Rusija, Ukrajina i ostatak Evrope
Nema gasa bez gasovoda
Gasni spor između Moskve i Kijeva podsetio je na ranjivost evropskih energetskih sistema. Dok Evropska unija zabrinuto traga za alternativnim rešenjima, i Rusija i Ukrajina gasnu krizu koriste kako bi se što bolje pozicionirale
Po drugi put za poslednje tri godine zbog bilateralnog poslovnog spora između Moskve i Kijeva u vezi sa cenom i tranzitom prirodnog gasa, isporuke ruskog gasa u evropske zemlje obustavljene su kroz magistralni gasovod koji vodi kroz teritoriju Ukrajine. Međutim, ove godine rusko-ukrajinski gasni spor mnogo jače su osetili građani, posebno centralne i jugoistočne Evrope, od kojih su mnogi za Božićne praznike po julijanskom kalendaru na temperaturi nižoj od minus deset stepeni Celzijusa ostali potpuno bez grejanja. Postoje mnoga tumačenja gasnog sukoba između Rusije i Ukrajine, ali značajan broj analitičara složiće se da su i Moskva i Kijev podjednako hteli da njihov nesporazum ostavi jak psihološki utisak u celoj Evropi.
POZICIJE: Glavni razlog rusko-ukrajinskog gasnog spora je odsustvo sporazuma o trgovini i tranzitu gasa između te dve države za 2009. godinu, zbog nemogućnosti da se dogovore o ceni ruskog gasa i ceni njegovog tranzita kroz ukrajinsku teritoriju. Za vreme "gasnog rata", kako štampa često naziva spor Moskve i Kijeva, obe strane su zauzele dijametralno suprotstavljene, pomalo radikalne stavove (vidi okvir "Različiti računi").
"Gasni rovovi", koji su verovatno već ranije bili pripremljeni, proradili su nekoliko sati nakon Nove 2009. godine. Kijev smatra da će, ukoliko od Rusije bude kupovao gas po ceni koja je na nivou zapadnoevropske, naneti velike štete svojoj privredi koja je veliki potrošač ruskog gasa i da će ugroziti socijalni mir u izbornoj godini, u kojoj će se birati ukrajinski predsednik. Ukrajina tvrdi da do kraja zime može da se snabdeva od vlastitih rezervi gasa koje proizvodi i koje je sačuvala po skladištima, te da, u skladu sa Energetskom poveljom koju je potpisala sa EU, neće ometati isporuke gasa državama Evropske unije, osim 21 miliona kubika koji su potrebni za navodno tehničko dnevno održavanje tranzita ruskog gasa. Rusija je podsetila Ukrajinu da joj je dužnost da obezbedi tranzit gasa i optužila je Kijev za krađu "plavog zlata". Usledilo je zavrtanje ventila i tvrdo insistiranje Moskve da Ukrajina izmiri prošlogodišnja dugovanja. Spor je eskalirao 7. januara potpunom obustavom isporuka ruskog gasa kroz teritoriju Ukrajine.
Brisel je na neki način optužio obe strane, Rusiju i Ukrajinu, da zbog svojih bilateralnih problema vezanih isključivo za neprecizno definisane poslovne ugovore, umesto da ih rešava pred nadležnim sudom u Stokholmu, kao taoce drže članice EU i ceo evropski kontinent. "Vašington post" je rusko-ukrajinske pregovore nazvao pomalo ironično – "vizantijska posla", a Evropska unija je bila primorana da se i direktno umeša, šaljući monitoring komisiju u Ukrajinu koja je bila ruski uslov za ponovno puštanje gasa kroz ukrajinski gasovod.
RUSKI INTERESI: Aktuelna gasna kriza nastala je u uslovima početka svetske ekonomske krize i pojeftinjenja nafte. Rusiji je visina cene gasa i njegovog tranzita od velikog značaja. Ruske devizne rezerve zavise od prodaje gasa i nafte, a privredni rast u značajnoj meri zavisi od subvencionisanja gasa koji je oko pet do sedam puta jeftiniji od gasa u zapadnim državama. S obzirom na to da cena gasa na neki način prati cenu sirove nafte koja je prošle godine drastično pala, a prema tvrdnjama "Vol strit džornala", očekuje se da bi sredinom 2009. cena gasa za zapadnu Evropu mogla pasti sa 500 na 250-300 dolara za 1000 kubnih metara, jasno je da je već sada Moskva primorana da raznim metodama uspostavi neku vrstu stabilnosti visine njegove cene. U jeku ekonomske krize tržišna cena kapitalizacije Gasproma pala je za 69 odsto, mediji pišu o dugovima Gasproma, a sve veće su i ruske potrošnje rezervi gasa za koje se tvrdi da nisu dovoljne da pokriju ambicije ruskih vlasti i njihovog državnog monopoliste Gasproma. Rusija je od početka ekonomske krize na podršku rublje i ekonomije potrošila 163 milijardi dolara, što je znatno smanjilo njene devizne rezerve, po kojima je bila među prvima u svetu.
