Crkva i država
UZBURKALI JAVNOST: Vladike Amfilohije i Atanasije / foto: fonet
Nemoj da mi popuješ
Svoditi nesporazume vlasti i crkve samo na pitanje Kosova bilo bi previše uprošćeno. Niti je to jedini razlog, niti su nesporazumi juče počeli, niti se odnosi svetovnih i verskih vlasti odnose samo na velika, državnička pitanja. Pre bi se moglo reći da je reč o spletu bezbrojnih zajedničkih interesa i problema, u kome država i crkva imaju mnogo lica i mišljenja. A što se tiče onih koji misle da je konačno došlo do raskida previše tesne veze crkve i države, biće da su se prerano poradovali. Ovi na vlasti vernici su taman koliko su patriote i Šešeljevi/Miloševićevi sledbenici, ali nisu protiv uticaja crkve sve dok im se crkva ne zameri. Onda se lako nađu dosijei, pravi i izmišljeni, i za crkvene velikodostojnike i za svakoga ko im nije po volji
Na prvi pogled, reklo bi se da su odnosi crkve i države trenutno zategnuti do pucanja, a to zatezanje je postajalo sve jače što se više zahuktavao pregovarački proces u Briselu. Na banalno pojednostavljenu dilemu "Evropa ili Kosovo", crkva je više puta kroz usta najviših velikodostojnika davala svoj odgovor, koji se može sažeti u rečima: Kosovo, po cenu gubitka Evrope. Crkva se oglašavala pozivima državnom vrhu da ne izda Kosovo, ali državni vrh je, nekad uvijeno nekad direktno, pripremao teren da učini ono što je namerio. Najdirektnije se na pozive crkve osvrnuo premijer Ivica Dačić, poručujući da je Kosovo već oteto i da ga neće vratiti ni odustajanje od Evrope.
Posle potpisivanja Briselskog sporazuma, crkva je u saopštenju otvoreno rekla da se tom sporazumu protivi. Da nije samo Kosovo tačka spoticanja između vlasti i crkve pokazalo je i gostovanje vladike zahumsko-hercegovačkog i primorskog Grigorija u "Utisku nedelje" na Televiziji B92. Vladika je izneo oštre ocene o nosiocima vlasti, naročito na račun predsednika Srbije Tomislava Nikolića. "Nikolić je napravio veliku grešku kada je rekao "klečim i tražim oproštaj za Srbiju". Mi smo se tamo klali sa svojim komšijama, mi Srbi iz Bosne, Srbija nema veze sa tim. U Hercegovini se kaže "nije škola magare", što znači da su nam svima potrebne škole da bi se neke stvari rekle", izjavio je, između ostalog, vladika, kao i da veruje da bi Tadić "visio na Terazijama" da je potpisao Briselski sporazum.
BORBA DOSIJEIMA: Patrijarh Irinej i Tomislav Nikolić kao da su spuštali loptu izjavama da se crkva nije direktno umešala u politiku i državne poslove povodom sporazuma o Kosovu. "Političari svakako gledaju kraće i više sa nekim interesom da se neki problemi što pre reše i otklone, a crkva malo duže i dublje gleda na probleme i tu svaki stoji na svojim pozicijama", rekao je patrijarh dodajući da nema nikakvog sukoba.
Aleksandar Vučić je, komentarišući nastup vladike Grigorija, rekao da se čudio tome da je za crkvene velikodostojnike veći greh štrajk glađu nego pedofilija i nekim drugim izjavama koje su, kako smatra, išle do direktnog uplitanja u partijsku politiku i promovisanja partijskih lidera. Pominjući pedofiliju, Vučić se dotakao teme zbog koje se crkva već duže vreme valja u skandalima koji se naizgled ne tiču sukoba sa državom. Vladiku zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavendu je Sinod Srpske pravoslavne crkve nedavno razrešio dužnosti, pošto su u javnosti objavljeni audio-snimci njegovih razgovora sa mladićem koji je za vladiku podvodio dečake. O aferi se pričalo još prošle godine, ali je eksplodirala u medijima u aprilu. Štampa je objavljivala pikantne detalje vladikinih aktivnosti, da bi onda bila potegnuta teška artiljerija.
