Kosovo
Nenaučena lekcija
U ovo vreme manihejskih podela i crno-belih slika Dejzings otvara nove uvide u stare probleme: on dokumentovano dokazuje da Kosovo ipak ima istoriju koegzistencije koja beleži značajno prelivanje preko etničkih i verskih granica
Holandski antropolog Ger Dejzings daleke 1991. dolazi na Kosovo da bi istraživao etnički i verski "mešovita" hodočašća na Kosovu kakva su na primer pravoslavni srpski manastiri Gračanica i Zočište i rimokatoličko svetilište u Letnici. Danas to možda mnogima izgleda neverovatno, ali su muslimani i hrišćani različitog etničkog porekla na Kosovu posećivali svetilišta druge strane, klanjali se njenim svecima i oglušivali se o očigledne teološke prigovore verskih pravovernika.
Letnica je za ovog naučnika bila fascinantna za istraživanje zato što je opština čiji je ona deo oduvek bila najheterogenija na Kosovu, pravi mikrokosmos. Ali baš ta svetilišta, neopterećena antagonizmom, postaju žarišta etnomobilizacije i istraživač doživljava noćnu moru – nestaje predmet njegovog istraživanja. Iz tog razloga Dejzingsova doktorska teza prerasta od lokalne monografije u etnografsku studiju slučajeva koji prelaze granice seoskog društva.
Zahvaljujući Biblioteci XX vek koju uređuje Ivan Čolović, pred nama je značajna knjiga Religija i identitet na Kosovu Gera Dejzingsa, koja pokazuje da je pogrešan opšti stav Zapada da su ratovi u bivšoj Jugoslaviji posledica "balkanizma", sukoba proisteklih iz drevnih i nepomirljivih animoziteta između jasno omeđenih etničkih grupa.
Dejzings poručuje da nasilje na Balkanu ne treba posmatrati kao nešto iracionalno, tribalno i arhaično, kao nešto što je ukorenjeno u kulturi i psihi stanovnika Balkana. Po njegovom mišljenju, to nasilje ima racionalne dimenzije i prvenstveno je "evropskog" porekla: nacionalna država je evropski ideal i ona je bila uzrok svakovrsnog nasilja koje je politički orkestrirano u cilju "etničkog inženjeringa". Nasiljem se brzo povlače duboke i jasne granice.
Na promociji u Centru za kulturnu dekontaminaciju, bio je to i značajan jubilej, 150. knjiga edicije Biblioteka XX vek, prof. dr Srđan Bogosavljević je, uz opasku da je javno mnjenje fantastično neobavešteno, poručio da Dejzingsovu knjigu treba čitati sa strašću zbog miliona ljudi na Balkanu. I Dušan Janjić, direktor Foruma za međuetničke odnose, poručio je naročito političarima: "Knjigu u šake! Sa Albancima treba razgovarati! Ova knjiga je opomena za nenaučenu lekciju."
U ovo vreme manihejskih podela i crno-belih slika Dejzings otvara nove uvide u stare probleme: on dokumentovano dokazuje da Kosovo ipak ima istoriju koegzistencije koja beleži značajno prelivanje preko etničkih i verskih granica. U zavisnosti od istorijskih, političkih i drugih okolnosti, određeni identiteti (kao što su etnički ili verski) važni su jednog a nevažni već sledećeg dana. Dejzings je kategoričan: posmatrajući sukob u bivšoj Jugoslaviji isključivo kao etnički, Zapad je doprineo pobedi nacionalističkih snaga i podstakao korišćenje etničkih principa u organizovanju političkog i društvenog života.
I kulturna praksa na Balkanu, po mišljenju ovog naučnika, najbolje se može opisati kao mešovita, heterogena, protivrečna, iscepkana i nedosledna ili "kreolizovana" (Dejzings upotrebljava najpomodniji od postmodernističkih termina). Mnoge kulturne osobine bile su i ostale zajedničke i Srbima i Albancima, istorija pokazuje da etničke i religijske prepreke nisu bile nepropustive.
