da funkcioniše". Naravno, na pitanja kako, na osnovu kojeg zakona i uz asistenciju kakvog to investitora "koji se iznenada pojavljuje i rešava stvar", nije ni pokušao da odgovori.

PROŠAO VOZ: Prvi poziv za prikupljanje ponuda za privatizaciju Tanjuga objavljen je krajem juna, produžen je nekoliko puta, a na otvaranju ponuda 14. septembra utvrđeno je da nema ponuđača spremnih da plate traženih 760.936 evra. U danima neposredno pre ovakvog finala, spekulisalo se o onima koji su navodno otkupili privatizacionu dokumentaciju – bili su na tom više nego atraktivnom spisku novopečeni medijski mogul Radoica Milosavljević, vlasnik TV Nove i nekadašnji direktor TV Prve Dejan Jocić, kao i Aleksandar Rodić, ispred Adria Media grupe. Od svih njih, jedino je Rodić objasnio zašto neće da ulazi u taj posao, ispravno procenjujući da Tanjug previše zavisi od budžeta države.

U svakom slučaju, 3. septembra Agencija za privatizaciju ponovo je oglasila prodaju Tanjugovog kapitala – ovaj put po upola manjoj ceni, od 380.467 evra. No, ni to nije bila dovoljno atraktivna ponuda, pa Tanjug ni u drugom krugu, završenom 7. oktobra, nije dobio novog vlasnika. Tu dolazimo do možda najmisterioznijeg segmenta ove priče, a to je izostanak treće faze privatizacije. Posle drugog kruga, trebalo je da kapital Tanjuga bude prenet zaposlenima bez naknade, odnosno da zaposleni dobiju besplatne akcije i posle toga budu prepušteni tržištu. To se, međutim, nije dogodilo.

Zahvaljujući nizu propusta menadžmenta Tanjuga, Ministarstva kulture i informisanja i Agencije za privatizaciju, istekao je zakonski rok za prenos kapitala i taj voz je jednostavno prošao.

"Zakon nije poštovan. Država kao država, odnosno institucije nisu bile sinhronizovane, a loptica se sada prebacuje između Vlade, Ministarstva privrede, Ministarstva kulture i Agencije za privatizaciju. Dvadesetak dana pre zakonskog roka za prestanak rada Tanjuga, deo države koji je direktno nadležan za Tanjug nije znao šta drugi deo države priprema za Tanjug. I čekala se odluka onog koji sebe predstavlja za državu", objašnjava Petar Jeremić, napominjući da velika odgovornost ipak leži i unutar samog Tanjuga. "Zaposleni u Tanjugu su bili nezainteresovani. Niko nije smeo da pita svoju direktorku šta se sprema, a ona je pričala raznorazne bajke o tome šta će biti. Pored države, šta god ona bila u ovoj priči, najodgovornija je direktorka Branka Đukić, koja taj proces nije sprovela kako treba."

U svakom slučaju, Odluka o prestanku JP Novinske agencije Tanjug objavljena je 5. novembra u "Službenom glasniku", gde je navedeno da se Tanjug briše iz Registra privrednih subjekata, da njegovu imovinu preuzima Republička direkcija za imovinu, a da bogatu arhivu, odnosno dokumentaciju nastalu tokom 72 godine postojanja agencije, preuzima Arhiv Jugoslavije. Što se tiče zaposlenih, navedeno je da će Tanjug isplatiti sve neisplaćene zarade i druga primanja, kao i da će zaposleni dobiti otpremnine.

PODMETANJE LEĐA: Ali, tada počinje velika politička predstava koja i dalje traje.

Iako je 3. novembra lično potpisao "Odluku o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća Novinska agencija Tanjug", premijer se nakon samo dva dana, čim se vratio iz posete Sarajevu, jednostavno napravio lud i udario ozbiljnu packu ministru kulture Ivanu Tasovcu i državnom sekretaru nadležnom za medije Saši Mirkoviću.

Ističući kako je razočaran dešavanjima u vezi s Tanjugom, obratio se ministru lično: "Hoću zbog stenograma i istorije da kažem da sam bio protiv gašenja Tanjuga. Ti i Saša Mirković ste me ubeđivali da je to važno, potrebno i reformski… Tražio si da ne ideš u Sarajevo kako bi ostao ovde da braniš i obrazložiš odluku. Noćas sam gledao vesti, nigde te nisam video, samo sam čuo nemušto objašnjenje Saše Mirkovića, gde se poziva na tačku 141, pa ne razumem tačno zašto nisi išao u Sarajevo", objasnio je premijer. Konačno, u antologijskom govoru, i antologijska rečenica: "Iako sam ja bio protiv gašenja Tanjuga, a ti, Tasovac, za… Ti, Tasovac, nisi podmetnuo svoja leđa, podmetnuo si moja leđa, kao i obično."

Tasovac je tog dana podsetio da se zaposleni u Tanjugu nisu na vreme pripremili za privatizaciju, da im je "možda bilo lagodnije da potroše vreme na priče o cenzuri i autocenzuri" (?!) i da su se "bukvalno, autougasili". Drugi odgovor usledio je nekoliko dana kasnije, kada je počeo otvoreni rat između "Kurira" i "Informera" i kada se ministar otvorenim pismom istovremeno obratio javnosti, novinarima, samom sebi i, vrlo verovatno, premijeru Vučiću. Tu stoji da se on više ne plaši medija, da Tanjug niko nije želeo da kupi, da se Vlada u tu kupovinu nije mešala, a da su se zaposleni "proglasili previše važnim da bi bilo šta za njih važilo", pa i zakon.

Iako je ovaj pasaž možda i najsuvisliji u vrlo obimnom Tasovčevom pismu, do danas je ostalo nejasno iz koje pozicije on govori – iz pozicije ministra, nadležnog za sprovođenje zakona i brigu o državnim preduzećima koja se bave informisanjem, ili iz pozicije običnog građanina lišenog bilo kakve moći odlučivanja na koga se, potpuno nezasluženo, obrušila lavina neodobravanja i ničim opravdanih optužbi. Obe varijante su, naravno, tragične za srpsku medijsku scenu.

U svakom slučaju, Tasovac se nadalje nije izjašnjavao, a imenjaci Vučić i Vulin bolje da nisu. Ipak, i dalje nije jasno zašto je ljudima koji su zaratili sa skoro svim medijima baš toliko stalo do tog jednog i zašto se silno nasekiraše zbog njegovog gašenja. "Ta sekiracija je cinizam i demagogija. Da su zaista hteli da sačuvaju Tanjug, to su mogli da urade po modelu recimo Slovačke, ili drugih država u kojima posluju i privatne i državne agencije, s tim da državne imaju jasan opis posla i način finansiranja, a pokrivaju oblasti koje su neinteresantne ili nedostupne privatnim agencijama", kaže Vukašin Obradović. "To je, međutim, moralo da se uradi mnogo ranije i vreme za to je prošlo."