U "Blicu" su počeli da izlaze detalji iz dosijea koji je o Kačavendi vodila Državna bezbednost. Svega je tu bilo, navedeno je da je Kačavenda važio za pouzdanog saradnika Državne bezbednosti od šezdesetih godina prošlog veka, da je vrbovan kompromitujućim fotografijama i materijalima o njegovim homoseksualnim nastupima. Pisalo se i da je tretiran operativno kao pomagač optuženima za ratne zločine; navedeno je da je bivši đakon Bojan Jovanović, posle optužbi za seksualno uznemiravanje, podneo krivičnu prijavu tužilaštvu u Bijeljini u kojoj Kačavendu optužuje za učešće u ubistvu đakona Milića Blažanovića, s kojim je vladika navodno održavao seksualnu vezu, a koji se pod nerazjašnjenim okolnostima ubio, da je 1994. za Vuka Draškovića rekao da je "izdajnik koga treba ubiti"…
Kačavenda se u pomenutom dosijeu navodi kao "nosioc homoseksualnih aktivnosti unutar SPC", a pominju se još i episkop mileševski Filaret i episkop vranjski Pahomije, kome je već suđeno za seksualno zlostavljanje dečaka u Vranju. Onda je "Blic" objavio detalje tajnog dosijea vladike Pahomija, u kome se navodi da je on bludničio nad dečacima u Grčkoj, na red je došao i Filaret, za koga je objavljeno da je optužen za brojne finansijske malverzacije u radu dobrotvornog fonda SPC-a Čovekoljublje, da je jedan je od glavnih finansijera i savetnika pokreta Dveri Srpske, da je lično prisustvovao zločinima koje su Arkanove paravojne trupe vršile nad hrvatskim stanovništvom u Erdutu 1991. godine…
Čini se da je onaj deo crkve koji je pomenute gledao popreko zbog njihovih aktivnosti jedva dočekao da počne sa odbacivanjem tog tereta, ali nije bilo odgovora zašto se o njima ćutalo decenijama (vidi okvir), a glasine kažu da su pomenute vladike imale moćne zaštitnike, što u državnim strukturama, što unutar same crkve. Nameće se i pitanje otkud su tajni dosijei isplivali baš sada, kada se o Kačavendi, Filaretu, Pahomiju gotovo sve pomenuto već godinama prepričava od usta do usta. Reklo bi se da su neki iz sadašnje vlasti, koji su se sa grešnim episkopima prethodnih decenija intenzivno družili, iskoristili zgodnu priliku da udare po crkvi tamo gde je najranjivija, pretpostavljajući da će ih crkva prozivati za izdaju Kosova. Nije da metod nije efikasan. Zalud objašnjenja iz crkve da je "čitav proces rešavanja tog problema" potekao upravo odatle, ostaje mučan utisak o ćutanju i zataškavanju.
MIRENJE I RASPLAMSAVANJE: Deluje da je crkva bila zatečena ovim napadom, valjda što je navikla na malo suptilnije metode pritiska od strane vlasti. Recimo, i u Miloševićevo vreme služba je imala te dosijee, ali se Milošević prema crkvi odnosio sa nekom vrstom nadmoćnog prezira: javno ih nije kompromitovao na ovaj način ni kada je bio napadan, podršku i ćutanje je ponekad kupovao i gestovima dobre volje, poput odobravanju sveštenicima da uvoze automobile bez carine. Posle pada Miloševića crkva je manje-više tetošena od svih vlasti, i nije odmah shvatila da su se stvari donekle promenile. Doduše, iznenađenja ne bi trebalo da bude, dok su se sadašnji naprednjaci zvali radikali, tolike su ljude oblatili, izmišljali im grehove, pretili, pa kako ne bi iskoristili priliku da pokažu moć, naročito sada kada su se dočepali arhiva i službi.
U svakom slučaju, u sudaru nekadašnjih ultrapatriota i crkve, vlast ima terensku inicijativu, fudbalski rečeno. Da se eventualni nesporazumi rešavaju dogovorom, zaključili su i svi učesnici tribine "Država-crkva – sekularna i verska tolerancija", na kojoj su učestvovali vladika bački Irinej, zamenik direktora kancelarija za vere Dragan Novaković i državni sekretar u MUP-u Vladimir Božović. Vladika bački Irinej rekao je da nije umesno stvarati famu o sukobu države i crkve, istakavši da sukoba nema, već da postoje samo različiti stavovi o pojedinim pitanjima.
