Pošto vojska (2)
Nekretnine razdora
Prepucavanje republičke vlade i ministarstva odbrane državne zajednice SCG oko raspolaganja imovinom kojom se ranije služila vojska pokazuje stepen neuređenosti zajedničke države. U takvom divljem ambijentu preživljavaju samo najveće zverke
Načelnik Generalštaba Vojske SCG general-pukovnik Branko Krga može sa zadovoljstvom da počne svoje penzionerske dane od 1. januara 2005. godine. On će biti prvi koji će sa tog položaja otići u regularnu, a ne prevremenu, penziju. Ispratiće ga ministar vojni Prvoslav Davinić, koji i dalje ostaje na teškoj funkciji uprkos lošim i nepovoljnim događajima koji su obeležili ovu "vojnu jesen". Iza obojice će ostati još jedna godina u kojoj institucija na čijem su se čelu nalazili nije uspela da odlučnije krene u dugo najavljivane reforme i koja nije uspela da se odvoji od nasleđa nekadašnje JNA.
"Topčiderska afera" i nešto tiša "afera prodaje vojne imovine" nisu posebno uznemirili ni načelnika Generalštaba ni ministra vojnog. Potonji se našao na prvoj liniji odbrane i nije poklekao pred "pritiskom javnosti" da podnese ostavku. Davinić za dolazeću godinu najavljuje produbljivanje reformi, ali upozorava da je za vojsku potrebno izdvojiti više novca da bi uopšte funkcionisala. Na tom mestu je došlo do preganjanja ministra Davinića sa svojim partijskim drugovima Labusom i Dinkićem, a da još tačno nije saopšteno ko je "napravio grešku u koracima". Bez nove vojne doktrine, bez novog zakona o vojsci, bez preciznog plana koji bi trebalo da nam kaže kakvu vojsku treba stvarati i koliko će to da košta ovo društvo, vojni se vrh leta 2004. odlučio da formira Fond za reformu oružanih snaga SCG, telo oformljeno uredbom Saveta ministara, zaduženo da obezbedi dodatna sredstva za potrebe odbrane. Ove jeseni (18. novembra), uz velika prepucavanja u saveznom parlamentu, doneta je na svet Strategija odbrane DZSCG, dokument koji "sadrži zajedničke stavove država članica o najvažnijim pitanjima bezbednosti i odbrane". Kako Fond postoji od ranije, i to kao samostalno pravno lice, njegov status je određen i ovim dokumentom. U šestom odeljku kaže se šturo da će "deo sredstava za potrebe odbrane biti obezbeđen preko Fonda za reformu sistema odbrane DZSCG, koji je formiran posebnim normativnim aktom". Otkako je osnovan i otkako je na njegovo čelo postavljen Vladan Živulović, prethodno prvi čovek Atlantskog saveta SCG – nevladine organizacije iz koje dolazi i ministar Davinić i koja je bila aktivna poslednjih godina u povezivanju vojske sa "NATO strukturama", Fond je neprestano prisutan u javnosti Srbije. Međutim, kako je "Vreme" pisalo, postojanje Fonda je dovedeno u pitanje samo nekoliko meseci pošto je osnovan zbog nespretnog postupanja oko trampe kompleksa zgrada Vojno-tehničkog instituta (VTI) u centru Beograda za 386 stanova namenjenih pripadnicima vojske.
