Sigurne kuće u Srbiji
foto: sanja knežević
Nedovoljni kapaciteti, neadekvatni standardi i bezbednosni rizici
Samo jedna četvrtina svih sigurnih kuća u Srbiji odgovara propisanom minimumu kvaliteta i standarda koji se zahteva. Broj raspoloživih mesta u sigurnim kućama u Srbiji manji je za 74 odsto od propisanog standarda koji važi u zemljama Evropske unije
Nasilje u partnerskim odnosima i porodici je svakodnevica sa kojom se suočava veliki broj žena u Srbiji. Od početka godine do sada zabeleženo je osam femicida, od kojih je najmlađa žrtva bila devojčica od dve godine. Tokom 2022. godine broj zabeleženih femicida u Srbiji iznosio je 27, odnosno u proteklih godinu dana u proseku svake dve nedelje je jedna žena bila ubijena od strane najbližeg člana porodice. Najadekvatniji način na koji su mnoge žene uspele da izbegnu ovakvu sudbinu i sebi nađu zaštitu i podršku jesu sigurne kuće. Ipak, stanje u kome se trenutno nalaze mnoge sigurne kuće u Srbiji pokazuje da je neophodno još mnogo rada kako bi žene koje su ugrožene sebi našle pravo sklonište.
Istraživanje koje je sprovelo Udruženje građana “Atina” tokom 2022. i početkom 2023. godine ticalo se kvaliteta i standarda sigurnih kuća na našim prostorima. Rezultati ove analize su u svakom pogledu bili poražavajući, toliko da je samo jedna četvrtina svih sigurnih kuća u Srbiji odgovaralo propisanom minimumu koji se zahteva. Drugačije rečeno, na kraju istraživanja je zaključeno da je broj raspoloživih mesta u sigurnim kućama u Srbiji manji za 74 odsto od propisanog standarda koji važi u zemljama Evropske unije. Publikacija u kojoj je prezentovano istraživanje nastala je, inače, u okviru projekta “Bolja podrška za žene i decu žrtve nasilja – unapređenje pristupačnosti i kapaciteta Sigurnih kuća u Srbiji”, koji Udruženje građana “Atina” sprovodi u saradnji sa agencijom UN-a za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena UN Women. On postoji u okviru UN Women regionalnog programa “Zaustavljanje nasilja nad ženama u zemljama Zapadnog Balkana i u Turskoj: primena normi, promena svesti” finansiranog od strane EU.
NA PAPIRU I U PRAKSI
Andrijana Radoičić Nedeljković iz UG “Atina” objasnila je da ovakvi rezultati najpre prikazuju nepoklapanje lokalnih standarda sa onim što se propisuje unutar Evropske unije. “Nacionalni standard koji propisuje koliki broj zaposlenih mora da postoji na određeni broj korisnica je dosta rigorozniji nego standard koji propisuje Savet Evrope, a koji važi u nekim drugim zemljama Evropske unije”, objašnjava ona. “Kod nas na manji broj žena ide jedan stručni radnik ili radnica, dok je u Evropi taj broj korisnica veći. Onda se dešava da zbog manjeg broja zaposlenih ne možete da omogućite veći smeštajni kapacitet.”
Slično tome, Andrijana Radoičić Nedeljković kaže da ovakvi standardi iako dosta rigorozniji ne pokrivaju ni sve ono što se očekuje od jedne sigurne kuće, već je sav fokus stavljen na tehničku prirodu stvari. “U tim standardima se malo govori o tome koje obuke moraju da prođu svi radnici koji će raditi sa ženama, ne govori se o tome koje sve aktivnosti sigurna kuća mora da pruža ili šta sve oni moraju da rade sa svojim korisnicama u cilju njihovog osnaživanja, izlaska i neulaženja ponovo u situaciju nasilja. Tako se najveći broj kuća saplete na tim strukturalnim standardima, što je izuzetno poražavajuće.”
