U petak 24. februara navršiće se tačno godinu dana od kako je Rusija napala Ukrajinu. Na početku je izgledalo da ovaj događaj – jedan od onih koji su “ubrzali istoriju” – neće dugo trajati: Rusi su brzo došli do Kijeva, osvojili velike oblasti na istoku Ukrajine i izgledalo je da će Rusija relativno brzo odneti pobedu.

Godinu dana kasnije taj isti Kijev posećuje američki predsednik Džozef Bajden, a prognozirati bilo šta o nastavku i okončanju rata u Ukrajini izuzetno je nezahvalan zadatak.

Ipak, upravo to je bilo pitanje kojim je počeo intervju “Vremena” sa Ivanom Vujačićem. Sa nekadašnjim ambasadorom Srbije u SAD, koji je u Vašingtonu predstavljao zemlju u periodu 2002–2009. godine, razgovarali smo i o ratu u Ukrajini, o načinu na koji se Srbija postavila prema tom događaju, ali i o odnosu sa EU i tzv. francusko-nemačkom predlogu za sporazum sa Kosovom.

“VREME”: Da li se uopšte može napraviti bilo kakva procena o trenutku kada će se okončati rat u Ukrajini i kako? Šta bi bili neophodni preduslovi za prestanak rata?

IVAN VUJAČIĆ: To je najvažnije pitanje koje se postavlja u svim ratovima. Rusija je promenila svoj cilj – od rušenja vlasti u Ukrajini ka aneksiji dela njene teritorije. U toku rata joj je nanela takve štete da će joj biti potrebno pola veka da se povrati – procenjena šteta do sada iznosi oko hiljadu milijardi dolara. Uz to, iz Ukrajine je izbeglo desetak miliona ljudi, od kojih se jedan deo nikad neće vratiti. S druge strane, Rusija je takođe izgubila jedan broj talentovanih ljudi i dinamičnih IT i drugih kompanija. Rusija je dugoročno izgubila tržišta, potencijalne strane investicije i ubrzo će se suočiti sa stagnacijom i tehnološkim zaostajanjem.

Nažalost, najizgledniji je nastavak rata uz ofanzivu Rusije, kako bi postigla ili zaokruživanje teritorija anektiranih oblasti, ili nanošenje što većih gubitaka Ukrajini pre nego što na front stigne teže naoružanje koje joj je Zapad obećao. To znači da će se nastaviti rat iscrpljivanja dok se ne postigne pat pozicija, što će više rezultirati u prekidu vatre nego u mirovnim pregovorima. Trajni prestanak rata može doći tek kada se vidi potencijalna zona mogućeg kompromisa ili kada jedna od strana bude poražena. Trenutno, ni jedno ni drugo nije na vidiku. Ukratko, rat će verovatno eskalirati u neposrednoj budućnosti, nadajmo se uz manje ljudske žrtve. Procenjuje se da je do sada svaka strana najmanje imala po sto hiljada mrtvih i ranjenih.

Iz ugla prosečnih građana, na primer Srbije, a možda i drugih zemalja u Evropi, deluje da ovaj sukob više nije u fokusu, dok u Ukrajini svakodnevno gine veliki broj ljudi, dovlači se razno oružje, broj izbeglica raste… Da li se Evropa zamorila i zaboravlja na ovaj sukob?

Ovaj rat je najveći istorijski događaj na tlu Evrope u poslednjih trideset godina, to jest od pada komunizma i raspada SSSR. Ujedno, ovo je najveći poraz diplomatije. Svaki veliki međunarodni rat je poraz diplomatije, koja bi trebalo da bude zasnovana na razumu i zrelom, fokusiranom razmišljanju. Najveći gubitnik je Ukrajina, zatim Rusija, pa onda Evropa, a zatim ostale zemlje i regioni sveta. Svi su na gubitku. Da se razumemo, nema nevinih u vezi sa ovim ratom, ali nema nikakvih opravdanja za napad Rusije na Ukrajinu.