Umesto o dva "etnička" društva, ovaj naučnik radije govori o jednom "graničnom" društvu u kojem se periodi sukobljavanja smenjuju sa periodima dodira i saradnje preko etničkih i religijskih granica. Po njemu, u mirnijim periodima u malim zajednicama, uobičajenom istraživačkom polju antropologa, u dalekoj i ne tako dalekoj prošlosti, stvari su ponekad bile sasvim drugačije.
Jedna od glavnih tema ove knjige jeste tenzija između konflikta i simbioze, naročito u sferi verskog života.
Dejzingsova knjiga je istovremeno i sažeta istorija Kosova od Otomanskog carstva do današnjih dana, ali i glavne linije sukoba između srpske i albanske istoriografije.
KO JE SKENDERBEG: Grupni identiteti nisu isklesani od kamena, naglašava Dejzings: kontakti između Srba i Albanaca obeleženi su slučajevima uzajamne asimilacije i (nepotpunog) preobraćanja. Albancima je osim jezika bilo teško da identifikuju druga obeležja nacionalnog identiteta ili simbole zajedničke istorije. Čak je i verska pripadnost nacionalnog junaka Skenderbega dvosmislena ili neodređena da bi svima bio prihvatljiv: on je kršten kao hrišćanin, odgajan kao musliman i, po povratku u Albaniju, opet postaje hrišćanin.
Posebno su zanimljiva poglavlja o čestoj promeni etničkog identiteta ili preobraćanja u drugu veru na ovom prostoru: Albanci tvrde da su mnogi Srbi zapravo Albanci koji su se u vreme srpskog carstva preobratili u pravoslavlje i potom bili posrbljeni. Istorijski izvori zaista ukazuju na to da su Albanci usvajali srpska imena, naročito u selima koja su se nalazila na imanjima srpskih manastira. Albanski istoričari tvrde da se ovom skrivenom etničkom masom može objasniti pojavljivanje u ranom otomanskom periodu inače zbunjujuće "albanizacije" ove oblasti. Srpski odgovor je da su Albanci zapravo Srbi: tokom velikih migracija Albanaca iz plemenskih krajeva severne Albanije na Kosovo i procesa islamizacije, preobratili su se i mnogi Srbi, prihvatili su albanski jezik kao dominantan u okruženju. Na osnovu ovih svedočanstava srpski istoričari, geografi i etnografi razvili su tezu o Arnautašima, tvrdeći da su mnogi Albanci poreklom – zapravo Srbi. Treba li podsećati da su sve ove pretpostavke politički zlouptrebljavane i stavljane u službu nacionalističkih programa?
Dejzings ukazuje na primer Orahovca, "čudesnog mesta u pogledu albansko-srpskih odnosa": većina albanskih starosedelaca, pripadnika starih gradskih porodica, u kući nije govorila albanski, već neki slovenski dijalekat ("naš govor"). U popisu 1921. većina albanskih muslimana u Orahovcu upisala se u kategoriju "Srbi ili Hrvati". Autor apostrofira i Prizren: stanovnici Prizrena koji su tu živeli više generacija ponose se svojim urbanim identitetom koji prelazi etničke linije. Za članove uglednih starih prizrenskih porodica, i srpskih i albanskih, lingua franca je turski jezik. Oni turski govore i u kući, i s lakoćom prelaze s jednog jezika na drugi. Za njih je turski bio i ostao pogodan način da povuku razliku između sebe i novopridošlih seljaka "koji su pretvorili Prizren, nekad poznat po svojoj čistoći, u smetlište", beleži svoja zapažanja holandski antropolog.
Posle Prvog svetskog rata politika je bila da se asimilacijom i kolonizacijom preokrene proces albanizacije Kosova. Radikalniji projekti etničkog inženjerstva (plan akademika Vase Čubrilovića) zagovarali su masovan progon ili prisilno versko preobraćenje Albanaca. U novije vreme, devedestih godina dvadesetog veka, beogradske vlasti su forsirale na Kosovu turski identitet da bi napravile protivtežu političkoj dominaciji Albanaca na Kosovu i u Makedoniji.