Na ovaj način, na početku pomenutog istraživanja pošlo se od zvaničnog podatka da u Srbiji postoji 15 aktivnih sigurnih kuća i jedno prihvatilište za žrtve trgovine ljudima. Do kraja analize utvrđeno je da svega 11 sigurnih kuća zapravo aktivno radi, dok su ostali objekti ostali samo teorija na papiru. Andrijana kaže da je to bio najteži proces u toku celog istraživanja. “Kada smo pokušali da stupimo u kontakt, saznali smo da su dve sigurne kuće u međuvremenu prestale da postoje. Objekti verovatno i dalje postoje, ali niti primaju korisnice niti imaju zaposlene. Mi smo onda nastavili na tom broju od 13, ali kada smo kontaktirali svih trinaest kuća ono što smo dobili kao informaciju jeste da od njih 13 dve sigurne kuće imaju zaposlene koji pružaju te usluge i svoje objekte, ali da su ti objekti u lošem stanju i da se zbog toga ne vrši aktivni prihvat, odnosno da oni ne primaju korisnice.”
Uprkos tome, ono što ona ističe jeste podatak da u pomenute dve sigurne kuće postoje zaposleni koji i u ovom trenutku primaju novac za taj posao. “Ljudi koji su i dalje zaposleni pri tim uslugama rade u Centru za socijalni rad i preraspoređeni su na druge poslove, ali su plaćeni i za usluge koje se pružaju u tim sigurnim kućama. Te sigurne kuće se svakako vode kao da postoje na papiru i država o njima izveštava da postoje. Na kraju, došli smo do finalnog broja 11 koje imaju objekat, zaposlene i redovno primaju korisnice. Ipak, samo šest kuća od ovih 11 ima licencu.”
RIGOROZNI STANDARDI
Dobijanje licence za ovakve objekte nije nimalo lako, a zaposleni u njima su na to posebno skrenuli pažnju. Kako Andrijana navodi, čini se da je problem predstavljao ponovo previsoki standard koji većina sigurnih kuća nema sredstava da ispuni. “Ono što su nama predstavnici sigurnih kuća govorili tokom ovih istraživanja jeste da kada su pokušali da se licenciraju i predavali deo dokumentacije, da je najveći problem predstavljao nedostatak kadra po ovom rigoroznom standardu. Drugi postojeći problem bio je tehničke prirode. Teško su ispunjavali taj deo koji nazivamo strukturalni standard, što se odnosi na sam objekat.”
Ovakvi standardi polaze od nejednakosti između različitih socijalnih zaštita koje se pružaju u sistemu. Ono što Andrijana posebno ističe jeste da njihovo udruženje aludira ministarstvu da se zbog ovakvih problema uvaži pravilnik koji im je upućen nakon ovog istraživanja. “Neke sigurne kuće koje su želele da se licenciraju, uprkos realnom stanju, morale su da smanjuju svoje kapacitete zato što imaju manji broj zaposlenih da bi ispoštovale standard. Na taj način se izgubio dobar broj mesta, a koja bi faktički mogla da postoje u ovim sigurnim kućama što nije slučaj jer je takav standard”, navodi ona, “Glavni razlog jeste što ovi standardi jesu standardi koji su pisani zajednički za sve usluge socijalne zaštite. Ne postoje standardi koji bi posebno odgovorili na standarde sigurne kuće, i onda naravno da kriterijum od jednog stručnog radnika na dva i po korisnika, kada je reč o domovima ili osobama sa invaliditetom, da taj standard ima smisla. Kada je reč o ženama koje mogu samostalno da se brinu o sebi i svojoj deci, taj kriterijum nema smisla. Cilj ovog istraživanja zato nije bilo samo prikazivanje stanja, nego da se na osnovu njega prihvati i predlog pravilnika koji bi izdvojio samo uslugu sigurne kuće. To je urađeno, taj pravilnik je predat Ministarstvu na dalje postupanje i trenutno se čeka njihovo oglašavanje.”
