“Dobar dan…”, kažem, ona nazdravlja sa svoje strane linije kontakt-telefona “Srbija voza”, jedinog domaćeg operatera putničkog železničkog saobraćaja. Ja joj kažem da bih hteo da kupim voznu kartu od Beograda do Berlina i da na sajtu ne uspevam, a ona odgovara da misli kako to nije moguće i da bih u Nemačku mogao iz Budimpešte. “Idete vozom do Novog Sada, pa onda tamo do ranžirne stanice gde hvatate voz za Kelebiju, pa iz Kelebije imate autobus za Budimpeštu…” Tu je već gubim, usput pitam za voz do Zagreba ili Ljubljane, ali nema ni to.

Onda otvorim sajt “Deutsche bahn”-a i tamo kupim povratnu kartu iz Ljubljane, ukupno 245,10 evra, uz impresivan broj mogućih kombinacija koje birkam i nameštam da mi vremena i pauze odgovaraju, a da stignem gde treba, kada treba. Tako sam to zamislio jer je putovanje prilika da se posete prijatelji u Sloveniji, tamo se može i auto-putem, pa sam sebi poželeo malo da ugodim i promenim iskustvo industrijski organizovanog vazdušnog saobraćaja.

I smeju mi se i u kući i na poslu da bih putovao vozom u zemlji sa jednom međunarodnom linijom, onom za Podgoricu i Bar, 80 kilometara “brze pruge” i prestonicom sa peronima pod betonskom pločom umesto Glavne železničke stanice, od koje prave muzej u komšiluku luksuznog naselja podignutog tamo gde su nekada bile šine, sumnjivog odakle god ga pogledaš. Ali, o tome je već sve rečeno, da se ne pravim pametan kako bih o tome mogao bolje od novinara-istraživača i autoriteta raznih struka.

TONOVI “LISINSKOG”

Svoj voz, pred ponoć, čekam na peronu Železničke postaje u Ljubljani. “Lisinski”, kako se simbolično zove moj vlak što polazi sa zagrebačkog Glavnog kolodvora i vozi do Minhena (Lisinski, hrvatski skladatelj, rođen je u Zagrebu kao nemački Židov Ignatius Fuchs, a Vatroslav Lisinski, ime koje je kasnije uzeo, hrvatski je prevod originala), u startu kasni 15 minuta i to je dosta nezgodno, jer u bavarskoj prestonici imam samo pola sata da “uhvatim vezu” za Berlin.

“Dragi korisniče, hvala vam na vašem imejlu. U principu, svaki prevoznik je odgovoran za svoju sekciju rute. Ako voz kasni, sledeći prevoznik na vašoj ruti nije u obavezi da vas preveze. Ipak, u većini slučajeva prevoznik će prevesti i takve putnike, kao izraz dobre volje, bez dodatnih troškova. U tom slučaju, rezervacija sedišta ne važi”, odgovorio mi je “tim Nemačkih železnica” na pitanje šta ako “Lisinski”, za koji mi je kartu prodala “Austrijska federalna železnica”, dođe prekasno u Minhen. OBB mi nije odgovorio ništa osim da ću odgovor dobiti što je brže moguće, ali da imam razumevanja jer “u postojećim okolnostima za to treba više vremena nego inače”, a ja nemam pojma o kakvim se okolnostima radi.

Kako god bilo, to je jedina karta 2. razreda koju imam i ubrzo shvatam koliko sam se prevario jer su razlike u ceni između prve i druge klase minimalne u odnosu na prednosti koje nudi viši razred. To sedište jedino je koje je na čitavom putu rezervisano u klasičnom kupeu i u njemu su tri već zaspala Nemca; nisu tri “debela Nemca”, ali jesu mladi i dugački, raširili se po praznim sedištima i sada im sve kvarim, moraju i oni da podviju krake jer ja i moj prtljag zauzimamo dva mesta. Ali, momci kao opijeni spavaju, ja ne uspevam da zaspim, dok je u prozoru zatvorenog kupea, gde samo ja nosim masku tipa KN95, mrak u kome promiču osvetljena stovarišta i male i velike stanice kroz koje prolazi Euronight EN498/462 (kako je “Lisinski” šifriran u evropskom železničkom “ekosistemu”), na liniji preko Jesenica, Filaha, Salcburga i Rozenhajma.

