U oktobru 2017. godine, u okviru serijala tekstova "Razgovor o obrazovanju" koji godinama izlaze na portalu Peščanik, profesorka Biološkog fakulteta u Beogradu Biljana Stojković napisala je članak koji je završila sa ovim rečima: "U ovom trenutku, univerzitet je zatečen u stanju frustrirane paralize. Ipak, ako postoji makar zrno istine u tvrdnji da se istorija ponavlja, očekuje se skoro buđenje."

Ova tvrdnja može se proširiti na čitavo društvo koje kao da je do pre samo dva meseca živelo "u stanju frustrirane paralize". Nakon brutalnog prebijanja Borka Stefanovića i talasa protesta koji se još uvek šire Srbijom, buđenje je, izgleda, počelo. Obistinila se i tvrdnja profesorke Stojković o buđenju univerziteta: podršku protestima koji se sada već i zvanično zovu "1 od 5 miliona" dalo je, u trenutku pisanja ovog teksta, oko 950 univerzitetskih radnika iz cele Srbije. Počelo je proglasom "105 od 5 miliona" profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Sledeći je bio Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu, pa Fakultet dramskih umetnosti, Pravni, Ekonomski, Biološki… Sada se već ne daju ni nabrojati jer se pridružuju univerzitetski radnici iz Niša, Novog Sada, Kragujevca, ali i privatnog Pravnog fakulteta Univerziteta Union, što je izvestan presedan, dok se ne pogleda spisak potpisnika. Mnoga imena potpisnika sa državnih, tako i sa privatnog univerziteta Union, bude uspomene na vreme najgorih pritisaka na autonomiju univerziteta i ljude koji su namerno ostali bez posla da bi sačuvali makar ličnu autonomiju i integritet.

REPRIZA BUNTA: Među potpisnicima podrške protestu nalaze se profesori Dragor Hiber (Pravni fakultet BU), Vladimir Vodinelić (Union) i Vesna Rakić Vodinelić (Union). Njih troje prvi su od petoro profesora koji su dobili otkaze po zloglasnom Zakonu o univerzitetu iz 1998. godine (ukinut 2002. nakon pada Slobodana Miloševića). Prema ovom Zakonu, Vlada je bila ovlašćena da po sopstvenoj meri postavlja članove u upravljačke strukture na univerzitetima – od upravnih odbora do dekana i rektora. Svi zaposleni imali su obavezu da potpišu novi ugovor o radu i time se praktično odreknu autonomije univerziteta. Zbog odbijanja da potpišu novi ugovor, oko 200 nastavnika i saradnika izbačeno je sa BU, a mnogi su bili pod suspenzijom. Od 200 prognanih, samo sa Elektrotehničkog fakulteta oterana je skoro polovina profesora – njih 97. Kazne su se razlikovale od fakulteta do fakulteta, u zavisnosti od toga kako je koji dekan bio pozicioniran u SPS-u, JUL-u ili SRS-u.

Neka od imena dekana pala su u zaborav i oprost, ali da podsetimo: Oliver Antić bio je dekan Pravnog fakulteta; Vlada Teodosić ETF-a (osim po progonu nastavnika, upamćen i kao čovek koji je slupao 180.000 maraka za plaćanje privatnog obezbeđenja koje je održavalo "red" na fakultetu, lance i okove kojima je fakultet tokom njegovog dekanata bio omeđen); Radmilo Marojević bio je dekan Filološkog fakulteta, a osim po maltretiranju nastavnog kadra i slanju maskiranih batinaša na studente (februar i novembar 1999), ostaće upamćen i po tome što je otpustio jednog Ranka Bugarskog. Aleksandar Keković preminuo je prošle, 2018. godine, a javnost do danas nije saznala ko je naredio brutalno prebijanje studenata Arhitektonskog fakulteta u vreme dok je on bio dekan, 23. maja 2000. Svi univerziteti Srbije su zbog Zakona o univerzitetu suspendovani iz Evropske rektorske konferencije, a ne treba zaboraviti ni ime rektora BU iz tog vremena – Jagoša Purića.