Jedno poglavlje Dejzings posvećuje i pojavi "Egipćana" na Kosovu, što je u proleće 1991, kada je Jugoslavija bila na ivici raspada, zvučalo kao neverovatna politička manipulacija i nategnuta izmišljotina. Autor dokazuje da egipćanski identitet ima korene u postojećim kosovskim grupama i identitetima, da je to zapravo još od kraja XIV veka etnička mimikrija Cigana koji se šire po Evropi, i da je tada ponovo iskorišćena stara i odbačena priča o poreklu Cigana.
UPOTREBA MITA: Dejzings sličnosti nalazi i na drugim tačkama: Srbi imaju kosovski mit, a Albanci mit o Kerbeli. Nacionalisti i jedne i druge strane koriste nacionalne mitove kao izvor nadahnuća u borbi "za našu stvar". Oba mita vezana su za izgubljenu bitku i pravi su primeri onoga što Kaneti naziva "religijama lamenta". Dejzings kaže da je ta na Balkanu sveprisutna patnja element koji na ovaj ili onaj način nalazi izlaz u balkanskim nacionalizmima i da se upravo u njeno ime često čine novi zločini.
Vrlo su zanimljiva poglavlja o Republici Srpskoj kao carstvu kosovskog duha i o političkoj upotrebi kosovskog mita do najnovijih dana. Dejzings piše da je Vidovdan proglašen zvaničnom slavom vojske bosanskih Srba i da je time naglašen i status generala Mladića kao Lazara modernog vremena, kao spasioca koji se sa svojim vojnicima bori i protiv "Turaka". Nekoliko dana pre nego što je vojska bosanskih Srba napala enklavu Srebrenica Mladić je na proslavi Vidovdana u Bijeljini govorio o značaju Kosovske bitke: "Nešto više od šest vekova nas deli od onoga dana kada je Knez Lazar poginuo na Kosovu u borbi protiv Turaka. Po narodnom predanju Knez je pričestio svoju vojsku i priklonio se carstvu nebeskom, braneći otadžbinu, veru, slobodu i čast srpskog naroda. Stoga je logično i prirodno što mi na današnji dan pominjemo to slavno ime srpskog naroda. Razumeli smo njegovu suštinu žrtve i izvukli istorijske pouke…"
Srebrenica je osvojena, hiljade "Turaka", među njima i mnogo žena i dece, pobijeno je, a ogroman krst je urezan u šumi na brdu iznad Srebrenice.
Intervju - antropolog Ger Dejzings
Od Letnice do Srebrenice
Holandski kulturni antropolog dr Ger Dejzings (44) još od osamdesetih dolazi na Kosovo. Pre pet godina na engleskom se pojavila njegova knjiga Religija i identitet na Kosovu (Religion and the Politics of Identity in Kosovo, Hurst and Co.,London, 2000). Nedavno se ova knjiga pojavljuje i na našem jeziku, u značajnoj ediciji Biblioteka XX vek. Od 1997. do 2002. Dejzings učestvuje u radu istraživačkog tima Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju; koautor je izveštaja ovog Instituta o padu bezbedne zone Srebrenice. Napisao je i studiju Istorija i pamćenje u istočnoj Bosni: Pozadina pada Srebrenice (Amsterdam, 2002). Sa Dušanom Janjićem i Škeljzenom Malićijem priredio je knjigu Kosova–Kosova: Sukobljavanje ili suživot (Nejmehen, 1997). Ovaj poliglota govori i srpski, a služi se i albanskim. Od 1996. predaje na Univerzitetskom koledžu u Londonu (UCL).
"VREME": U knjizi analizirate političku upotrebu mita u novije vreme, Mladićev govor pred napad na Srebrenicu, ali kažete da je kosovski mit umnogome izgubio svoju moć…
GER DEJZINGS: Smatram da je do izvesne mere taj mit potrošen: on može da ima snagu samo do određene tačke – ako pomaže ljudima da bolje razumeju svoju svakodnevnu realnost. Konačno, mnogo problemi u Srbiji, pa i na Kosovu, nisu etničkog porekla. Političari su ih etnicizovali. Mislim da većina problema ima političke, socijalne i ekonomske korene. Kosovski mit ne može ljudima mnogo da pomogne u sagledavanju njihove svakodnevice, u rešavanju ekonomskih teškoća.