Ima tu još poneka stanica, ali ove su glavne, a važan je i Frajlasing. To je prvo mesto u Nemačkoj i tamo neki mlad i fin policajac proverava pasoše što je, rekao bih, neka vrsta ograničene suspenzije šengenskog sporazuma u uslovima pojačanog migratornog pritiska na zemlje Evropske unije (tema koja u uslovima krize izazvane ruskom agresijom na Ukrajinu još ne dobija značajnijeg prostora u medijima).

PREKO GRANICE STARA PRAVILA JOŠ VAŽE

U kupeu sa tri dugačka Nemca ni ja nemam značajnijeg prostora, ali negde pred zoru, kada se “Lisinski” spustio sa Alpa hitajući vučen lokomotivom austrijskog OBB-a i nadoknađujući kašnjenje, te posle boravka u zaista ponižavajućim uslovima u pripadajućem WC-u, otkrio sam potpuno prazan kupe u koji sam se preselio, prućio preko tri sedišta, pokrio mantilom i zaspao posmatrajući kroz prozor izmaglicu iza koje su se uzdizali ostavljeni alpski vrhovi. U odsjaju u prozoru primećujem da sada svi, pa i ona tri dugačka Nemca, nose maske kao i ja, iskusno sa peškirima i četkicama za zube u rukama, vukući noge hodnikom ka onom WC-u. Ja nisam iskusan, nemam peškir i u onom WC-u mi se ne peru zubi.

“Lisinski” je na Glavnu železničku stanicu u Minhenu stigao sa tek pet minuta zakašnjenja. Pod velikim panoima koji obaveštavaju ukrajinske izbeglice o info-tačkama gde mogu da dobiju potrebne informacije, muva se razni neki svet sa rančevima i torbama – jutarnji je špic i gužva između dvanaest perona pod staklenim krovom. Na jednom od njih vidim impresivni nos ICE800, Inter city express-a koji će me za nešto manje od četiri i po sata prevesti do Berlina, na svom putu ka Hamburgu, kao krajnjem odredištu, preko Nirnberga i Lajpciga.

Tu će se pokazati sva prednost ulaganja u kartu prve klase: gluteus udobno smešten u kožno putničko sedište, veliki prostor za noge, u čistom i tihom okruženju audio-izolovanog, takozvanog “otvorenog salon-vagona” (to je raspored sedišta kao u autobusu ili avionu, bez kupea), uz domaćicu što deli kolačiće džabe i nudi kafu da se plati, ali pod traljavim wi–fi signalom. Što bi moj kum rekao, a on je doktor nauka i tršćanski istoričar Bojan Mitrović, “stepen razvijenosti železnice je odraz stepena razvijenosti jedne zajednice”. Slažem se, samo, eto, Nemcima taj javni, otvoreni Internet stalno izmiče, svuda je loš, za razliku od Srbije gde je Internet svuda super, a železnica i društvo… da se ne poredimo.

SVAKO ZA SEBE

Do mene, na pristojnoj udaljenosti koju nam omogućava struktura sedišta u salonu, sedi gospođa koja radi za lap-topom i kojoj, dokon, buljim u ekran. Sređuje poduži dokument koji se bavi uspostavljanjem sistema održive zdravstvene zaštite i ja bih je nešto pitao o tome, ali odustajem, svuda je tišina, pa mi je neprijatno. Možda grešim, ali voz je nekada bio mesto gde se ljudi upoznaju, razgovaraju i gde su jedni na druge, kao putnici, upućeni. Od Ljubljane nisam čuo razgovor u susretu stranaca, ni u ICE-u niko ne razgovara, svi kuckaju po tastaturama računara, imaju slušalice u ušima i drndaju telefone. I svi nose KN95 maske, sa razglasa putnike šaljivo podsećaju da voz nije avion gde maske u Nemačkoj više nisu obavezne, što jesu u javnom prevozu svakog drugog tipa.