Krajem prošle godine u Moskvi je održan Forum država izvoznica gasa, koji postoji od 2001. godine i u kom učestvuje 12 država poput Irana, Venecuele, Katara, Libije, koji pokrivaju skoro polovinu svetskog tržišta gasa i raspolažu sa dve trećine njegovih rezervi. Ruski premijer Vladimir Putin na otvaranju Foruma država izvoznica gasa ponudio je da Sankt Peterburg postane novo sedište te organizacije. Prema mišljenju analitičara, skup koji su na Zapadu nazvali "pokušajem formiranja gasnog OPEC-a", ipak Rusiji nije doneo željene rezultate jer je sedište Foruma određeno u Dohi, čime je Moskva izgubila na pozicioniranju u energetskoj geopolitici. Međutim, Rusija pokušava da svoj energetski geopolitički položaj reši kroz nove gasovode Severni i Južni tok, koji zaobilaze teritoriju Ukrajine (vidi okvir "Gasni potoci").
Poznato je da se, za razliku od cene nafte koja se formira na svetskom tržištu, cena gasa reguliše uglavnom kroz međudržavne sporazume i u mnogo čemu zavisi od političke volje država koje u njima učestvuju. U uslovima u kojima Rusija na neki način stvara presedan koji je važan i za druge države kojima Moskva prodaje gas, Ukrajina gubi kredibilitet savesnog tranzitera gasa i postaje pogodna za rusko "treniranje energetske strogoće".
UKRAJINSKI INTERESI: Početkom rusko-ukrajinske gasne krize na neki način može se smatrati "narandžasta revolucija" u kojoj je početkom 2005. godine na vlast u Kijevu došla prozapadna koalicija aktualnog predsednika Viktora Juščenka i premijerke Julije Timošenko. Talas antiruske politike zahvatio je tada nekoliko država bivšeg Sovjetskog Saveza (Gruziju, Ukrajinu, Moldaviju, Kirgiziju), a događaji su popularno bili nazvani "šarene revolucije". Tada je predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio da u ruskoj politici više neće postojati "bratski", već samo "partnerski" odnosi na prostoru bivšeg SSSR, imajući u vidu prvenstveno cenu energenata.
Ukrajina je za vreme gasne krize u januaru 2006. godine, bila šokirana novom cenom ruskog gasa koja je bila skoro upetostručena. To je, na neki način, uticalo na raspad "narandžaste koalicije" i na tok izbora u martu 2006. godine na kojima je došao na vlast proruski premijer Viktor Janukovič. Od tada ukrajinska politika prolazi kroz konstantnu krizu, društvo je duboko podeljeno po pitanju ulaska Ukrajine u NATO, kome se otvoreno protivi i Rusija. Ukrajinu, krajem ove ili početkom 2010. godine, očekuju predsednički izbori na kojima će učestvovati tri izuzetno jake političke figure – Timošenkova, Juščenko i Janukovič.
Međutim, sadašnja gasna kriza, za razliku od one 2006. godine, može da ima i suprotan efekat, pre svega na ponovno ujedinjavanje "narandžastih snaga" s ciljem suprotstavljanja proruskoj politici u Ukrajini, ali i u regionu. Jedino je Ukrajina od bivših sovjetskih republika zadržala vlasništvo nad infrastrukturom gasovoda i tranzitom gasa, što joj sada daje mogućnost da, u neku ruku, "ucenjivački" pregovara sa Gaspromom. Gasni cevovod čuva Ukrajini "energetski suverenitet", koji može biti ponuđen evropskim državama kao alternativa ruskom monopolističkom položaju, o čemu je više puta govorila Julija Timošenko.
ATOMSKA ALTERNATIVA: Pored interesa gasnog energetskog sektora, od rusko-ukrajinske krize interes bi mogli imati i predstavnici nuklearnog lobija, koji nude svoja rešenja za nedostatak električne energije. Slovačka je usred smrzavanja prošle nedelje uključila drugi blok nuklearne elektrane Bohunice, čija je obustava rada bila jedan od uslova za ulazak te zemlje u EU. Slično je najavila i Bugarska. Na jednom od energetskih samita zemalja baltičko-crnomorsko-kaspijskog regiona predsednik Ukrajine Viktor Juščenko izjavio je da će jedan od ukrajinskih prioriteta biti razvoj energije iz nuklearnih elektrana, uprkos još neizlečenih trauma od černobiljske katastrofe.
