Najteže pitanje na nekom imaginarnom ekonomskom kvizu glasilo bi otprilike ovako: "Da li postoji država u kojoj se guverner centralne banke stalno drži na roštilju političke neizvesnosti i u kojoj se stalno traži razlog za njegovu smenu ili stavljanje pod starateljski nadzor – mada je u toj državi inflacija u stalnom padu, dok potrošnja i poizvodnja rastu; mada je u njoj devizni kurs nacionalne valute gotovo stabilan, dok su devizne rezerve u stalnom porastu; i najzad, mada su u toj državi cene banaka i bankarskih akcija u rapidnom skoku, a zaduženje građana u tim bankama se udvostručuje godinu za godinom?" Odgovor na to teško pitanje bi, naravno, bio: "Da, ipak postoji i takva neobična država – i ta država je Srbija, a taj guverner je Radovan Jelašić."

Nova-stara zavrzlama oko opstanka Radovana Jelašića na funkciji guvernera Narodne banke Srbije javnosti se prikazala na prošlonedeljnoj sednici Odbora za finansije Skupštine Srbije (8. jun), na koju nisu došli svi članovi vladajuće koalicije, pa je opozicija, bez ikakvog obrazloženja, većinom glasova odbila inicijativu da se dosadašnji guverner ponovo izabere na tu funkciju sa mandatom (po važećem zakonu) od pet godina. Brzo se ispostavilo da odsustvo nekih poslanika vladajuće koalicije na spomenutom sastanku nije bilo slučajno, jer je i Suzana Grubješić, poslanica iz redova stranke G17 plus (na čijoj je kadrovskoj listi Jelašić), odmah izjavila da procedura izbora guvernera i ne treba da krene pre nego što se rasprave izmene Zakona o NBS-u. Nekoliko dana potom (11. juna u Inđiji) ovu izjavu je objasnio Mlađan Dinkić, predsednik G17 plus, iznoseći tvrdnju da se o izboru Jelašića za guvernera neće sada glasati u Skupštini Srbije, te da će on svoj posao obavljati do kraja mandata (nešto manje od dve godine), a da će u međuvremenu biti izmenjen Zakon o NBS-u, po kome će se ponovo formirati Savet guvernera NBS-a.

OTKUD SAD SAVET: Dinkićeva izjava može se razumeti samo u kontekstu koalicionog dogovora o formiranju nove vlade Srbije – koji, nažalost, nije prikazan javnosti. Prema novom ustavu Srbije, koji je srećom prikazan javnosti, takva "interpretacija" izbora guvernera jednostavno nije moguća, jer se u njemu doslovno kaže da će Skupština, sprovodeći novi ustav, na prvoj sednici posle parlamentarnih izbora "birati" guvernera NBS-a. Možda će se, međutim, naći neka pravna konstrukcija koja bi vladajućoj većini u Skupštini dala alibi da nekako pravno legalizuje očigledan politički kompromis o Jelašićevoj sudbini u naredne dve godine. Pošto je Dinkićeva izjava prilično uopštena, rano je i za pitanje zašto je dogovoren i povratak na instituciju Saveta guvernera. Zasad bi se samo ironično moglo reći da partije koje su sklopile koaliciju na nivou vlade, čini se, koaliciono hoće da vode i monetarnu politiku – uprkos tome što se listom izjašnjavaju za učvršćivanje nezavisne pozicije centralne banke i u našem sistemu, a neke čak podržavaju i koncepciju "neutralne funkcije novca".

Dakle, moglo bi se pretpostaviti da zasad "mutna rezervisanost" prema reizboru Jelašića za guvernera NBS-a na pun novi mandat od pet godina ima pre svega neke sistemske, a možda i lične razloge. Ako, ipak, kao neozbiljnu, odbacimo teoriju po kojoj se Demokratska stranka sada "revanšira" Jelašiću (odnosno stranci G17 plus) što je nakon prethodnih izbora, 2004. godine prihvatio da zameni Kori Udovički na guvernerskom mestu, onda verovatno padaju i drugi "lični razlozi" zbog kojih se potkopava njegova trenutna pozicija. Uostalom, Jelašić se i afirmisao baš za vreme Đinđićeve, prve demokratske vlade nakon Miloševića. O tim vremenima, sam Radovan Jelašić za "Vreme" sada kaže:

