Srpsko selo nestaje. Ako nestane selo, nestaće Srbija. Ovo upozorenje izneo sam u nedavnom obraćanju žiteljima Dubočana i Male Jasikove kod Zaječara, u kojima je Delta započela akciju "Naše selo".

Delta je preuzela obavezu da od ova dva mesta stvori primer: kako srpsko selo da opstane i da bude kao što su sela u Austriji, Sloveniji ili bilo kojoj drugoj evropskoj državi. Naša kompanija će stručno, organizaciono i finansijski podržati ovaj projekat zajedno sa Erste bankom i sa partnerima među kojima su: Privredna komora Srbije, Keramika Kanjiža i druge ustanove i kompanije koje nam se pridružuju.

Da bi se ovakav projekat proširio na sva sela u Srbiji, neophodno je da se uključi država, zatim lokalna zajednica, srpska nauka, univerziteti, značajne kompanije i banke.

CILJ OSNIVANJA ZADRUGA

Za početak je potrebno osnovati zadruge, kako bi sva srpska sela bila uključena u sistem zadrugarstva. Milan Krkobabić, ministar bez porftelja koji je zadužen za regionalni razvoj, inicirao je projekat oživljavanja zadruga u Srbiji. On je dobro prepoznao ovaj problem i započeo akciju "500 zadruga u 500 sela". Nažalost, po mom mišljenju, način na koji se to radi je pogrešan. Pogrešan je zato što zadrugarstvo u Srbiji mora da ispunjava dva osnovna uslova, a to su:

• da donese u selo evropsko znanje iz oblasti poljoprivrede,

• da se obezbedi otkup svega što rodi na imanju seljaka.

Zadruge osnovane po sadašnjem modelu ministra Krkobabića ne zadovoljavaju ni jedan od ova dva uslova.

Problem srpskog sela neće biti rešen samim činom osnivanja zadruga. Mali proizvođači okupljeni u ovim zadrugama i dalje nemaju znanje za vođenje moderne poljoprivrede jer nema nikoga ko bi to znanje mogao da im pruži. Šta takva zadruga da radi sa proizvodima iz sela, kako da ih brendira, na koje tržište da ih plasira? Srpskom seljaku danas niko ne garantuje otkup robe koju proizvede na svom imanju.

FUNKCIONISANJE ZADRUGA

U razvijenim zemljama zadruge se osnivaju po teritorijalnom principu i delokrugu rada. Zadruge osnovane za npr. voćarsku proizvodnju (jabuke, kruške, maline…) funkcionišu tako što prihvataju u hladnjaču voće ubrano sa imanja zadrugara. Podrazumeva se da zadruga mora da organizuje hladnjaču. Tu se voće mašinski klasifikuje, sortira i skladišti, pa proizvođač dobija potvrdu o količini i klasi predate robe.

Hladnjača jednog odabranog dana u nedelji, npr. svake srede u podne, objavljuje cenu voća na tržištu. Svaki proizvođač sam odlučuje da li će, i kada, da proda svoju robu, odnosno da li mu ponuđena cena odgovara. Što duže se voće čuva u hladnjači, podrazumeva se da su troškovi skladištenja veći.

Šta omogućava ovakva organizacija? Prvo i najvažnije, seljak je vlasnik svoje robe i on odlučuje kada će da je proda. Da li će to učiniti odmah ili će sačekati eventualno bolju cenu za svoje proizvode – njegov je izbor. Kada on odlučuje o prodaji robe po tržišnim uslovima i zakonima, ne može niko drugi biti kriv što nije dobio bolju cenu za svoj proizvod. Nema štrajka voćara, ni večitih rasprava ko je koga i koliko prevario. Na ovaj način izbegao bi se kod nas dobro poznati "rat" između malinara i kupaca malina (izvoznika).

ZAKONSKA REGULATIVA

Za ovakav, uređen sistem potrebno je promeniti i prilagoditi zakon. Neophodno je omogućiti da u osnivanju zadruga, pored proizvođača iz tog kraja, mogu da učestvuju i velike kompanije iz oblasti agrara. Ove kompanije imale bi zadatak i obavezu da donesu svetsko znanje i da pronađu tržište za proizvode zadrugara.

Na ovaj način, uključivanjem velikih kompanija i organizovanjem hladnjača, zadruga ispunjava dva osnovna zadatka: da donese znanje i da obezbedi siguran plasman robe.

Moram da kažem da ovu ideju nisam ja smislio. Sve je ovo već viđeno, ovako rade najnapredniji proizvođači u zemljama sa razvijenom poljoprivredom, a Delta kao i uvek samo primenjuje ono što je naučila od najboljih na svetu. To bi trebalo da radi i Srbija.

Da li zadrugarstvo u Srbiji ima perspektivu?

I te kako. Ono što za početak moramo da uradimo jeste da primenimo način organizovanja zadruga, koji već postoji u razvijenim državama. Moramo da se ugledamo na zemlje koje to najbolje rade, da uvedemo sistem i pravila koja daju rezultate, a kasnije, po potrebi, možemo sistem da menjamo i prilagođavamo sopstvenim uslovima. U Danskoj zadruge čine 83 odsto poljoprivredne proizvodnje. U Švedskoj one drže 60 odsto šumarstva i drvne industrije. Skoro pet miliona ljudi zaposleno je u zadrugama širom Evrope.

Ako ne podignemo selo i ako ne modernizujemo zadrugarstvo, ne brojem zadruga nego njihovim kvalitetom – šta nam preostaje? Ništa, sem potpunog odumiranja srpskog sela, koje je i sada, da niko ne zameri na izrazu – na izdisaju. Istraživanje Srpske akademije nauka kaže da je 1200 sela (od 4700 koliko ih ima Srbija) na putu da nestane. Više od 1000 sela ima manje od 100 žitelja. Većina proizvođača ima manje od 2,5 hektara zemlje, a na njoj, nažalost, gaji žitarice. Sa prinosom od 3,5 tone pšenice po hektaru – možemo li u Evropu? Može li opstati srpsko selo?

Odgovor na ovo pitanje jasan je svima.