Oni koji su od početka kritikovali rad i postojanje Fonda koristili su dve vrste argumenata: jedna se ticala "lika i dela" direktora fonda, ministra vojnog i nekih njegovih savetnika, svih iz Atlantskog saveta SCG – naime, takav sastav na čelu vojske ukazivao je na neku vrstu privatizacije državne institucije od strane "sumnjivih tipova" što se navodno i pokazalo u pomenutom slučaju kada su kao pregovarači počeli da se pojavljuju ljudi sa lošom reputacijom u javnosti, a čaršija bruji da iza stoje "pravi igrači" koji vuku sve konce i koji žele da iskoriste nesređenu situaciju u zemlji; druga vrsta argumenata protiv delovanja Fonda može se nazvati "institucionalnom", jer je došla od potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa (upućivanjem "zaključaka povodom usvajanja informacije" Savetu ministara kojom se zabranjuje prodaja imovine na teritoriji Srbije) kao i od ministra finansija Dinkića, koji je zatvorio slavine budžeta Srbije dok se ne otvori podračun Fonda pri Trezoru Narodne banke. Institucionalna zbrka i prepucavanje oko nadležnosti državnih organa, prekrili su nesposobnost ili namernu opstrukciju političara i vojnih predstavnika da reformišu nekadašnju "narodnu armiju". Kako je u čitavoj priči pomenut veliki novac (na kraju, VTI je procenjen na 16,4 miliona evra, a izgradnja stanova na Bežaniji na 24 – razliku bi trebalo potencijalnom partneru da nadoknadi Fond), teško je verovati da su svi uspeli da ostanu čistih ruku. Na pitanje, zašto se krenulo u prodaju imovine ako se ne zna tačno ni koja je to imovina, ni koliko vredi, niti ko je vlasnik, ni na koji način je treba prodati, ni za šta bi novac trebalo da bude namenjen, dakle, ukoliko se ne zna kompletna strategija zašto se požurilo sa prodajom, direktor Fonda je ranije za "Vreme" rekao da se želelo od nečeg da se počne. Predstavnici vojske i Ministarstva odbrane naglašavali su tešku materijalnu situaciju i neophodnost izgradnje više hiljada stanova za pripadnike "oružanih snaga". Pominjana je cifra od čak 22.000 što "vojnih beskućnika" što onih koji bi trebalo da dobiju "proširenje". Dva pitanja se odmah nameću: prvo, po kom osnovu svim pripadnicima vojske društvo treba da obezbedi stan, po čemu su ti državni službenici važniji od zaposlenih u drugim državnim institucijama ili preduzećima, a drugo pitanje se odnosi na cenu i realnu mogućnost da se tako nešto ostvari. Pošto "nadležni" nemaju odgovore, ali i te kako brinu o rejtingu vojske (kao da će vojska da "izlazi" na izbore), javnost je počela da se bavi "odokativnim" procenama.
Sa čime to raspolaže vojska, odnosno, koji je to višak imovine koji je stavljen u "funkciju Fonda za reformu oružanih snaga na teritoriji Republike Srbije"? Spisak čini, prema materijalu koji je "Vreme" dobilo u Fondu, tačno 512 objekata ili kompleksa. Da bi javnosti bilo jasno o čemu se radi, reći ćemo da su to u najvećem broju "kompleksi na granici", razna skladišta, ekonomije, vežbališta i poneka kasarna. U materijalu su navedeni opština, naziv i namena kompleksa, površina zemljišta, broj i površina objekata ukoliko ih ima na tom zemljištu. Nema procenjene vrednosti, a popis je pravljen prema vojnim katastarskim knjigama. Mnogi objekti ne postoje u opštinskim katastrima, a koncentracija i prisutnost vojske u gotovo svakom mestu u Srbiji mnogo govore o tome kakva je bila nekadašnja SFRJ. Površan pogled na spisak dovoljan je da zaključimo da su objekti kao što je Dom Vojske u Beogradu ili druge zgrade koje su u centru prestonice ono što potencijalne preduzetnike može najviše da zanima. Treba, takođe, reći da je po osnivanju državne zajednice bilo dogovoreno formiranje međurepubličke komisije koja je trebalo da popiše imovinu, pa da se na osnovu toga donese zakon o imovini SCG (na koji se poziva Vlada Srbija iako on ne postoji). To se nije do sada dogodilo, tako da još nema niti metodologije po kojoj bi se određivao višak imovine niti načina na koji bi se popisana imovina procenjivala.
Krivca za ovakvo stanje ljudi iz vojske ili oko nje vide u političarima, političari vide u svojim političkim protivnicima. Ni četiri godine po smeni režima Slobodana Miloševića država nije u Partnerstvu za mir – što je potreban korak za dalje evropske integracije. Formirana državna zajednica je poput kralja bez zemlje, jer nema imovinu, jer nema budžet. Ostala joj je vojska i nekoliko respektabilnih sportskih reprezentacija kao zajednička imovina. Pri tom oni koji su kritikovali ranije vojne ministre i vodeće ljude iz Generalštaba da moraju preciznije da sastavljaju vojni "troškovnik", danas nisu u stanju da sami ponude papir na kom će jasno stajati koliko je novca potrebno za vojsku (za njeno održavanje i za njene reforme) i na šta taj novac treba da bude potrošen.