"Kada sam 12. oktobra, na poziv Mlađana Dinkića, došao u Beograd (bez znanja moje supruge, kojoj se nisam usudio da priznam šta smeram), pa se vratio u Frankfurt da uzmem neplaćeni godišnji odmor, i kada sam već 16. oktobra ušao u posao u Narodnoj banci (prvo kao faktički, a kroz dva meseca i kao legalni viceguverner), na papiru je bankarski sistem u Srbiji izgledao jači i stabilniji nego ijedan u zemljama u tranziciji. Bilansne sume su bile impresivne, adekvatnost kapitala je navodno bila savršena, itd. No, već i same bankarske reklame, u kojima se isticalo da depozitari čak uvek mogu računati na gotovinu u tim bankama (!?) upućivale su na zaključak da se iza tih lepih fasada kriju ogromni problemi u likvidnosti i solventnosti. Spoljni dugovi se nisu vraćali, a dužnici prema kojima su banke imale ogromna potraživanja faktički su bili odavno mrtvi, bankroti – a da to niko nije objavljivao, čak ni verovao.

BUDŽET U CENTRU PRIČE: Posle temeljnih analiza bili smo prinuđeni da zatvorimo dve trećine zatečenog bankarskog sektora, što pre toga nije videla ne samo Srbija nego ni Evropa. To smo morali da učinimo iz jednog veoma jednostavnog razloga: poverenje prema bankama apsolutno nije postojalo, pa nije bilo ni šta da se čuva i spasava od bankarskih firmi, ni po kojoj ceni. A drugo, država nije imala para da krpi zjapeće rupe u bilansima tih banaka. Znači, niti je bilo razloga niti je bilo para za spasavanje mrtvaca i zato smo jednostavno zatvorili te banke i stvarali praktično nov bankarski sistem. Mnogo nam je pomogla okolnost što je naišla promena nemačkih maraka u evre – jer smo tokom te operacije uspeli da znatan deo menjajućeg novca (blizu četiri milijarde dolara) zadržimo u sistemu.

Ako danas pogledate bilansnu sumu banaka u Srbiji, videćete da je ona duplirana u odnosu na onu iz 2000. godine, broj zaposlenih se povećao za 30 odsto, a plate bankara su povećane za dvadeset-trideset puta. Čitave prošle godine građanima se odobravala mesečna suma novih kredita veća od ukupne sume svih potraživanja prema građanima koje su srpske banke imale u svojim bilansima 2000. godine. A uprkos svemu tome nas još poneko naziva ‘grobarima’ bankarskog sektora u Srbiji."

Ako posle ovog podužeg citata nastavimo našu priču, pa među trenutnim političkim temama pokušamo da pronađemo "sistemske razloge" za aktuelno slabljenje Jelašićeve pozicije – među tim temama pre svega se nameće pitanje ovogodišnjeg budžeta. No i na tom planu teško je pronaći izvorište "izvesnog nepoverenja" prema aktuelnom guverneru. Jer, Jelašićevi stavovi o budžetskoj potrošnji su stavovi kojih se drže guverneri svih centralnih banaka u svetu – a te stavove su poslednjih sedmica gotovo eksplicitno, bar na rečima, uvažili i Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije zadužen za ekonomsku politiku, i Mirko Cvetković, ministar finansija. Druga je stvar što nasuprot toj retorici, svi ministri u Vladi, izgleda, još više uvažavaju okolnost da je zapravo i 2007. godina "izborna godina", pa se očigledno priprema još jedan "predizborni budžet", od kojih se svakom guverneru u svetu diže kosa na glavi, a verovatno se diže i našem guverneru. U stvari, možda je najbolje da ovde citiramo spomenute stavove guvernera Jelašića, koje nam je izneo odgovarajući na naše načelno "teorijsko pitanje" o ovogodišnjem budžetu:

"Naši političari su, hvala bogu, bili pametni pa su koncipirajući zakon o centralnoj banci kopirali rešenja iz svih okolnih zemalja u tranziciji, ali i zakon o evropskoj centralnoj banci. Oni su zato kao glavni zadatak Narodne banke utvrdili sledeće – ‘postići i održati stabilnost cena’. Naravno da to nije lako postići u zemlji u kojoj imate ogromnu fiskalnu dominaciju, pa će, recimo, budžet ove godine rasporediti blizu 600 milijardi dinara. Antiinflacionu kontrolu je teško obezbediti, ako je monetarna politika ‘plitka’ kao kod nas. Mi smo, eto, tokom protekle godine povlačili iz opticaja na finansijskom tržištu oko 150 milijardi dinara, da bismo parirali negativnim inflatornim implikacijama ogromnog, četiri puta masivnijeg budžeta. Zbog toga je potrebno da naš fiskus bude veoma odgovoran i restriktivan.