Da stvari nisu tako jednostavne, ispostavilo se ubrzo. Na mitingu protiv potpisivanja Briselskog sporazuma "Ostajemo u Srbiji", održanom 10. maja u Beogradu, najvatreniji govornici bili su mitropolit Amfilohije i penzionisani vladika Atanasije. Amfilohije je čitao jekteniju za upokojenje vlade i skupštine Srbije, a Atanasije je najviše pažnje izazvao rečima da su "ova trojica na vlasti izdajnici koji veruju u garancije NATO-a", i da "Dačić kaže da je za zemaljsku politiku, ne interesuje ga nebeska, tako je govorio i Đinđić, a kako je završio neka Bog sudi".
Reakcije javnosti su bile žestoke, od njihovih reči ogradili su se i patrijarh Irinej i mnogi ljudi iz crkve. Od retkih odbrambenih glasova, DSS je saopštio da se protiv mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija vodi orkestrirana kampanja kakva nije viđena još od vremena militantnog komunizma, ali i vladike su rekle ponešto u svoju odbranu. "Bila je to jektenija za upokojenje vlade i skupštine Srbije i njihovo vaskrsenje", objasnio je za "Politiku" mitropolit Amfilohije. "Te jektenije se govore za duhovno zdravlje i vaskrsenje. Nema tu ništa neobično ni neprikladno, samo je prilagođeno ovom istorijskom momentu. U vladi treba da umre ono što je bolesno, a da vaskrsne ono zbog čega postoji vlada i parlament," rekao je on, dodajući da ne želi vladi zlo, već dobro. Penzionisani vladika Atanasije Jevtić tvrdi da on sa protesta u Beogradu nikome nije pretio već da je to što je rekao bio "vapajni krik", da je protekle dane proveo na Kosovu i Metohiji i da je odande u Beograd došao veoma potresen zbog ubistva Stevana Cerovića (71) u Belom Polju kod Peći. Po javnosti kruži i njegovo pismo u kome se nimalo nežnim rečima obraća Dačiću, patrijarhu, svima onima koji su izvrnuli njegove reči (novinari, verski analitičari, ljudi iz crkve).
Deluje kao da pojedinci unutar crkve hlade situaciju, a drugi je raspaljuju. Amfilohije i Atanasije to rade reklo bi se iskreno, na svoj uobičajeni zapaljiv način koji su bezbroj puta primenili prethodnih godina. Ono što čudi je njihovo stalno razočarenje u nekoga (Milošević, Dačić, Vučić, Nikolić…), koje odaje utisak kao da nije reč o iskusnim i školovanim ljudima, koji bi kao duhovnici najbolje trebalo da znaju koliko je kvarljiva ljudska priroda. Uostalom, nije teško bilo videti i iz prethodnog javnog delovanja pomenutih da su to ljudi bez ikakvih stalnih ubeđenja, pa mesta iznenađenju nema.
Mediji se utrkuju u analizama u kojima je nastup dvojice vladika dokaz podela i unutar same crkve. Ta podela uglavnom izgleda crno-belo, na ostrašćene politikante, konzervativce i protivnike Evrope spremne da ruše vlast s jedne, i vladike koji su realne, rade za opšte dobro, ne protive se modernizaciji sa druge strane. Podela očigledno ima, ali nije sve tako jednostavno, linije neslaganja su mnogostruke, pa i u odnosu prema vlasti.
LINIJE PODELE: Jedna od podela mogla bi se odnositi na one koji smatraju da bukvalno treba tumačiti deo Poslanice Rimljanima apostola Pavla o odnosu prema vlasti: "Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga", i onih koji se ne drže tako kruto navedenih reči. Ima i onih kojih se vlasti jednostavno plaše, ko zna koliko je još dosijea i kada mogu biti potegnuti. No, svaka priča o konfliktu vlasti i crkve mora da uzme u obzir i da su one oduvek vezane mnogostrukim interesima, od kojih su među najvažnijima oni finansijske prirode.