Kroz prozor mi promiču pejzaži, ali mi je nekako sva ta Nemačka posle Alpa ista, šume, brežuljci i livade, između brojnih železničkih stajališta i stanica. ICE u punoj brzini ljuljuška umirujuće i ja konačno spavam, probuđen tek na tren da kondukteru otvorim QR kod, da mi očita kartu u telefonu. U Glavnu železničku stanicu u Berlinu voz ulazi tačno po redu vožnje, i u nju istovremeno ulaze i izlaze vozovi gradske podzemne i nadzemne železnice U–bahn i S–bahn, da razvezu pristigle kućama i dovezu nove putnike. To je košnica prepuna ljudi, različitih kompozicija, prodavnica i restorana. Pokretne stepenice vode me sa perona pod staklene kupole, a meni na pamet pada “svečano” otvaranje “Prokopa” u januaru 2016. godine…

“Bio sam u Berlinu i video sam kako to kod njih izgleda, a ovo u Beogradu neće mnogo da zaostaje, naprotiv…” rekao je tada u kapacitetu premijera Srbije Aleksandar Vučić govoreći o projektu izgradnje stanice koju je, paradoksalno, tada upravo otvorio. U to vreme je rok za ono što su zvali “kompletnim završetkom stanice”, po projektu koji meni ne liči na Berlin Hauptbahnhof, ali ja imam oštećen vid, bio 2019. godina, a Vučić je tom lepom prilikom tvrdio da će to biti i godinu dana ranije! Ali, tada je bilo tako, a sada je ovako… Tako je meni izvesnu promenu dogovora koji smo napravili objasnio jedan što me je nešto sitno prevario kada sam od njega kupovao kuću na selu koju više nemam. Da sumiram, Ljubljana–Berlin za nešto više od 14 i po uglavnom udobnih sati.

KUĆI NAOKOLO, ALI…

Na istom mestu gde me je ICE800 dočekao, nekoliko dana kasnije čekam ICE699. “Gorim od želje da saznam zašto toliki put – bus, voz, opet ganjaš avanturu? Ja već strepim da se u trčanju po stanici u Minhenu ne sapleteš i ne ljosneš negde”, piše mi neki dan ranije, upoznata sa stepenom moje nespretnosti, iskreno začuđena i zabrinuta prijateljica, a ja tvrdim “da me mine želja”. A u stvari sam namestio tako da Alpe pređem danju, uveren da će pejzaži biti vredni truda, oduvek sam imao želju da ih železnicom pređem.

U povratku će samo prvi deo puta trajati punih deset sati, jer voz iz Berlina ne ide pravo na jug već skroz na zapad, u Frankfurt, pa preko Štutgarta za Minhen. Nisam tako hteo, ali je tako ispalo, dobio sam udobno “singl” sedište u salonu, ali u “psssst!” vagonu, to je Ruhebereich, Quiet zone, Area del silenza, piše. “Zona tišine” u kojoj je predviđeno ćutanje, odnosno, uživanje u tišini, dakle, ne uznemiravaj saputnike (ovde mi pade na pamet: nigde nisam video one pločice koje pamtim iz domaćih vozova: “Ne naginji se kroz prozor”, “Nicht hinauslehnen” i “E pericoloso sporgersi”). I ja sam sâm pa nije nevolja, ali to “psssst!” nije se primilo u dve gospođe, baš na sedištima ispred mog, koje u sledećih nekoliko sati (u Frankfurtu su izašle) nisu prestajale sa pričom. To mi je bilo simpatično i neočekivano za obično disciplinovani nemački puk, sve dok ona jedna, posle boce vina, nije počela da se krevelji i smeje kao hijena, da bi na kraju oborila drugu bocu koju su otvorile i napravila scheiss auf ihre Hose. Sva se, grdna, polila po pantalonama, pa je ceo vagon morao da se bavi tim pitanjem u odsustvu predviđene tišine.

Od Frankfurta je onda bilo dosadno, u prozoru je bio mrak u kome, opet, promiču osvetljena stovarišta i male i velike stanice, kroz koje prolazi ICE koji Hamburg i Minhen spaja ispisujući po karti Nemačke jedno veliko obrnuto latinično slovo “S”. Posmatranje puta na mapi i praćenje brzine voza na info-ekranu, uz udobno ljuljanje, poklonilo mi je bar tri sata sna.

U Minhenu je sledećeg jutra bilo vremena da se stane u dugačak red za buter-kroasane i kafu. Petak je ujutru i opet je gužva na stanici, vozovi neprestano ulaze i izlaze sa onih 12 perona pod staklenim krovom, da bih (ponovo) na prvom, a to je zapravo peron 11 (ostali su negde po stanici ne znam ni ja gde), video RJ111. To je OBB-ova Railjet kompozicija, koja spaja Minhen i Klagenfurt u Austriji. U prvi mah, ostavlja utisak blindiranog voza ofarban u krv-crvene i crne tonove, vizuelno upečatljiv prizor; i zaista, ako je ICE poput mercedesa S klase, RJ111 je ford mustang koji će me provesti kroz Alpe i dovesti u Filah na granici sa Slovenijom, gde me čeka voz za Ljubljanu.