BEZBEDNOSNI RIZICI
Na kraju, tokom istraživanja donesen je zaključak da se korisnice sigurnih kuća suočavaju i sa bezbednosnim rizicima, imajući u vidu da je u svim sigurnim kućama došlo do kršenja tajnosti lokacije. Andrijana ističe da su ovakvi propusti jedan potpuno novi problem koji zahteva posebnu pažnju pored svih prethodno navedenih. “Zabeležene su situacije kada je kršena i tajnost lokacije, ovaj problem može biti rešen unapređivanjem standarda koji se odnose na bezbednost objekta. S druge strane potrebna je bolja saradnja između Ministarstva unutrašnjih poslova i sigurnih kuća na lokalu kako bi se unapredila bezbednost žena u sigurnim kućama”, nastavlja ona. “Dešava se jedna opšta nesmotrenost, neodgovornost, a sa druge strane sigurno nedostaje i politička volja da se ovim problemom ne bavi samo sistem socijalne zaštite, već i drugi sistemi koji bi u to mogli da se uključe. Pravilnik koji smo predali najpre se odnosi na pružanje usluga u kvalitativnom smislu, a potrebno je da se doradi i drugi deo koji se odnosi na pružanje usluga u strukturalnom smislu, odnosno pitanja koja se odnose na obezbeđenje i ostale probleme.”
Istraživanje o funkcionisanju i radu sigurnih kuća za žene i decu žrtve nasilja iznelo je i sledeće informacije na kraju analize: oko 13 odsto zaposlenih stručnih radnika je muškog pola, što je u direktnoj suprotnosti sa međunarodnim standardima po kojima usluge za žene sa iskustvom nasilja moraju pružati žene. U preko 50 odsto prihvatilišta uopšte nije definisana saradnja sa zdravstvenim sektorom, već zavisi od ličnih aranžmana i poznanstava. Zatim, utvrđeno je da 95 odsto prihvatilišta insistira na prijavi nasilja policiji bez obzira na mišljenje žene u datom trenutku, a u 34 odsto situacija kada žena ne želi da prijavi nasilje krši se politika poverljivosti i nasilje se bez obzira na njenu želju prijavljuje. Na kraju, kada je reč o planiranju napuštanja prihvatilišta, u 71 odsto prihvatilišta se ne uzima prioritetno u obzir mišljenje žene, već druge okolnosti kao što je procena centra za socijalni rad ili socijalna mreža podrške.
Važno je napomenuti da u svim brojkama i podacima nije sve toliko crno, pa je u analizi uočeno i da većina kuća nastavlja da prati stanje korisnica po njihovom izlasku, kao i da mnoge kuće samostalno organizuju treninge za nove radnice i osnažuju korisnice da se priključe grupama žena koje su pretrpele nasilje.
Istraživanje koje je sprovelo Udruženje građana “Atina” tokom 2022. i početkom 2023. godine ticalo se kvaliteta i standarda sigurnih kuća na našim prostorima. Rezultati ove analize su u svakom pogledu bili poražavajući, toliko da je samo jedna četvrtina svih sigurnih kuća u Srbiji odgovaralo propisanom minimumu koji se zahteva. Drugačije rečeno, na kraju istraživanja je zaključeno da je broj raspoloživih mesta u sigurnim kućama u Srbiji manji za 74 odsto od propisanog standarda koji važi u zemljama Evropske unije. Publikacija u kojoj je prezentovano istraživanje nastala je, inače, u okviru projekta “Bolja podrška za žene i decu žrtve nasilja – unapređenje pristupačnosti i kapaciteta Sigurnih kuća u Srbiji”, koji Udruženje građana “Atina” sprovodi u saradnji sa agencijom UN-a za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena UN Women. On postoji u okviru UN Women regionalnog programa “Zaustavljanje nasilja nad ženama u zemljama Zapadnog Balkana i u Turskoj: primena normi, promena svesti” finansiranog od strane EU.