Kada je u pitanju Evropska unija, ova kriza ju je fundamentalno poremetila. Prethodne krize – kriza evrozone, migrantska kriza i prva kriza u vezi sa Ukrajinom iz 2014. godine – nekako su prebrođene, iako nijedna od njih nije rešena u osnovi. Problemi su ili umanjeni, ili je njihove rešavanje odloženo. U svetlu ovih prethodnih kriza, najveću zaslugu za zatrpavanje i odlaganje problema pripada Nemačkoj, sa Angelom Merkel na čelu.

U kom smislu?

U periodu do izbora Makrona za predsednika Francuske, Angela Merkel je dominirala politikom EU. Nametnula je ne samo nemački interes, što je donekle normalno, već i njen način rešavanja problema: za krizu evrozone i spasavanje banaka, kada je Grčka kažnjena tako da se još dugo neće stvarno oporaviti od nametnutih mera i u kojoj je perspektiva dobrog života oduzeta generacijama; za migrantsku krizu i potkupljivanje Turske novcem kako bi zadržala migrante; za potkopavanje položaja Ukrajine kroz gasovod Severni tok…

Osnovni pristup Angele Merkel je sažet u floskuli “strateško strpljenje”. Svetski državnici bi zaista trebalo da procenjuju kada vredi preuzeti inicijativu, a kada bi trebalo ispoljiti suzdržanost. No, Angela Merkel je napravila filozofiju od nečinjenja bilo čega i to proglasila umećem. Strateško strpljenje znači “ne čini ništa što bi zaljuljalo čamac”. Nikad nisam uspeo da razumem one koji je hvale za liderstvo, jer se to “liderstvo” nigde nije ispoljilo. Na našem prostoru imala je veliki uticaj u podržavanju stabilokratije. Na širem terenu EU toliko je dugo štitila Orbana da sada EU ima problem koji je teško rešiv, a ujedno predstavlja problem za dalje proširenje EU na naš region. Već dugo govorim o nedostatku njenog liderstva. Interesantno mi je bilo da vidim da su neki, koji su je ranije toliko hvalili, revidirali svoje mišljenje u pravcu koji sam malopre izložio – na primer, Nil Ferguson, poznati istoričar, i mnogi drugi.

Kako je rat u Ukrajini uticao na EU?

Degradirao ju je. Zapravo, Putin je taj koji ju je degradirao. Nemačkog predsednika vlade Olafa Šolca i francuskog predsednika Emanuela Makrona je unizio i poslao kući kao dva mala školarca. Putin je stavio do znanja celoj EU da hoće da pregovara jedino sa Amerikancima, to jest njihovim predsednikom Džozefom Bajdenom. Ovo je, takođe, delimično zasluga Angele Merkel, koja je navodno imala posebne odnose sa Putinom, zbog njegovog dugog boravka u Istočnoj Nemačkoj i zbog značaja Severnog toka, i koja je zbog toga trebalo da učvrsti partnerstvo Rusije sa EU i uvažavanje njenog položaja i stavova.

Putin je učinio da se EU vrati u period hladnog rata – koji je, uzgred, SSSR izgubio – i da se EU, posle porasta skepticizma prema SAD u vreme Trampove administracije, ponovo okrene ka Americi, ali sada kao znatno umanjen partner, čiju bezbednost garantuje NATO sa SAD na čelu. Uzgred rečeno, mislim da su SAD nevoljno ušle u ovaj sukob jer su identifikovale Kinu kao glavnog strateškog konkurenta. Ovaj rat je komplikovao njihovu strategiju obuzdavanja Kine i odvukao energiju i resurse Bajdenove administracije od ovog zadatka.

Prema tome, EU ne može da se “umori” ili “zaboravi” na rat u Ukrajini. Taj rat je aktuelizovao dva njena spoljna problema i jedan unutrašnji. Spoljni problemi su bezbednost i energija. Što se prvog tiče, neutralne zemlje Švedska i Finska su pohrlile u NATO kao jedini garant njihovog teritorijalnog integriteta. Time je suštinski – zahvaljujući Putinu – NATO doživeo proširenje kojem se nikad nije nadao. Osim toga, bezbednost traži i povećanje vojnih izdataka koje su mnoge evropske zemlje članice NATO-a izbegavale oslanjajući se na SAD.