U vreme Miloševića, crkva se često bunila protiv vlasti (vidi okvir), izgledalo je da je sukob stalan, no sve je nekako funkcionisalo, možda i zato što je unutar crkve bilo mnogo "Slobinih ljudi", ali i zbog pomenutih interesa. "Nije moguće oceniti ko koga više zloupotrebljava – crkva politiku ili politika crkvu. Postoje i tu dve krajnosti, sa obe strane: crkva ne sme ništa da kaže o politici, o društvu i državi, a sa druge, crkvene strane – niko ne sme da se meša u poslove crkve", kaže sagovornik "Vremena" upućen u problematiku, koji je želeo da ostane anoniman. "Država želi da koristi crkvu u svoje svrhe, ova često nema moć da se odbrani. A pitanje je i kada bi imala da li bi htela, ovako joj je negde lakše. Glavni problem je tu neke ekonomske nezavisnosti, nejasan je ekonomski sistem, poredak, država daje po slobodnom nahođenju pa Crkva treba da bude pokorna. Potrebna je ekonomska nezavisnost i da jedini i drugi hoće čiste odnose." Ove reči potvrđuje i vest da država namerava da isplaćuje sveštenicima penzije iz budžeta, koja je jedva primećena u senci velikih događaja.
Zato i čitava priča o raskolu vlasti i crkve pomalo podseća na operetski sukob, ma koliko prvi utisak bio dramatičan. Jeste, pale su teške reči, Dačić je odbrusio patrijarhu, ali ništa mu drugo i ne preostaje za pokazivanje odlučnosti, kad mu već koalicioni partneri nad glavom drže kojekakve slučajeve. Što se tiče Dačićevih koalicionih partnera, Vučić je napomenuo da neće reći reč protiv vladika i njihovog tona uperenog protiv vlade, ali već smo pomenuli kako se efikasno amortizuje otpor kada se u rukama imaju moćni argumenti.
Na samom Kosovu, kada prođu dani velikih reči i svađa oko sporazuma, treba živeti dalje, a osnovno pitanje na koje niko nema odgovor je kako će primena tog sporazuma izgledati u običnom životu, i do sada neveselom. Episkop raško-prizrenski Teodosije, nakon razgovora sa Vučićem, rekao je da činjenica da su Vlada i SPC na prostoru Kosova i Metohije za Srbe u Pokrajini ohrabrenje, i da je veoma značajna podrška Vlade da bi Srbi mogli da žive i opstanu na svojim ognjištima.
Kada se sve sabere, veliki su izgledi da će postojeći sukob brzo splasnuti, kao što je splasnuo i onaj oko mirovnih planova, blokade na Drini, Dejtona…. Kletve ni u pomenutim slučajevima nisu dale rezultata, pa neće ni sada, a crkva i vlast će nastaviti zajednički život, koji rutinska saopštenja o neslaganjima o nekim državnim problemima neće preterano remetiti. Crkvi bi valjalo da nepočinstva poput onih koja se sada vuku po medijima čisti ranije umesto da ih gura pod tepih, bolje je i za moral, i za ugled, a i manje su mogućnosti ucena. Ako je za utehu, pomenuta nepočinstva jesu za medije najatraktivnija, ali mnogo je onih koji unutar crkve zaista rade pastirski i ljudski posao na pravi način, samo što takve stvari nisu tako vidljive.
A što se tiče onih koji misle da je konačno došlo do raskida previše tesne veze crkve i države, biće da su se prerano poradovali. Ovi na vlasti vernici su taman koliko su patriote i Šešeljevi/Miloševićevi sledbenici, ali nisu protiv uticaja crkve sve dok im se crkva ne zameri. Onda se lako nađu dosijei, pravi i izmišljeni, i za crkvene velikodostojnike i za svakoga ko im nije po volji.
Slobodan Milošević
Dolazak na vlast Slobodana Miloševića bio je početak medenog meseca crkve i vlasti. Retorika o nacionalnoj ugroženosti, buđenju Srba, priča o nepravednim granicama bila im je ista, a na Miloševićev račun pljuštale su pohvale budućih protivnika, poput Atanasija Jeftića, koji su u narednim godinama svoju prvobitnu opčinjenost vođom zaboravili.