NA PAPIRU I U PRAKSI
Andrijana Radoičić Nedeljković iz UG “Atina” objasnila je da ovakvi rezultati najpre prikazuju nepoklapanje lokalnih standarda sa onim što se propisuje unutar Evropske unije. “Nacionalni standard koji propisuje koliki broj zaposlenih mora da postoji na određeni broj korisnica je dosta rigorozniji nego standard koji propisuje Savet Evrope, a koji važi u nekim drugim zemljama Evropske unije”, objašnjava ona. “Kod nas na manji broj žena ide jedan stručni radnik ili radnica, dok je u Evropi taj broj korisnica veći. Onda se dešava da zbog manjeg broja zaposlenih ne možete da omogućite veći smeštajni kapacitet.”
Slično tome, Andrijana Radoičić Nedeljković kaže da ovakvi standardi iako dosta rigorozniji ne pokrivaju ni sve ono što se očekuje od jedne sigurne kuće, već je sav fokus stavljen na tehničku prirodu stvari. “U tim standardima se malo govori o tome koje obuke moraju da prođu svi radnici koji će raditi sa ženama, ne govori se o tome koje sve aktivnosti sigurna kuća mora da pruža ili šta sve oni moraju da rade sa svojim korisnicama u cilju njihovog osnaživanja, izlaska i neulaženja ponovo u situaciju nasilja. Tako se najveći broj kuća saplete na tim strukturalnim standardima, što je izuzetno poražavajuće.”
Na ovaj način, na početku pomenutog istraživanja pošlo se od zvaničnog podatka da u Srbiji postoji 15 aktivnih sigurnih kuća i jedno prihvatilište za žrtve trgovine ljudima. Do kraja analize utvrđeno je da svega 11 sigurnih kuća zapravo aktivno radi, dok su ostali objekti ostali samo teorija na papiru. Andrijana kaže da je to bio najteži proces u toku celog istraživanja. “Kada smo pokušali da stupimo u kontakt, saznali smo da su dve sigurne kuće u međuvremenu prestale da postoje. Objekti verovatno i dalje postoje, ali niti primaju korisnice niti imaju zaposlene. Mi smo onda nastavili na tom broju od 13, ali kada smo kontaktirali svih trinaest kuća ono što smo dobili kao informaciju jeste da od njih 13 dve sigurne kuće imaju zaposlene koji pružaju te usluge i svoje objekte, ali da su ti objekti u lošem stanju i da se zbog toga ne vrši aktivni prihvat, odnosno da oni ne primaju korisnice.”
Uprkos tome, ono što ona ističe jeste podatak da u pomenute dve sigurne kuće postoje zaposleni koji i u ovom trenutku primaju novac za taj posao. “Ljudi koji su i dalje zaposleni pri tim uslugama rade u Centru za socijalni rad i preraspoređeni su na druge poslove, ali su plaćeni i za usluge koje se pružaju u tim sigurnim kućama. Te sigurne kuće se svakako vode kao da postoje na papiru i država o njima izveštava da postoje. Na kraju, došli smo do finalnog broja 11 koje imaju objekat, zaposlene i redovno primaju korisnice. Ipak, samo šest kuća od ovih 11 ima licencu.”
RIGOROZNI STANDARDI
Dobijanje licence za ovakve objekte nije nimalo lako, a zaposleni u njima su na to posebno skrenuli pažnju. Kako Andrijana navodi, čini se da je problem predstavljao ponovo previsoki standard koji većina sigurnih kuća nema sredstava da ispuni. “Ono što su nama predstavnici sigurnih kuća govorili tokom ovih istraživanja jeste da kada su pokušali da se licenciraju i predavali deo dokumentacije, da je najveći problem predstavljao nedostatak kadra po ovom rigoroznom standardu. Drugi postojeći problem bio je tehničke prirode. Teško su ispunjavali taj deo koji nazivamo strukturalni standard, što se odnosi na sam objekat.”