No, sve ovo što sam rekao o problemima sa kojima se suočava EU ne bi trebalo da dovede do pogrešnog zaključka o krizi EU koju ona ne može da prevaziđe. Istorija EU je istorija kriza koje je preživela i često izlazila ojačana. EU, zajedno sa Velikom Britanijom (koja nije u EU, ali još uvek pripada Evropi), ima ukupan nominalni bruto domaći proizvod samo nešto malo manji od SAD. Ne sme se zaboraviti da su zemlje EU, po gotovo svim standardima, najprivlačnije za život, te da je evropska država blagostanja nešto na šta veći deo sveta gleda sa zavišću i divljenjem.

Kakvu je ulogu, po vašoj oceni, zauzela Srbija u odnosu na rat u Ukrajini?

Predsednik Srbije, koji vrši svu vlast u ovoj zemlji, pokušao je da izbegne da se opredeljuje. Sam je pričao o kamenu pod kojim bi da se sakrije. No, bilo je predvidljivo da to nije moguće. Na samom početku se mučio da sastavi saopštenje u kome je učinio sve da izbegne osudu Rusije za napad na Ukrajinu. U tom saopštenju, koje je naknadno potpisala vlada, pisalo je da se smatra “pogrešnim narušavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta svake države”, da bi samo 48 sati kasnije Srbija glasala za osudu Rusije u Ujedinjenim nacijama.

Imam razumevanje prema pokušajima da Vučić odloži donošenje odluke o sankcijama Rusiji zbog energetskog sporazuma. Nije Srbija jedina zemlja koja zavisi gotovo potpuno od ruskog gasa. No, bez obzira na to, trebalo je da bude očigledno da su sankcije prema Rusiji vododelnica u očima velike većine zemalja EU. Srbija je sada već toliko dugo zakasnila u uvođenju makar nekog simboličnog paketa sankcija Rusiji – čime se, inače, predsednik Vučić hvali – da više ni uvođenje sankcija ne može da popravi sliku Srbije u očima mnogih evropskih zemalja. Ovaj stav ćemo, po mom uverenju, dugo plaćati u procesu evropskih integracija. Srpske sankcije su mogle biti simbolične i ne bi pogađale ruski narod, kako se to tvrdi. Uvođenje sankcija sada biće jasan znak da vlast popušta pod pritiscima, što je loše.

Vi ste u maju prošle godine rekli da Srbija odugovlači sa uvođenjem sankcija Rusiji i da čeka povoljan trenutak.

Tada je trebalo da se potpiše energetski sporazum sa Rusima.

A šta se sada čeka?

Sada je pravi problem to što prosečan građanin Srbije podržava ruski narativ o ratu u Ukrajini, a osim toga, ruska verzija uzroka rata u Ukrajini iz dan u dan se servira preko televizija sa nacionalnom frekvencijom. To je ujedno i pravi uzrok što su vlasti zauzele stav o neuvođenju sankcija Rusiji. Možda postoje i drugi razlozi, koje ne znamo.

Ali vlast pravi taj narativ? Ne može vlast da se “vadi” i da kaže “narod to neće”, kad ta ista vlast sve vreme to priča građanima. Kako izaći iz tog začaranog kruga?

Teško. Postepeno i teško. Prvo bi vlast trebalo da krene u neku proevropsku kampanju, što ona nije uradila nikad. Zašto je Rusija u Srbiji najvažnija zemlja? Između ostalog, zato što je degradirana EU – sa jedne strane se sistematski sprovodi proruska propaganda, a sa druge strane se sprovodi antievropska propaganda. Postoje dva tega, i oba vuku ka tome da Rusija ima veći uticaj nego što bi inače imala.

Naravno da je u interesu Srbije da ima dobre odnose sa Rusijom. Zidanje podrške Rusiji u srpskom društvu je, međutim, sistematski rađeno. Putin je dobio status i popularnost rok zvezde, kao da je Mik Džeger. Stotinu hiljada ljudi je dovođeno da ga vide. Broj susreta na državnom vrhu je prevazišao sve druge. U narativu o našim odnosima mi i Rusi smo postali vekovna bliska braća. Ignoriše se činjenica da nismo ni imali diplomatske odnose od Oktobarske revolucije pa sve do pred početak napada na Jugoslaviju od strane sila Osovine. Zatim, da smo od 1948. čuvali odnos distance prema SSSR tokom četrdeset godina.