INFLACIJA KAO 1963: Država u celini (Vlada, lokalne samouprave, itd.) krajem prošle godine držala je u bankama 15 milijardi dinara, a sada u bankarskom sistemu drži 30 milijardi dinara. Dakle, šta se dešava ovog proleća. Ti državni subjekti polažu viškove para u banke, a onda smo mi iz NBS-a prinuđeni da tim bankama nudimo atraktivne hartije od vrednosti, da bismo sterilisali viškove državnog novca i suzbili inflatorna očekivanja, a na te hartije moramo da plaćamo atraktivnu kamatu od 9,5 odsto. Sa stanovišta makroekonomske logike taj krug nema smisla. Jednostavno, nama je potreban restriktivan budžet, kako ne bi samo na NBS pao teret antiinflatornog povlačenja viškova novca.

Zatim, ja nisam čuo nijednog političara iz stranaka sada vladajuće koalicije koji nije priznao da su sada plate u javnom sektoru suviše poskočile. Ali to što se uočava jedna lako vidljiva činjenica nije dovoljno – valjalo bi i nešto preduzeti. A ništa se realno ne preduzima, mada neki s vremena na vreme kritikuju to što je masa tih plata otišla predaleko.

Mi smo uz velike napore, uprkos toj tendenciji, uspeli ovog proleća da spustimo inflaciju na nivo koji nije zabeležen još od 1963. godine. To nismo postigli "štimovanjem" kursa – jer, samo da navedem primer, u maju ove godine je devizni promet između banaka bio po veličini isti kao taj promet tokom cele 2005. godine, a mi praktično nijednom nismo intervenisali (osim ona famozna dva dana kada je Nikolić bio predsednik Skupštine), a devizni kurs je, ipak, gotovo mirovao.

Našem uspehu u dužem proteklom razdoblju doprinele su još dve okolnosti. Prvo, u prva tri kvartala prošle godine budžet je bio doista restriktivan (uticaj MMF-a), a drugo – bez obzira na to što se stalno katastrofično galamilo o sudbini dinara, ljudi su stekli poverenje u naš bankarski sistem i centralnu banku, pa nije bilo haotičnih baratanja novcem.

Istina, zapažam još jedan fenomen – ova normalna situacija sa niskom inflacijom sada se doživljava kao nenormalna, ekscesna. Svi, na primer, smatraju da je abnormalno da dinar i danas vredi kao što je vredeo pre godinu dana.

Naime, još uvek, kada pitate običnog čoveka hoće li da cene miruju i da mu plata ne raste ili hoće da mu plata poraste za pet odsto po cenu porasta cena za 10 odsto, verujem da bi se većina odlučila za drugu soluciju (računajući da će negde, u nekoj zabačenoj radnji naći šećer po starim cenama). Ja to vidim i u NBS-u gde plate prvi put posle mnogo decenija za pola godine nisu porasle ni za jedan posto. Ljudima to ne prija, svi su navikli da plata stalno raste, a da se inflacija grdi kao nama podmetnuta pojava."

Tragajući za razlozima svojevrsnog snebivanja vodeće političke koalicije u Srbiji da odmah dâ pun petogodišnji mandat inače uspešnom guverneru Radovanu Jelašiću, dolazimo i do hipoteza o mogućoj opreznosti naših uvek ksenofobičnih političara prema čoveku koji se u ovdašnjoj javnosti doživljava kao neko ko se suviše dobro razume sa svetskim finansijskim centralama u Vašingtonu (MMF-om i Svetskom bankom). U tom smislu, možda se tako shvata i njegovo nedvosmisleno izjašnjavanje za novi aranžman sa MMF-om, o čemu Jelašić za "Vreme" kaže:

"Mislim da ima nekoliko razloga zbog kojih bi Srbija trebalo da uđe u novi aranžman sa Međunrodnim monetarnim fondom. Prvo i možda najvažnije jeste to da bi taj programski aranžman obezbedio jedan visok stepen transparentnosti naše ekonomske politike. To znači, kad se počinje taj program, na nekoliko stranica se zapisuje šta vlada hoće da postigne tim programom, u kom vremenskom razdoblju, u kojim realnim sektorima (uključujući javna preduzeća, subvencije, politiku stečajeva, privatizaciju), sa kakvom poreskom politikom, u kakvom finansijskom sektoru, itd. Znači, svi oni koji posluju ovde i koji to gledaju sa strane, preko ovog programa znaju sa čime (i kada) mogu da računaju u određenom vremenskom periodu u pogledu poteza Vlade.