Pred prve višestranačke izbore u Srbiji u decembru 1990. godine episkopi SPC-a izdali su saopštenje koje su kao podršku sebi mogli da protumače i pozicija i opozicija, što je valjda bio i cilj. Naredni period Miloševićeve vlasti i njenog odnosa sa crkvom delovali su kao španska serija, u kojoj se obožavanje pretvaralo u mržnju, padale teške reči, ali i nastavljalo da zajednički živi, zbog obostranih interesa. Kada je 11. marta 1991. godine na Ušću održavan kontramiting u znak podrške Miloševiću, studentima okupljenim kod Terazijske česme obratio se i patrijarh Pavle moleći ih da se raziđu, i bio je prekinut zvižducima. Sutradan se patrijarh izvinio studentima, izvinjenje je preneo Atanasije Jevtić, koji je rekao da je patrijarh "bio obmanut, izmanipulisan" od Dragana Dragojlovića, ministra vera, koji je rekao da "oni sa Ušća hoće da dođu i da biju ove (na Terazijama)".
Početkom rata u Hrvatskoj mnogima se u crkvi činilo da je Milošević, makar i preobučeni komunista i autokrata, prešao konačno sa reči na dela. No, brzo se ispostavilo da on nema nameru da spaja sve srpske zemlje i opet je došlo do razočarenja. Kada je 1992. godine u Sarajevu u prisustvu Sajrusa Vensa potpisan sporazum o prekidu vatre između Hrvatske i JNA, to je označilo priznavanje avnojevskih granica, protiv kojih je crkva, uz podršku države, godinama govorila.
Nastup vladike Atanasija Jevtića na Nezavisnoj televiziji Studio B 12. marta 1992. godine za mnoge je bio šok. Vladika nije štedeo predstavnike vlasti, poimence, ali su najteže reči pale na račun Slobodana Miloševića. "Milošević je osion, opak čovek. Opasan čovek… Što pre ode, biće bolje ovom narodu", govorio je između ostalog Atanasije, nazvavši Miloševića izdajnikom.
Milošević se nije mnogo obazirao na kritike crkve, kojih je u narednim godinama bilo bezbroj. Na zasedanju Sabora, održanom od 14. do 28. maja 1992. izdat je "Memorandum SPC" u kome je pisalo i da se "Srpska crkva otvoreno ograđuje i distancira od ove i ovakve vlasti i njenih nosilaca, kao i od njihovog bez naroda donetog Ustava i od pripremanih izbora, koji ne ulivaju poverenje, kako svojom iskrenošću tako i načinom na koji se pripremaju". Crkva je podržala odbijanje Vens-Ovenovog plana 1993. godine, bila protiv blokade na granici na Drini, koju je Milošević uveo zbog odbijanja rukovodstva bosanskih Srba da prihvate taj plan. Protivila se i dejtonskom sporazumu, mada je avgusta 1995. godine patrijarh Pavle uz Radovana Karadžića potpisao dokument kojim je Miloševiću dato pravo da u Dejtonu pregovara u ime svih Srba, što je izazvalo negodovanja nekih delova vrha crkve.
Bombardovanje NATO pakta i slom na Kosovu 1999. konačno su doveli do toga da je Sinod SPC-a u junu 1999. objavio saopštenje u kome je otvoreno zatražio ostavku Slobodana Miloševića. Isti zahtev ponovljen je dva meseca kasnije. Crkva se tako otvoreno svrstala uz opoziciju, ali se 29. novembra 1999. godine patrijarh Pavle našao na proslavi koju je organizovao Slobodan Milošević, u društvu vladike bačkog Irineja i vladike mileševskog Filareta, na šta je otvorenim pismom patrijarhu reagovao tadašnji episkop raško-prizrenski Artemije.