Vojska sa nekadašnjim prihvaćenim statusom "države u državi" ili četvrte vlasti u novom, nedefinisanom sistemu nalazi se u "ljubavnom trouglu" između javnosti koja se osvešćuje i demilitarizuje, oficirsko-obaveštajnog kora, koji po prirodi želi da što duže ostane na istom mestu i političara (i njihovih finansijskih mentora), koji ne uspevaju da osmisle način za sprovođenje neophodnih promena u sistemu u kome ima preko 45.000 stalno zaposlenih (od toga je oko 16.000 civila) u državi u kojoj je nekada skoro 300.000 ljudi radilo poslove vezane za vojsku. Zato je neko možda i sa najboljim namerama počeo da "zida kuću od krova" (videti kod Svifta u Guliverovim putovanjima) što nam govori da će od svega biti slaba vajda. Kada je sve počelo da se trese učesnici su počeli da se izvlače jedan po jedan i da se međusobno prozivaju preko medija poput klinaca na poljančetu.
Pitanje je koliko će njih dočekati svoju penziju.
Šta je, u međuvremenu, bilo sa VTI-jem
Prema onome što je izjavljivao poslednjih dana Obrad Kesić, konsultant američkog preduzeća Meridian houms, postoji još neka šansa da se napravi posao sa SCG stranom. U međuvremenu je na sto direktora Fonda stigao izveštaj revizorske kuće BDO BC EXEL, koja je VTI procenila na nešto više od 16 milona evra a "eventualne" stanove na Bežanijskoj kosi na nešto preko 24 miliona evra. Ukoliko bi posao bio sklopljen, razliku bi trebalo da plati država, odnosno Fond koji je dobio svoj podračun u Trezoru NBS-a, kako je to tražio Mlađan Dinkić. Vladan Živulović, direktor fonda, kaže za "Vreme" da ništa još nije gotovo i da će on tražiti tumačenje ovakve odluke ministra Davinića i Dinkića, jer nije jasno da li se republičkom uredbom mogu poništavati odluke Saveta ministara. Na drugoj strain, Dinkić je izjavio da je zadovoljan što je otvoren podračun pri Trezoru i da će do kraja godine biti uplaćen sav novac potreban za funkcionisanje vojske. Nekako u isto vreme stigla je informacija iz Uprave za snadbevanje vojske da je sadašnji i predviđeni tempo uplata dovoljan za život vojske do juna meseca sledeće godine.
Spisak za kupce
Vreme prenosi deo spiska od 512 vojnih objekata koji se mogu staviti u funkciju Fonda za reformu sistema odbrane i prodati, a koji se nalaze na teritoriji Republike Srbije.
Beograd: Vojni muzej na Kalemegdanu, VTI na Vračaru, Banjički vis na kome je smešten poligon površine 18,66 hektara, zgrada Doma Vojske u ulici Braće Jugovića, skladište u Ruzveltovoj ulici, kasarna u ulici Vase Čarapića, zgrada komande na Savskom vencu, zgrada komande u Ustaničkoj ulici, SRC Surčin koji ima površinu od 265 hektara, kasarna "vojvoda Stepa Stepanović" na Voždovcu, kasarna "Aleksa Dundić" u Zemunu, Vojna ekonomija u Surčinu sa površinom od 160 hektara, kasarna "Jakob Kuburović" u Zemunu, skladište u Lisičijem potoku (19,63 ha i 6491 m2 površine objekata), privredni objekat u Slobodana Penezića Krcuna površine 10.894 metara kvadratnih, privredni objekat u ulici Tadeuša Košćuškog od 2265 m2, kasarna na Rakovičkom putu, strelište u Jajincima (22,65 ha), Institut u ulici Mije Kovačevića.
Niš: Kasarna u ulici Marka Oreškovića, kasarna Crvena zvezda, kasarna "Stevan Sinđelić", Aerodrom (170,872 ha)
Zrenjanin: Ečka – Aerodrom (18,944 ha)
Leskovac: Mira – Aerodrom (51,889ha)
Novi Sad: Kasarna u Beogradskoj ulici
Sombor: Poligon "Nenadić" (68 ha)
Subotica: Kasarna "Petar Drapšin" (21ha, površina objekata 10.296 m2)
Gornji Milanovac: Klub Vojske SCG
Petrovac na Mlavi: Klub Vojske SCG, strelište Lipe (21,56 ha)
Prijepolje: Klub Vojske SCG
Boljevac: Rtanj –Vojno turistički kompleks
Kladovo: Ljubičevac – Vojno turistički kompleks
Knjaževac: Kasarna "Miloš Obrenović"
Negotin: Klub Vojske SCG
Tekija: Luka – pristanište
Užice: Ponikve, deo – Aerodrom
Lajkovac: Kasarna Lajkovac
Ruma: Kasarna "Stanko Paunović Veljko"
Valjevo: Klub Vojske SCG
Kragujevac: Klub Vojske SCG
Donji Milanovac: Porečka reka – Luka
Kruševac: Kasarna Rasina
Kako prodati zgradu
Da kojim slučajem u vlasništvu imate poslovni prostor površine od preko 20.000 kvadratnih metara i to u centru Beograda, zasigurno biste bili evidentirani kao jedan od retkih izuzetno dobrostojećih privrednika u Srbiji. Ukoliko biste isti prostor, iste površine i na istom mestu u nekom trenutku prodali, automatski biste bili svrstani u jednu još malobrojniju i još povlašćeniju grupu – u milionere, jer cena poslovnog prostora u centru prestonice kreće se od 1000 do 5000 evra. Ako vam, međutim, padne na pamet da ovoliki prostor prodajete kao fizičko lice, pre ćete otići u zatvor nego u milionere, pošto zakon Republike Srbije predviđa da fizičko lice može da proda najviše dva stana, odnosno dva lokala.