Rusija je u novije vreme postala faktor u našoj unutrašnjoj politici od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Zahvaljujući opisanom delovanju vlasti na javno mnjenje, ti odnosi su u očima široke domaće javnosti najznačajniji, pa je samim tim uticaj Rusije na unutrašnju politiku veći od uticaja drugih zemalja.

Zašto ovdašnjim vlastima – ne samo ovim vlastima nego i prethodnim – toliko odgovara to stanje da se ne ide ka EU?

Nisam siguran da je to tačno, prethodne vlasti su ipak vukle više ka EU. Međutim, prelomni trenutak je bio unilateralna deklaracija o nezavisnosti Kosova: to je prelomilo ili odložilo EU priču, ali je Tadić nastavio kretanje ka EU, tako smo i dobili status kandidata. Ako se naše ocene o reformama pretvore u brojke, od 2015. godine mi smo stali na tom putu. Dakle, ne samo što se vodi antievropska propaganda, nego se realno ne radi ništa u vezi sa reformama, osim kozmetičkih stvari. Jedina značajnija promena jeste nemušti pokušaj takozvane reforme pravosuđa, kroz referendum, koji je sproveden maltene u mraku, gde ljudi nisu znali o čemu se radi, iako je reč bila o promeni Ustava.

Ko ima koristi od toga što to priključivanje EU stoji od 2015?

Svi. Evropska unija je bila relativno nezainteresovana za ovaj prostor do sada. Uz svu pomoć i trgovinu, faktički je iznad svega pokazala podršku stabilnosti nauštrb demokratije i vrednosti u koje se sada javno kune kada je u pitanju Ukrajina. Sve se svelo na transakcionu politiku, formalne “papirne” reforme za otvaranje klastera, slikanje na televizijama i stvaranje privida da se nešto kreće.

“Mi vam, kao, damo zadatke, a vi se, kao, trudite da ih ispunite.”

Tako je. U suštini, EU nas je zanemarila iz dva razloga: jedan je karakter političkih elita i stabilokratije na ovim prostorima, i njihove želje da se suštinski ništa ne reformiše, a sa druge strane, EU nema političkog kapaciteta za aktivno proširenje, i zato je to stalo. Vlasti u Srbiji ničim nisu suštinski pokazale da im je stalo do tih reformi, pa ih zato nije ni bilo. Sa svoje strane, Evropskoj uniji ne pada na pamet da ozbiljno razmatra primanje krnjih demokratija ili hibridnih režima, u kojima se ispoljava povezanost politike sa kriminalom i visokom korupcijom.

A odakle sad ova žurba u vezi sa Kosovom? Mislim tu na tzv. francusko-nemački predlog.

U svetlu rata u Ukrajini došlo je do promene. Evropska unija je morala da preduzme nešto na ovom prostoru iz dva razloga. Prvi je da pokaže da je uopšte u stanju da uradi bilo šta u političkom smislu van svojih granica, a drugi da, uz pomoć SAD koje jedine imaju neki autoritet na Kosovu, za razliku od EU koja nema nikakav, dovede do pacifikacije ovih prostora na trajnijoj obavezujućoj osnovi, kako bi se održala minimalna stabilnost. Ukratko, zveckanje potencijalnim sukobom od strane lokalnih aktera (ne ulazeći u to ko je više kriv) dovelo je do ove reakcije. Evropska unija ne sme više da dozvoli da i dalje iskazuje nemoć.

Međutim, predlog političkog sporazuma i način njegove upotrebe već dobijaju razmere farse u našoj javnosti, kako sa aspekta vlasti tako i sa aspekta opozicije i takozvanih analitičara. Svi su iznenađeni, a ja sam iznenađen što su toliki ljudi iznenađeni. Taj papir koji nije stvarno postao javan, pa se o njemu nagađa, tretira se kao da je u najmanju ruku ultimatum Austrougarske Srbiji 1914. godine ili Rezolucija Informbiroa iz 1948. Tome je doprineo i predsednik Vučić ispovedanjem o pretnjama kojima je bio izložen.