Taj čuveni Zakon o univerzitetu iz 1998. ostao je slabije upamćen od jednako krvoločnog Zakona o informisanju iz iste godine, iako je usvojen (i temeljno sproveden u delo) nekoliko meseci ranije. Zakon o informisanju donet je u oktobru, a o univerzitetu u maju 1998. I jedan i drugi bili su, između ostalog, osveta za velike proteste 1996/97. Ti protesti, kako opozicioni, tako i studentski, jesu bili izazvani izbornom krađom na lokalnim izborima u novembru 1996, ali bili su još nešto: brojni slobodni i nezavisni mediji koje pamtimo iz tog vremena, ili su tokom protesta stekli ugled ili su tokom ta tri meseca nastali; mnogi profesori koji široj javnosti do tada nisu bili poznati, javno su istupili i profilisali se kao angažovani intelektualci. Prema nekim izvorima (Milan Kurepa, Usud otpora, Beograd, 2002), 3500 od ukupno 5500 profesora i saradnika Beogradskog univerziteta javno, imenom i prezimenom, pružilo je studentima podršku. Još pre izbora 1997. osnovan je Univerzitetski odbor za odbranu demokratije, koji su mahom činili profesori BU. Otuda i ne čudi da se režim kroz dva rigorozna zakona ustremio na dve, u to vreme, najutemeljenije struje otpora: univerzitet i medije.

Ne bi trebalo ni da čudi što se neka imena koja su još onda bila na "svetloj strani", pojavljuju i danas među potpisnicima podrške protestima, premda se ne može izbeći činjenica da je bolno što se neke stvari iznova događaju dve decenije kasnije. Ana Martinoli, vanredna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, kao studentkinja druge godine psihologije protestovala je 1996/97. Danas je jedna od potpisnica univerzitetske podrške protestima.

"Tokom protesta 1996. i 1997. osećala sam da je to moja obaveza jer nisam želela nove ratove, plašile su me podele i agresija u društvu, siromaštvo", kaže ona u razgovoru za "Vreme": "Iako su današnje društveno-političke okolnosti, po meni, drastično drugačije od devedesetih, i dalje verujem u društveni angažman i snagu građanskih pokreta."

IMENOM I PREZIMENOM: Istorija studentskih protesta u Srbiji je podugačka i uvek je bila praćena snažnom podrškom profesora, koje bi, kao po pravilu, stizala "osvetnička ruka" sa zakašnjenjem. Mihajlo Marković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Dragoljub Mićunović, Miladin Životić, Zaga Golubović, Trivo Inđić i Nebojša Popov "udaljeni" su sa Filozofskog fakulteta 1975. godine, premda im nisu ukinute plate. Ovaj progon kuvao se, zapravo, još od studentskih demonstracija 1968. koje su snažno podržavali. Međutim, laka ruka osvete sustigla ih je i zato što su nastavili sa različitim aktivnostima, bilo kroz beogradski ogranak časopisa "Praxis", bilo zbog rasprave o ustavnim amandmanima 1971. Zbog amandmana, profesor Filozofskog fakulteta Mihajlo Đurić (1925–2011) je čak odležao 9 meseci u zatvoru, jer je u jednom govoru i jednom članku rekao da je Jugoslavija praktično već razbijena. Ista rasprava "došla je glave" i Vojislavu Koštunici i Kosti Čavoškom, koji su udaljeni sa Pravnog fakulteta. Kosta Čavoški sada je prvi potpisnik podrške protestima koja je stigla sa Pravnog fakulteta BU. Pa ipak, koliko god da se podrška profesora studentima uvek podrazumevala, univerzitet kao institucija nikada nije stao ni iza jedne takve inicijative. Po mišljenju Ane Martinoli, to je zapravo i dobro, jer iza svakog pisma i reči u njemu

univerzitetski radnici staju imenom i prezimenom: "Mislim da je važno da se kaže da ovo nije institucionalna podrška protestima, već podrška pojedinih profesora, nastavnika, saradnika, ali vidimo da taj broj raste. Raditi na fakultetu, obrazovati mlade ljude, učiti ih kritičkom mišljenju, promišljanju društva i stvarnosti u kojoj žive, sve to dolazi sa posebnom vrstom odgovornosti." Ona dodaje i da ovo nije podrška određenoj političkoj opciji, političkoj partiji već "glas protiv ugrožavanja osnovnih demokratskih, pa i civilizacijskih vrednosti kojima prisustvujemo svakodnevno, protiv antagonizacije društva, stravičnog srozavanja nivoa javnog govora, ukidanja dijaloga, manipulisanja informacijama, obesmišljavanja institucija, instrumentalizacije medija… Ukratko, to je bio moj glas ne za ovu ili onu partiju, već protiv stvaranja društva u kome počinju da dominiraju strah, nekompetentnost, izostanak svake odgovornosti, izostanak pravne sigurnosti, samovolja i laž."