Prodaja velikih poslovnih prostora u Srbiji ostvariva je na dva načina: direktno, to jest preko investitora koga predstavljaju određene građevinske firme specijalizovane za transakcije ovakve vrste, i posredno, preko punomoćnika, u čijoj ulozi se najčešće pojavljuju agencije za promet nekretnina. Ni agencije ni investitori se u prodaju objekta ne upuštaju pre nego što provere vlasništvo, pa je stoga prodavac dužan da kao najvažniji dokument podnese ugovor o nasledstvu/poklonu/kupovini.
Prema informacijama iz nekoliko beogradskih agencija za prodaju nekretnina, cena objekta zavisi prevashodno od tri faktora: lokacije, lokacije i – lokacije. Na cenu, naravno, utiče i stanje u kome se nalaze zidovi, instalacije i izolacija objekta, ali su naspram pozicije objekta ovi faktori od sekundarnog značaja. Domaće agencije za prodaju nekretnina retko imaju priliku da prodaju objekte izuzetno velike kvadrature, ali je prednost tih objekata u tome što ih nema mnogo na tržištu i što se, samim tim, dogovor sa potencijalnim kupcem postiže mnogo lakše nego kada je u pitanju poslovni prostor koji se kupuje "na komad". Procedura pretpostavlja da se u ugovoru navede ko prodaje, ko kupuje, šta kupuje, gde se objekat nalazi, ko i kako plaća i da se utvrdi obaveza plaćanja poreza na promet. Kupca posebno interesuje ono što na Zapadu zovu "tapija", a kod nas "vlasnički list", odnosno evidencija objekta u zemljišnim knjigama. To se proverava u uknjižnom odeljenju u sudu i tamo se jasno vidi u kakvom je stanju objekat (na primer, da li je pod hipotekom). Na red dolaze pravno-administrativne obaveze i prodavcu objekta lagano "otapaju" sumu koju je dobio prodajom poslovnog prostora. Posle prodaje objekta ugovor se odnosi u Upravu javnih prihoda, koja u roku od 15 dana na lice mesta šalje komisiju za procenu vrednosti. Na osnovu te procene utvrđuje se i cena poreza na promet, a ona po zakonu iznosi pet odsto od procenjene vrednosti objekta i to je cena koju plaća prodavac, sem u izuzetnim slučajevima kada je tu obavezu po ugovoru na sebe primio kupac. Ako je isti objekat već prodavan u poslednjih pet godina, prodavac je obavezan da plati i porez na kapitalnu dobit u iznosu od 20 odsto od vrednosti objekta koju je utvrdila komisija. Posle uplate poreza, ponovo se na uvid traži ugovor o poreklu imovine. Cena overe tog ugovora zavisi opet od vrednosti koju je utvrdila stručna komisija. Na kraju, prodavcu ostaje da isplati i agenciju koja je omogućila prodaju objekta. Po zakonu, tri odsto od vrednosti koju je dobio za prodati objekat.
Da ste kojim slučajem svoj poslovni prostor od 20.000 kvadrata u centru prodali po ceni od, recimo, 2500 evra po kvadratu, dobili biste 50 miliona evra. Ako bi i verifikaciona komisija (što je redak slučaj) vašu imovinu procenila isto – na 50 miliona evra, u startu ste im na ime poreza za promet dužni 2,5 miliona evra. Kad platite usluge agencije, "kraći" ste za još 1,5 miliona evra, a ako ne morate da plaćate i porez na kapitalnu dobit, može se reći da ste još i odlično prošli.
Jasmina Lazić