KADA SE UKAŽE SLIKA U KOJU STANE SVA EMOCIJA

Voz ima sve što i ICE, samo su sedišta možda malo udobnija, a wi–fi bez ikakve sumnje odličan. Kompozicija ima i vagone u kojima su porodična odeljenja i sedišta za decu, gde su stolovi sa nekim društvenim igrama. Ima i info-pult, nekakvu recepciju i vagone sa luksuznim kupeima za jednog/ jednu, dvoje ili troje. Tu sam video i da ima nešto bolje od prve klase, ali ne bih ja preterivao, to pitaj Boga koliko košta. I lepše mi je da ćutim u društvu, nego u kupeu jednosedu.

Ali, nije to ono što je ostavilo najjači utisak jer tu je, u Railjetu, kada smo prešli nemačku granicu gde ovog puta niko nije kontrolisao pasoše, eksplodirao taj pogled sa Alpa kroz koje se voz provlačio brzinom do 130 kilometara na sat. Ti su utisci, pogled kroz prozore salona i emocija jednostavnog uživanja u samom putovanju opravdali čitav trud – zamkovi, strme litice između kojih promiču potoci, seoca, drvene kuće, krave što su polegale ili lenjo pasu po strmim pašnjacima, eto kiča kakav se samo zamisliti može. Tu se i Hajdi, pod oktobarskim suncem, mislim se, tamo negde krije, ili neka savremena frau Maria, guvernanta koja po još zelenim livadama lunja i peva sa decom nekog poput kapetana Fon Trapa iz mjuzikla Moje pesme, moji snovi, što smo mi, srećna deca, mogli da gledamo u “Zimskom bioskopu” nekadašnje Televizije Beograd.

I baš na samom vrhu, pred spuštanje ka Klagenfurtu, proredilo se ono rastinje i ukazao pogled sa početka priče, kao što rekoh, zelena dolina što vijuga između alpskih litica i vrhova, prošarana naseljima, kao sa goblena ili kič-postera. Railjet staje češće, nižu se mesta od kojih znam samo za Bišofshofen po skakaonici, poslednjoj u nizu u novogodišnjoj turneji “Četiri skakaonice”, koju pratim uredno, pod ćebetom namaknutim do nosa tokom novogodišnjih praznika. Ali, onda ima i meni potpuno nepoznati Sent Johan am Pongau, pa Švarcah-Sent Vait, pa Dorfaštajn, Bad Hofgaštajn i konačno Bad Gaštajn, koji prepoznajem kao nekakvo razvijeno, u klasicističkom stilu građeno zimovalište, sa hotelima, pansionima i žičarama.

ANTIKLIMAKS

Voz koji sam u Filahu uhvatio za Ljubljanu, EC211 “Sava”, koji spaja taj austrijski pogranični gradić i Vinkovce u Hrvatskoj, ostavio je posle svega dosta bled utisak mada sam, posmatrajući sada već Julijske Alpe, u sedištu sa dosta prostora za noge ali u vagonu bez monitora i interneta, saznao da postoji mesto koje se zove Fak am zee (Faak am see), što je mom primitivnom intelektu bilo smešno. U vozu Slovenskih železnica kondukter više ne očitava QR kod, nego buši onom spravom samo odštampane karte, psujući u razgovoru sa kolegom na “službenom” sedištu zbog nekog što je pitao za wi–fi. A u Ljubljani su me na peronu čekali prijatelji, da bude sve kako treba, jer nije vozom put ako ni na jednom peronu putnika nema ko da čeka. Berlin–Ljubljana, 17 uzbudljivih sati.

NIJE ZA SVAKOGA

Napisao sam to već na netu, ali ne mogu da izmišljam drugačije i ne umem to bolje da kažem: nije takav jedan put za svakoga. Nije za onoga što žuri da stigne. Ali ko voli da putuje više nego da negde stigne i ko hoće da uloži vreme i novac u iskustvo, za toga čovek nije izmislio bolje od voza.

Ende.