Naši političari poručuju da mi nismo ništa bez Kosova…
Mislim da takva retorika danas deluje neubedljivo i istrošeno. Pozivanje na kosovski mit nije rešilo ništa. Mit su diskreditovali oni koji su njime najviše manipulisali. Dugo dolazim u Srbiju i na Kosovo i razgovarao sam sa mnogo običnih ljudi i u Beogradu i na Kosovu, i na drugim mestima: i dok političke i intelektualne elite stalno apostrofiraju Kosovo i značaj tog mita, dok poručuju da je srpska vladavina nad Kosovom neotuđivo i neprikosnoveno pravo, obični ljudi retko bezrezervno primaju tu mitologiju. Oni su daleko skloniji pragmatičnosti. U privatnim razgovorima nikad nisam sreo Srbina koji tako misli i koji kaže: ići ću na Kosovo da se borim i da ga odbranim ako treba!
Mislim da je u pravu Ivan Čolović kada govori o sindromu "semafora": kada elita kaže "zeleno", onda ljudi kreću u tom smeru, a kada se svetlo promeni onda se, makar verbalno, stvari drugačije prikazuju. Na Zapadu smo se nadali da će sa dolaskom Koštunice početi nova era, ali izgleda da ima mnogo više kontinuiteta nego što smo se nadali. Smatram da je tačna moja osnovna teza da je do izvesne mere taj mit potrošen: istina, moram da priznam, tu ima izvesne doze forsiranog optimizma koji pokušavam sebi da nametnem, da bi izgledalo da Kosovo ipak ima budućnosti…
U knjizi preispitujete i zapadnjačke mitove o Balkanu?
Verovatno da je došlo do izvesne promene u percepciji Balkana: intervencija na Balkanu dovela je mnoge Zapadnjake u direktan kontakt sa Balkanom. Moj utisak je da Zapadnjaci dolaze na Balkan, naročito u Bosnu i na Kosovo, sa unapred stvorenom slikom i idejama šta se tu dešava. Uglavnom sam skeptičan i pesimistačan u pogledu njihove sposobnosti da promene svoj pogled. Sve to dovodi do sukoba u percepciji i u rešavanju svakodnevnih, praktičnih problema. Predstavnici Zapada ili, tačnije, međunarodnih snaga, u Bosni su posebna elita i nikako se ne mogu smatrati delom lokalnog društva, oni su slika kolonijalnog režima koji je nametnut Bosni i mislim da se isto dešava i na Kosovu. Mislim da predstavnici međunarodnih snaga koji sada rade u Bosni i na Kosovu imaju vrlo negativno mišljenje o ljudima u tim sredinama.
Ne znam da li još prihvataju mitologiju o Balkanu kao prostoru na kome je nasilje iracionalno, tribalno, a da sukobi i ratovi izbijaju u redovnim intervalima… S druge strane, očigledan je i jasan napor da se balkanske zemlje uključe u EU. Doduše, ne znam u kom će vremenskom intervalu biti primljene zemlje eks-Jugoslavije, ali sam vrlo iznenađen da su zemlje kao Bugarska i Rumunija na pragu uključenja u Evropsku uniju.
Vaš mladi kolega Riga Halili ocenjuje vašu knjigu kao jednu od najznačajnijih posle raspada Jugoslavije. Ipak, knjiga nije dobro primljena ni u naučnim krugovima u Tirani ni u Prištini. Šta vam prigovaraju?
Nekoliko albanskih autora napravilo je kritički prikaz ove knjige: jedna od primedaba jeste da sam upotrebljavao srpsku literaturu. Najozbiljnija literatura, pogotovo etnografska, napisana je na srpskom. Ne može se pisati o Kosovu, ne može se analizirati situacija ako se ne pročita sve što je o Kosovu napisano.
Ali, mislim da se primedbe svode na nešto drugo: moja knjiga ih podseća na Kosovo kojeg više nema. Kosovo koje je bilo daleko više multietničko, daleko heterogenije nego danas, tu su živeli ljudi različitih religija i kultura. U prošlosti su znatan procenat stanovništva činili Srbi. Ne znam tačne procente, ali većina velikih gradova na Kosovu danas je gotovo kompletno albanizirana. Mislim da je moja knjiga u tom smislu subverzivna. Ona je dokaz da su se neke vrlo značajne promene dogodile na Kosovu.
