U tekstu koji govori o helikopterskoj nesreći koja se dogodila u noći između 13. i 14. marta 2015. godine, između ostalog se kaže: "Iako je istraga utvrdila da za ovo niko nije odgovoran, u javnosti je ostala sumnja da su posada, majka i dete žrtvovani zbog želje dvojice ministara – Zlatibora Lončara i Rasima Ljajića – da ih kamere snime kako dočekuju spasioce na aerodromu i da je Gašić, kao ministar odbrane, u tome učestvovao. Niko od pomenute trojice nije prihvatio ni moralnu ni političku odgovornost, a Gašić je navodno posle svega poklonio Lončaru model helikoptera – za uspomenu i dugo sećanje."

Sa Anastasijevićem ću se svakako sresti na sudu, gde ćemo i on i ja imati priliku da pokažemo svoju (ne)odgovornost. Ali, zbog čitalaca "Vremena", želim da ukažem na nekoliko činjenica:

1. Niko i nikada me nije povezao sa ovom tragedijom, osim Anastasijevića. Verovatno iz razloga lične mržnje, jer drugi, racionalni motiv ne postoji. To čak nisu uradili ni moji najljući politički protivnici u Sandžaku, zato što svi znaju da sam u svemu učestvovao koliko, recimo, i sam Anastasijević. Znači nimalo.

2. U vreme tragedije nalazio sam se u Novom Pazaru, tako da nisam ni mogao biti na aerodromu i "tamo dočekati spasioce", kako tvrdi Anastasijević.

3. Prvi put sam saznao da je bolesna beba transportovana za Beograd upravo u Novom Pazaru, u kafiću "Pendik", dok sam sedeo sa prijateljima, po dolasku iz Beograda. U tom trenutku niti sam znao o kojoj bebi se radi, niti sam imao bilo koju drugu informaciju vezanu za njen transport. Niko me, dakle, nije kontaktirao, zvao ili tražio pomoć. Da je to neko uradio, sasvim sigurno bih učinio sve da pomognem koliko mogu u tom trenutku, pa i da pozovem kolege ministre. Ali to nisam mogao da uradim, jer ništa ni znao nisam.

4. Za pad helikoptera i pogibiju sedmoro ljudi saznao sam tek sutradan ujutru, kada sam pročitao prve vesti. Pozvao sam tadašnjeg gradonačelnika Novog Pazara Meha Mahmutovića, koji mi je rekao da su među poginulima i radnici novopazarske bolnice Mićo Veselinović i doktor Dževad Ljajić, moj rođak, a pre svega prijatelj.

5. Spreman sam da idem na poligrafsko ili bilo koje drugo ispitivanje o svim navodima koje sam izneo. Spreman sam da dam saglasnost da se provere svi moji telefonski razgovori i poruke za dane pre, u vreme i posle nesreće. Takođe sam spreman da se povučem sa svih javnih i političkih funkcija za sva vremena, ukoliko Anastasijević iznese ijedan argument da ovo što sam rekao nije tačno. Jer ovo nije pitanje ni moralne ni političke odgovornosti, već pitanje čistog obraza.