Na primer, ako se u takvom programu zabeleži da će se neki državni privredni sistem privatizovati u jednoj fazi do 25 odsto vlasništva, to se uzima kao pouzdana činjenica – a ne, kao što je sada slučaj, da se o stepenu privatizacije takvog sistema licitira od danas do sutra. Jednostavno, svi zaintersovani akteri, od investitora do sindikata, kada postoji aranžman sa MMF-om, dosta pouzdano mogu da procene šta ih čeka i na šta mogu računati. Još jednostavnije rečeno, ekonomska politika Vlade postaje jasna i teže se povija pod tekućim političkim naletima i vetrovima. S druge strane, ta transparentnost, to jest veća pouzdanost ekonomske politike povećavaju rejting države, njen ugled – sve ono što i te kako utiče na priliv kapitala.

BEZ UDVARANJA BIRAČKOM TELU: Pogledajte samo šta se događalo poslednjih pet-šest godina i videćete da je sve ono što je bio program Srbije dogovoren sa MMF-om, efikasno dolazilo na dnevni red naše Skupštine, a i vodeći funkcioneri i političari su uvek pronalazili vreme da se pozabave pitanjima kojima je isticao rok. Pojednostavljeno, političke diskusije su vođene o načinu rešavanja problema, a manje su korišćena za politički marketing i mudrovanja usmerena na udvaranje biračkom telu. Znači, sporazum sa MMF-om pre svega omogućava transparentnost i efikasnost u sporovođenju nužnih reformi.

I unutar vlade, kada deluje sporazum sa MMF-om, oni koji su odgovorni za reforme i za privrednu politiku lakše nameću goruće teme to jest teme od egzistencijalne važnosti za građanstvo. Tada nije moguća ovogodišnja situacija, kada dan-danas, 10. juna, niko ne zna šta će do kraja godine biti sa javnim preduzećima, kako će, u kojoj meri i na koji način ona ući u proces privatizacije, šta će biti sa ostatkom banaka, osiguravajućih društava i drugih finansijskih kuća u državnom vlasništvu, i tako redom?

Veoma je bitan još jedan razlog. Pre nego što se i otvore pregovori sa MMF-om, mi sami moramo napisati šta hoćemo i kako ćemo to postići. A tada nam eksperti MMF-a kažu šta oni misle o tome, kuda doista vode navedeni ciljevi i kažu nam šta smatraju da se može postići ovim ili onim merama. Jer oni neće da odobre dogovor koji tebi služi kao neki garantni list po svetu da imaš podršku MMF-a, ako smatraju da su ciljevi neostvarivi ili su pogrešna sredstva za ostvarivanje prihvatljivih ciljeva. I kada ne znaš šta želiš ili ne znaš kako da postigneš šta želiš, pomoć MMF-a je dobrodošla, jer oni imaju ogromna svetska iskustva.

Uostalom, mi težimo Evropskoj uniji i sada obnavljamo pregovore o pridruživanju i stabilizaciji, a veliki deo ekonomskih odnosa sa EU-om se uvek definiše preko MMF-a. Evo, tokom 2003, 2004, 2005. godine imali smo aranžamn sa MMF-om i u pregovorima sa EU-om o finansijskoj podršci uvek smo dobijali nalog da određene tačke jednostavno preuzmemo iz tog aranžamana sa MMF-om, te je makroekonomska pomoć pristizala kontinuirano."

Kad se sve sabere, teško je reći da smo u ovom "portretisanju" guvernera Jelašića uspeli da prikažemo baš sve nijanse njegove profesionalne ličnosti. U kompletiranju slike možda bi pomogla podsećanja da je i Jelašić poslednjih godina prošao kroz šibu tabloidno-policijskog rešetanja. Na primer, u detalje je javno pretresan kredit koji je od svoje banke dobio za kupovinu skupe kuće na Dedinju. Spekulisalo se puno i o njegovoj eventualnoj glavnoj ulozi u "aferi Kofer", kada su u stanu njegovog viceguvernera zatečeni vodeći srpski socijalisti sa koferom u kome je bilo 100.000 evra u kešu. Nazivan je lopovom za govornicom Skupštine Srbije, jer je bio težak na dozvolama za nove banke ili za kupovinu nekih od opskurnih banaka u stečaju, itd.

Sve to možda utiče na opreznost onih koji sada odlučuju o guvernerskoj funkciji, ali verovatno nije presudno. Pre će biti da su ipak u pitanju razlike oko monetarne politike ili možda urođena alergija najmoćnijih ljudi Srbije prema nezavisnim "centrima moći" koji se uz to, po prirodi finansijske globalizacije, povezuju sa svetskim finansijskim policajcima, MMF-om i Svetskom bankom.