Siguran sam da neki ljudi na Kosovu, poput Škeljzena Malićija, smatraju da je ovo dobra knjiga, da bi je trebalo prevesti na albanski.
Moju knjigu kritikuju albanski naučnici koji rade na Zapadu: oni me kritikuju što sam nepristrasan. Ja se trudim da dam objektivnu sliku.
Neki analitičari misle da je nezavisnost Kosova neminovna najkasnije za godinu. Kako vidite budućnost Kosova?
Ja sam antropolog i ne pravim političke prognoze. Ne znam da li sam kompetentan da analiziram situaciju na tom nivou, ali smatram da se u sadašnjem trenutku ne mogu ostvariti politički ciljevi ni Beograda ni Prištine. Mislim da neće doći do kompletne nezavisnosti, već do de facto nezavisnosti. Mislim da će ostati status quo i da bi to možda najbolje bilo. Ubeđen sam da će međunarodna zajednica još dugo imati problema s Kosovom. I na Kosovu, kao i u Srbiji, velik deo stanovništva živi u ruralnim krajevima, što je politički vrlo relevantno. To je plodno tle za populističke pokrete i partije.
Ova vaša knjiga objavljena je na engleskom još pre pet godina, da li se kod nas pojavljuje prekasno?
Dramatične promene do kojih je u međuvremenu došlo, u izvesnom smislu čak doprinose značaju i vrednosti studije. Rekao bih da su moji etnografski "snimci" predratnog, heterogenog Kosova doprineli da je ova knjiga sada postala svojevrstan istorijski dokument o svetu kojeg više nema, o multikulturnom i heterogenom Kosovu koga su nasilje, rat i međunarodna intervencija uništili. Pokrajina je danas naseljena gotovo isključivo Albancima. Moram da kažem da je vrlo tužno što je moja knjiga svedočanstvo o svetu koji je možda iščezao.
Da li ćete nastaviti svoja antropološka istraživanja na ovim prostorima?
Ne, nemam nikakav projekat u vidu. Voleo bih da vidim neke stare prijatelje, da vidim šta se desilo s nekim gradovima, Prizrenom na primer. Hteo bih, naravno, opet da idem na Kosovo, mada priznajem da imam izvestan otpor: mnogo toga se promenilo i strepim od šoka koji ću, plašim se, doživeti. Imao sam mnogo prijatelja i poznanika, ne znam šta se s njima zbilo… Kao antropolog, dolazim najčešće u kontakt s običnim ljudima, najčešće seljacima, ljudima koji nemaju kod kuće telefon, a kamoli internet. Mnogi ljudi koji su se našli u mojoj knjizi, Hrvati, Srbi, Cigani, više nisu na Kosovu ili ih je vrlo malo. Mnoga mesta su se promenila do neprepoznatljivosti, a politička situacija se suštinski promenila.
Da bih izbegao političke tenzije, za svoje istraživanje nisam izabrao ni srpsko ni albansko selo, već hrvatsko selo Letnica. Ironijom sudbine, ono više ne postoji. Rat ga je… uklonio… Selo je napušteno. Posle Šešeljeve posete Vitini i porukâ iz Hrtkovaca, letnički Hrvati koji su tu živeli odvajkada osetili su se ugroženi i listom su se iselili u Hrvatsku.
Nekoliko godina proveo sam i u Srebrenici. Mislim da sam dao sve od sebe da razumem šta se ovde desilo, šta se desilo u eks-Jugoslaviji. Iskreno govoreći, umorio sam se… Promenio bih temu i krenuo u neku sasvim drugu zemlju. Rumuniju, na primer. Da više ne gledam u prošlost, da se okrenem budućnosti i istražujem razvoj gradova.
Napisali ste i studiju o pozadini pada Srebrenice…
Moje istraživanje imalo je za cilj da odgovori zašto je došlo do masakra.