Ovakvi standardi polaze od nejednakosti između različitih socijalnih zaštita koje se pružaju u sistemu. Ono što Andrijana posebno ističe jeste da njihovo udruženje aludira ministarstvu da se zbog ovakvih problema uvaži pravilnik koji im je upućen nakon ovog istraživanja. “Neke sigurne kuće koje su želele da se licenciraju, uprkos realnom stanju, morale su da smanjuju svoje kapacitete zato što imaju manji broj zaposlenih da bi ispoštovale standard. Na taj način se izgubio dobar broj mesta, a koja bi faktički mogla da postoje u ovim sigurnim kućama što nije slučaj jer je takav standard”, navodi ona, “Glavni razlog jeste što ovi standardi jesu standardi koji su pisani zajednički za sve usluge socijalne zaštite. Ne postoje standardi koji bi posebno odgovorili na standarde sigurne kuće, i onda naravno da kriterijum od jednog stručnog radnika na dva i po korisnika, kada je reč o domovima ili osobama sa invaliditetom, da taj standard ima smisla. Kada je reč o ženama koje mogu samostalno da se brinu o sebi i svojoj deci, taj kriterijum nema smisla. Cilj ovog istraživanja zato nije bilo samo prikazivanje stanja, nego da se na osnovu njega prihvati i predlog pravilnika koji bi izdvojio samo uslugu sigurne kuće. To je urađeno, taj pravilnik je predat Ministarstvu na dalje postupanje i trenutno se čeka njihovo oglašavanje.”
BEZBEDNOSNI RIZICI
Na kraju, tokom istraživanja donesen je zaključak da se korisnice sigurnih kuća suočavaju i sa bezbednosnim rizicima, imajući u vidu da je u svim sigurnim kućama došlo do kršenja tajnosti lokacije. Andrijana ističe da su ovakvi propusti jedan potpuno novi problem koji zahteva posebnu pažnju pored svih prethodno navedenih. “Zabeležene su situacije kada je kršena i tajnost lokacije, ovaj problem može biti rešen unapređivanjem standarda koji se odnose na bezbednost objekta. S druge strane potrebna je bolja saradnja između Ministarstva unutrašnjih poslova i sigurnih kuća na lokalu kako bi se unapredila bezbednost žena u sigurnim kućama”, nastavlja ona. “Dešava se jedna opšta nesmotrenost, neodgovornost, a sa druge strane sigurno nedostaje i politička volja da se ovim problemom ne bavi samo sistem socijalne zaštite, već i drugi sistemi koji bi u to mogli da se uključe. Pravilnik koji smo predali najpre se odnosi na pružanje usluga u kvalitativnom smislu, a potrebno je da se doradi i drugi deo koji se odnosi na pružanje usluga u strukturalnom smislu, odnosno pitanja koja se odnose na obezbeđenje i ostale probleme.”
Istraživanje o funkcionisanju i radu sigurnih kuća za žene i decu žrtve nasilja iznelo je i sledeće informacije na kraju analize: oko 13 odsto zaposlenih stručnih radnika je muškog pola, što je u direktnoj suprotnosti sa međunarodnim standardima po kojima usluge za žene sa iskustvom nasilja moraju pružati žene. U preko 50 odsto prihvatilišta uopšte nije definisana saradnja sa zdravstvenim sektorom, već zavisi od ličnih aranžmana i poznanstava. Zatim, utvrđeno je da 95 odsto prihvatilišta insistira na prijavi nasilja policiji bez obzira na mišljenje žene u datom trenutku, a u 34 odsto situacija kada žena ne želi da prijavi nasilje krši se politika poverljivosti i nasilje se bez obzira na njenu želju prijavljuje. Na kraju, kada je reč o planiranju napuštanja prihvatilišta, u 71 odsto prihvatilišta se ne uzima prioritetno u obzir mišljenje žene, već druge okolnosti kao što je procena centra za socijalni rad ili socijalna mreža podrške.
Važno je napomenuti da u svim brojkama i podacima nije sve toliko crno, pa je u analizi uočeno i da većina kuća nastavlja da prati stanje korisnica po njihovom izlasku, kao i da mnoge kuće samostalno organizuju treninge za nove radnice i osnažuju korisnice da se priključe grupama žena koje su pretrpele nasilje.