Rusija i Evropska unija već dve godine nemaju potpisani Sporazum o strateškom delovanju, a Moskva nije ratifikovala evropsku Energetsku povelju, koja joj navodno uskraćuje privilegovani položaj na evropskom gasnom tržištu. Sudeći iz šireg konteksta značaja gasovoda i prirodnog gasa za Evropu, Rusiju i Ukrajinu, može se zaključiti da će poslednja rusko-ukrajinska gasna kriza i te kako naterati sve strane na razmišljanje i odlučnije delovanje, a posebno kada je reč o Evropskoj uniji i preostalim evropskim državama.
Različiti računi
Ukrajina je do kraja 2008. plaćala Moskvi oko 180 dolara za 1000 kubnih metara gasa, a Rusija za tranzit gasa Kijevu 1,6 dolara na svakih 100 kilometara. Za 2009. godinu Rusija je ponudila Ukrajini novu cenu za gas, uz blago poskupljenje od oko 250 dolara za 1000 kubnih metara, kao i izmirenje preostalog dela duga, koji je ukupno iznosio oko dve milijarde dolara, a za koji Kijev još navodno duguje oko 600 miliona dolara. Međutim, Ukrajina je tvrdila da je izmirila dugovanje prema Moskvi od oko 1,5 milijardi dolara, što je razljutilo Rusiju, koja je u toku pregovora skoro duplo podigla cenu gasa na oko 450 dolara za 1000 kubnih metara, na šta joj je Kijev odgovorio sa skoro petostrukim podizanjem cene tranzita na 9,8 dolara na svakih 100 kilometara tranzita gasa kroz svoju teritoriju. Ukrajina tvrdi da neće doplaćivati razliku navodnog duga, koji Moskva i Kijev različito obračunavaju, te da je poslednja ponuda Moskvi koju ona može da plati 235 dolara za 1000 kubnih metara, za šta bi tranzit iznosio 1,8 dolara.
Gasni potoci
Pored srednjoevropskog gasovoda koji prolazi kroz Belorusiju i Ukrajinu, Gasprom u planu ima izgradnju Severnog i Južnog toka kroz Baltičko i Crnog more. Severni tok gasovoda uglavnom je zasnovan na nemačko-ruskom bilateralnom sporazumu iz 2005. godine, koji je pod kritikom EU jer je sklopljen mimo evropske Energetske povelje. Severni tok je 1200 kilometara dugačak gasovod koji prolazi po dnu Baltičkog mora na dubini od 220 metara, a cena izgradnje procenjena je na oko 12 milijardi dolara. Međutim, “Vol strit džornal” smatra da za razliku od Severnog, Gasprom finansijski nije spreman za Južni tok, koji bi trebalo da prolazi i teritorijom Srbije. Južni tok je mnogo skuplji, oko 220 milijardi dolara, jer prolazi po dnu Crnog mora na dubini većoj od 2000 metara.
Ukrajina predvođena “narandžastima”, kojoj se nakon ruske vojne intervencije u Gruziji smanjila šansa za ulazak u NATO, pokušava da svoju energetsku bezbednost više veže za EU. Juščenko i Timošenkova rade na diversifikaciji naftovoda Odesa–Brodi–Gdanjsk, koji bi trebao da od Kaspijskog mora, preko Ukrajine i Poljske vodi do država zapadne Evrope. Šefica vlade Timošenko sve više pominje i prozapadni gasovod Beli potok, koji bi trebao da prati već pomenuti crnomorski naftovod i zaobilazi ruske gasovode prema EU.
Kada je reč o državama Evropske unije, poslednjih godina najviše se nade polagalo u gasovod Nabuko, koji je bio u planu još od 1996. godine, i koji je poput ruskog Južnog toka, trebalo vodi od centralne Azije preko Transkaspijskog gasovoda, Turske do Balkana i EU. Međutim, predsednici Rusije, Kazahstana i Turkmenistana u maju 2007. postigli su dogovor o izgradnji takozvanog Prikaspijskog gasovoda kojim će se prirodni gas iz kaspijskog regiona i centralne Azije transportovati isključivo preko teritorije Rusije, čime je faktički Moskva u regionu ostvarila poziciju monopoliste na isporuke prirodnog gasa, čak i u odnosu na Kinu.