Hilandar
Hilandar je bio mesto na kome su se povremeno ukrštali putevi i stranputice odnosa crkve i vlasti. Car Dušan je 1347. godine na Svetu goru doveo svoju ženu Jelenu da bi je sklonio od epidemije kuge, što mu crkva nikada nije oprostila. Iako je stvorio najmoćniju srpsku državu u istoriji, nije proglašen svecem. Slobodan Milošević se na Hilandaru obreo 17. aprila 1991, tek što se stišala devetomartovska buka, a pre nego što je progovorilo oružje. Mada je bratstvo manastira stavilo do znanja da je gost nepoželjan, udruženi rad grčkih ministarstava spoljnih i unutrašnjih poslova, carigradske i beogradske patrijaršije i nekih srpskih episkopa doveo je Miloševića na Svetu goru. Potpisniku ovih redova je sredinom devedesetih student bogoslovije u Solunu tvrdio da je bio prisutan kada je vladika Irinej Bulović u telefonskom razgovoru vikao na igumana Hilandara, govoreći da manastir nije jači od crkve i države i da mora da primi srpskog predsednika.
Predsednik je pristigao na Svetu goru helikopterom, sleteo u manastirsku baštu, a iguman Pajsije mu je tokom obilaska manastira, iz koga su prethodno pobegli skoro svi monasi, poklonio kožom ukoričeno Sveto pismo. Rekao mu je da "ako se po ovoj knjizi bude vladao, i po njoj narodom upravljao – biće uspeha", napomenuo da se bratstvo "neprestano moli Zaštitnici da svojom trećom rukom spere krv s Terazija", ali predsednik se nije potresao. Po njegovom odlasku monaštvo je uvelo dodatni post, opralo i osvetilo svako mesto na koje je Milošević stao.
Posle Petog oktobra
Nova vlast je u liku predsednika Vojislava Koštunice imala sjajan odnos sa crkvom, dok je crkva bila mnogo sumnjičavija prema premijeru Zoranu Đinđiću. Ipak je Đinđić bio taj koji je u leto 2001. objavio da će se veronauka uvesti u škole kao izborni predmet. Jedno tumačenje kaže da je želeo bar malo blagonaklonosti crkve koja se obilno presipala na Koštunicu, drugi da je time plaćena relativno mlaka reakcija crkve na izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Đinđić je obećao i da će država pomoći završavanje Hrama Svetog Save na Vračaru, ali sve to nije pomoglo da ga 2003. mitropolit Amfilohije u posmrtnoj besedi ne isprati rečima da je Đinđić "u momentu najvećeg poniženja svog naroda, na obrenovićevski način pružio ruku pomirenja Evropi i svijetu". Peckanja crkve i vlasti niskog intenziteta su se nastavila i kasnije, mada više na individualnom nivou. Sveti arhijerejski sinod je u oktobru 2004. godine pozvao sve političke faktore u Srbiji da ne upućuju poziv kosovsko-metohijskim Srbima za učešće na izborima za tamošnje organe vlasti. Predsednik Srbije Boris Tadić ipak je uputio taj poziv, a episkop raško-prizrenski Artemije je njegov potez ocenio kao "izdaju od predsednika naše matične države". Crkva je nastavila da se oglašava o mnogim spornim pitanjima, poput Parade ponosa, najčešće kroz usta najeksponiranijih vladika, poput Amfilohija.
Vladike Pahomije i Filaret
Vladika vranjski Pahomije je bio optužen za seksualno zlostavljanje dečaka, ali je dela optužbi oslobođen zbog nedostatka dokaza, a deo je zastareo, uz asistenciju države i ćutanje crkve. Filaret se proslavio slikanjem sa mitraljezom 1991, u jednom od udarnih dnevnika RTS-a je tih godina gledaocima, držeći u ruci dečju lobanju, ispričao da su Muslimani pred živom majkom sekirom odsekli glavu njene devojčice. Iako se naveliko pričalo o njegovom ne baš uzornom životu, u crkvenoj hijerarhiji je napredovao i dogurao do vladike Mileševskog. Pred izbore održane 24. septembra 2000. godine Filaret je preko Televizije Politika javno pozvao građane da glasaju za Slobodana Miloševića. Patrijarh Pavle i Sveti arhijerejski sinod objavili su da je sve što je vladika rekao njegov lični stav, a ne stav crkve. Filaret je morao da se posle izbora pokaje i izvini, ali se do današnjih dana njegov status nije promenio. Pomenute vladike su inače na svaku optužbu uglavnom odgovarali tvrdnjama da im to smeštaju strane službe jer su na braniku srpstva.