Kada sam 1997–2000. bio tamo na terenu, to je jednostavno bila – tabu tema. Mogli ste sa lokalnim stanovništvom da pričate o svemu i svačemu, ali ne i o onome što se desilo u Srebrenici. Vladao je veliki strah da se ne otvori poklopac sa te strašne jame, da tako kažem. Kada sam prošle godine ponovo došao u Bratunac, bio sam veoma iznenađen: čak je i jedan funkcioner iz udruženja srpskih ratnih veterana priznao da se u Srebrenici dogodio masakr: objašnjavao je zašto je do toga došlo, zašto je sve pošlo tim tokom… Ето, u istočnoj Bosni čak i Srbi priznaju da je došlo do masakra u Srebrenici, čak i u Bratuncu, toj, rekao bih, crnoj rupi, pa i okolnim mestima, ljudi polako počinju da pričaju o onome što se dogodilo u Srebrenici…
Mislim da je to vrlo pozitivno. Poslednje dve godine radio sam u stvari na projektu o tome kako obeležavati uspomenu na Srebrenicu. Sada je tendencija da se to obeležava odvojeno, što je zapravo produbljivanje jaza: muslimani na svoj način obeležavaju masakr, Srbi na svoj način obeležavaju ono što se dogodilo u istočnoj Bosni. U knjizi o Srebrenici pokušao sam da objasnim kako se masakr u srebreničkoj enklavi može delimično objasniti, ponavljam – delimično, i šta se početkom rata ‘92–93. događalo u nekim selima u istočnoj Bosni koja su muslimani napadali. Ova želja za osvetom poslužila je ljudima iz srpskih vojnih vrhova kao inspiracija za borbu. Mislim da to objašnjava zašto je masakr izveden tako brzo i tako efikasno. Mislim da će Srebrenica još dugo zaokupljati pažnju.
Da li će s vašim saznanjima biti upoznat i Tribunal u Hagu?
Da, naravno, naša znanja će biti prezentovana pred tim međunarodnim sudom.
Da li imate saznanja i o ulozi generala Mladića?
Postoje čvrsti dokazi da je on komandovao celom operacijom. To je već jasno iz svedočenja pred Haškim sudom generala Krstića i drugih: to je bila jako dobro organizovana, vrlo efikasna, unapred isplanirana akcija. To nije bila impulsivna akcija. Čekamo dok general Mladić ne bude izveden pred Tribunal. Tek onda ćemo moći da analiziramo njegove motive.
Kako objašnjavate da mnogi još poriču da se u Srebrenici dogodio masakr…?
Neki intelektualci vrlo cinično gledaju na ono što se događalo tih godina, oni još gledaju na raspad Jugoslavije kao istorijsku mogućnost da se naprave nacionalne države po cenu svega. Zato neki ljudi ovde još govore o "oslobođenju Srebrenice".
Kad se dogode ovako strašne stvari, uvek će jedna manjina poricati da se to desilo. Imam osećaj da u Srbiji još nije vreme da se prizna masakr u Srebrenici. Mislim da je mnogo Srba svesno da se to dogodilo i da je to nešto sa čim će Srbija morati da se suoči. Možda je sada prerano, ovde ima još mnogo drugih problema, ali, do toga će doći… Kada gledate na događaje iz Drugog svetskog rata, neke strašne zločine, neke masakre koji su se desili na drugim mestima, ponegde je trebalo 50 godina da se o tome javno govori i prizna šta se zapravo desilo.
Posle pola veka izbila je istina o tome šta se zapravo zbilo u malom mestu Jedvabne, na severoistoku Poljske…
Da, slučaj Jedvabne je vrlo dobar primer. Mislim da s temom kao što je ova, kao što je masakr u Srebrenici, treba biti strpljiv. Ali, istovremeno, vrlo je važno da ljudi ovde u Srbiji javno govore o tome, da se to ne zataškava. Mislim da je u tome najvažnija uloga intelektualnih elita.
Jeste, svestan sam da jedan deo vaše intelektualne elite poriče da se u Srebrenici dogodio masakr nedužnih civila. Ali mislim da ovde, u Beogradu, ima intelektualaca koji su vrlo aktivni u svom nastojanju da se Srbija suoči sa onim što se zbivalo za vreme ratova na prostorima bivše Jugoslavije. I to je vrlo dobar znak.
S. A.
Slika – SKEPSA PREMA PROMENI SLIKE: Ger Dejzings