Da je takva vrsta podrške nečemu, iza koje se stoji imenom i prezimenom, ali i profesionalnim, u ovom slučaju akademskim integritetom, saglasan je i Đorđe Krivokapić, docent na Fakultetu organizacionih nauka: "Moj glavni motiv bio je osnažiti građane da slobodno iznesu kritiku. Nije dovoljno da imamo slobodu izražavanja, neophodno je da kreiramo okruženje u kome je kritičko razmišljanje društveno prihvatljivo i poželjno. To je osnova za demokratski ali i ekonomski razvoj u savremenom društvu."

Po njegovom mišljenju, u poslednjih šest godina nakupilo se mnogo frustracija usled premalo prostora za kritičku raspravu, a akademska javnost je kroz masovnu podršku protestima pronašla način da ukaže na čitav niz pitanja koja zahtevaju ozbiljniju debatu, ali i da pokaže određeni otpor političkom establišmentu: "Nadam se da će protesti i podrška proširiti javnu sferu u kojoj podjednako učestvuju vlast i njeni kritičari, bez obzira ko sutra bude na vlasti", kaže Krivokapić.

U članku citiranom na početku ovog teksta, profesorka Biljana Stojković analizira i situaciju na univerzitetu od pada Miloševića do 2017. kada je tekst pisala: "U skladu sa svetskim trendovima, raspisivani su konkursi za naučne projekte, reformisali smo studijske programe prema "bolonjskoj mustri", napravili cenovnike za studente, stvorili bezbroj privatnih univerziteta sve diskutabilnijeg porekla i kvaliteta i, sve u svemu, otvorili nekakvo tržište za znanje i umenje. (…) Šta su uzroci rapidnog propadanja ugleda visokog obrazovanja? Zbog čega se univerzitet samovoljno odrekao svoje uloge najznačajnijeg analitičara društvenih kretanja? Na čemu se zasniva apsolutna tišina akademske zajednice čak i u pitanjima koja se tiču samog univerziteta", pisala je pre nešto više od godinu dana Biljana Stojković koja je danas jedna od potpisnica univerzitetske podrške protestu, ali i konstruktivna kritičarka i vlasti i opozicije.

No, izgleda da je protest "1 od 5 miliona" uspeo da čvršće uveže akademsku javnost, pa se tako, na primer, među potpisnicima pisma Filozofskog fakulteta nalaze ljudi koji ideološki stoje na dijametralno suprotnim stranama poput Radoša Ljušića i Dubravke Stojanović. Osim ideoloških razmimoilaženja, prevaziđeni su i neki lični konflikti i pomirene razne struje na brojnim fakultetima koji su se do sada oglasili. Istina, 26 sociologa Filozofskog fakulteta izjasnilo se izdvojenim pismom, ali dobar deo njih već je potpisao prvo pismo, a i sam tekst pisma sociologa više je dopuna i elaboracija pisma koje su potpisali profesori svih katedri Filozofskog u Beogradu. Na toj liniji je i stav Alekseja Kišjuhasa, docenta na katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. On ne smatra da je podrška univerziteta naročito važna za promenu ili pobunu u društvu, jer su protesti počeli i bez ove univerzitetske podrške, i pre nje: "Naime, za društvene promene mahom su potrebni određeni strukturni uslovi a ne spiskovi podrške, od koga god oni dolazili. Međutim, mislim da ova podrška može da ima važnu funkciju u smislu osnaživanja duha solidarnosti i kohezije, odnosno ‘zbijanja redova’ među samim potpisnicima. A to, posebno ako je reč o profesorima ili inteligenciji, nije mala stvar, naprotiv."

Da je akademska zajednica dugo ćutala, saglasna je i Ana Martinoli: "Iza nas je dugačak period u kome je veliki broj mojih kolega, profesora, uglednih naučnika, javnih ličnosti, izbegavao da se na bilo koji način javno izjašnjava, deklariše, iznosi stavove. Možda je to zato što smo izgubili veru da se nešto može promeniti, zamor, razočaranje… Kao da smo se povukli u neki svoj bezbedan, izolovan prostor u iščekivanju nekog preokreta." Ona misli i da se ljudi istinski plaše posledica svakog javnog istupa koji ne godi uhu vladajuće partije, bilo da je reč o gubitku privilegija, pa i posla ili naknadnom medijskom tabloidnom maltretiranju kome svakodnevno svedočimo.