Koliko sam video, neki glasovi sa Zapada su demantovali da je podnet ultimatum. Ako je stvarnih pretnji bilo, to govori o pogrešnoj strategiji i nemoći naše diplomatije. Drugim rečima, ako je Evropska unija otkrila da sa akterima sa ovih prostora treba razgovarati uz upotrebu pretnji, to dosta loše govori o tim akterima i njihovom poimanju sveta. Ako pak pričate o pretnjama kao razlogu za prihvatanje plana, to stvara još veći otpor prema evropskim integracijama kojima navodno težite.

Tačno je, međutim, da je to u suštini još jedan ustupak Kurtiju. Drugim rečima, taj papir nije trebalo da se pojavi u bilo kakvom pisanom opticaju pre formiranja Zajednice srpskih opština. U tom smislu, mislim da je stav srpske strane da je preduslov za sporazum (na koji je, koliko vidim iz stranih diplomatskih izjava, srpska vlast već pristala, ali ne sme da još uvek javno to kaže) formiranje Zajednice srpskih opština – u osnovi ispravan.

U stvari, Kurti je dobio nešto što liči na faktičko priznanje, a da nije uradio ništa povodom formiranja Zajednice srpskih opština i još se i dalje tome javno protivi. Na SAD je pao zadatak da Kurtija privedu regularnom dijalogu, a to im teško ide, jer on ima potencijalno rastuću podršku na Kosovu za svoje stavove. Njega ne mogu da ucene njegovom biografijom. Trampova administracija ga je jednom smenila, ali se on brzo vratio osnažen. Pošto Evropska unija ima nulti kredibilitet na Kosovu, na SAD je pao taj zadatak koji uopšte nije lak (kako to misli naša javnost). Mislim da su Amerikanci vrlo isfrustrirani njegovim stavom i izjavama. Otuda dolaze komplimenti Vučiću za konstruktivnost.

Kako vidite rasplet priče sa Kosovom?

Samo rešenje statusa Kosova trebalo bi sagledati realno. Od Srbije se očekuje da ustupi svoj suverenitet nad Kosovom. Od albanske strane se očekuje odricanje dela suvereniteta u vidu Zajednice srpskih opština. Iskustvo Bosne i Hercegovine sa Republikom Srpskom govori u prilog tome da će ingerencije te Zajednice srpskih opština biti manje od ingerencija Republike Srpske.

Istovremeno, te ingerencije bi trebalo da budu nešto iznad Ahtisarijevog plana. Naravno, tu ima još pitanja – status manastira i kulturne baštine, privatne imovine i tome slično, i posebno međunarodne garancije. Sporazum, ako se potpiše, u osnovi predstavlja prihvatanje i institucionalizovanje postojećeg stanja.

Ono što je problematično u svemu tome jeste što nema nikakve realne pozitivne kompenzacije za bilo koju stranu. Za Kurtija nema garancija (koje ne bez razloga bezuspešno traži) da će svih pet zemalja članica Evropske unije koje ne priznaju Kosovo to učiniti po potpisivanju sporazuma. S druge strane, Bilčikova priča o “velikoj šargarepi za Srbiju” je isprazna i komična. Koliko sam shvatio, priča o “evropskim perspektivama” postaje priča bez kraja (neverending story) i bez realne perspektive. Ako se tome još dodaju glasine o dugom roku za primenu sporazuma, to govori u prilog ocene da se suštinski ništa neće menjati, ili da će se menjati sa neizvesnim ishodom.

Problem za EU se nalazi u tome što njen tretman ovih prostora ruši njen kredibilitet u Ukrajini i Moldaviji kojima je dat status kandidata. Kako iko u Ukrajini da veruje u dobijanje članstva ako se za trenutak osvrne na obećanje o članstvu koje je Evropska unija dala Zapadnom Balkanu pre tačno dvadeset godina? Kako da gledaju na sve te posete, rukovanja i televizijska obraćanja kakvima je obilovao i ovaj prostor? Makron im je jedini saopštio istinu, koju svi ostali pokušavaju da zatrpaju. Rekao im je da će biti potrebne dekade do članstva. Problem je, kada su ovi prostori u pitanju, to što Evropska unija posle dve dekade šalje identičnu poruku kao i Ukrajini. ¶