GDE SU STUDENTI: Bez obzira na poduži period ćutanja i čamotinje na univerzitetima u Srbiji, činjenica je da u dugoj i burnoj istoriji bunta u Srbiji (i SFRJ), podrška akademske zajednice uglavnom nije izostajala. Bili su profesori uz studente kako 1968, tako i 1991. na Terazijskoj česmi (10–12. mart) i 1992. (15. jun–10. jul) kada je Milošević čak i primio delegaciju profesora i studenata – između ostalih, organizatori tog protesta bile su dve ličnosti koje su i danas prisutne u javnosti – tadašnji student prorektor Dragan Đilas, koji je žestoko propitivao Miloševića na tom sastanku, ali i Mladen Durić, u to vreme student Bogoslovskog fakulteta, a danas Grigorije, episkop dizeldorfski i nemački. Profesorska podrška nije izostala ni tokom studentskog protesta 1996/97, ali ni tokom 2000. kada se "Otpor" našao pod pritiskom da mora da se registruje kao politička organizacija. Tada je formiran Savet Otpora, svojevrsno "predsedništvo" u kom su bili akademik Milan Kurepa, profesori Jovica Trkulja, Srbijanka Turajlić, Žarko Trebješanin, Ljubomir Madžar, Bora Kuzmanović, Čedomir Čupić, Drago Hiber, bivši guverner Dragoslav Avramović…

Upadljivo je, međutim da je ovo prvi protest u istoriji demonstracija u Srbiji koji nije studentski, a dobija podršku sa univerziteta. Naravno, bilo bi najlakše baciti drvlje i kamenje na današnju studentariju kojoj je, izgleda, dobro, čim se ne buni. Međutim, upravo je obrnuto: položaj studenata u Srbiji danas je najgori u poslednjih 40 godina. Istraživanje "Socijalna dimenzija studiranja u Srbiji", predstavljeno u maju prošle godine, pokazuje ogromnu nejednakost kad je reč o pristupu višem i visokom obrazovanju. Za razliku od situacije od pre 30 ili 40 godina, kada je ogromna većina dece čiji roditelji imaju završenu srednju školu, upisivala i završavala fakultete, danas deca niskokvalifikovanih roditelja najčešće i sama ostaju na tom nivou obrazovanja, dok fakultete upisuju u ogromnoj većini deca čiji roditelji takođe imaju završene fakultete. Uspon na društvenoj lestvici nije moguć ili je znatno otežan zahvaljujući nizu socijalnih i ekonomskih faktora. Sve stipendije i studentski krediti zavise u većoj meri od proseka ocena a manje od ekonomskog stanja. Čak 96 odsto studenata potpuno finansijski zavisi od roditelja, što znači da ne mogu da nađu sezonske i privremene poslove jer je tržište rada preplavljeno nezaposlenima koji ne studiraju, ali i da teret troškova snose roditelji, pa je školovanje postalo "privilegija" dobrostojećih. Više od 50 odsto studenata u Srbiji živi kod roditelja, što znači da ostaju u mestu rođenja i upisuju one fakultete koji su im tamo dostupni, a ne one koje žele. Svega 10 odsto studenata živi u studentskim domovima. Drugim rečima, studentima je potpuno slomljena kičma i bilo kakav organizovani, specifično studentski bunt, u ovim uslovima nije moguće realizovati. Bilo je pokušaja u bliskoj prošlosti i nijedan nije uspeo. Međutim, u okolnostima kakve su ove, nije ni nužno da se dižu studenti, pogotovo ako imamo u vidu i intenzivan osećaj krivice srednje generacije zbog toga kako smo dospeli dovde. A sagovornici "Vremena" saglasni su da smo došli do tačke kada se plašimo da progovorimo i da je vreme da to prestane: "Nemoguće je stajati po strani, izolovati se od događaja i nemati stav", kaže Ana Martinoli: "Buđenje akademskog sloja možda je i najradikalniji pokazatelj dramatičnog stanja u društvu. Moguće da je bio potreban zamajac u vidu šetnji koje su sve masovnije iz subote u subotu da bi se ljudi oslobodili, da bi se smanjio strah, da, na kraju krajeva, poverujemo da zaista od nas, građana, zavisi šta će se u društvu dešavati. Da imamo pravo da tražimo, čak zahtevamo, jer, na kraju krajeva, političari su državni službenici koje mi plaćamo."