Za “Vreme” iz Bona

Florijan Biber, poznavalac Balkana sa Univerziteta u Gracu i odnedavno počasni konzul Velikog Vojvodstva Luksemburga u austrijskoj pokrajini Štajerskoj, sasvim solidno govori srpski jezik. Daleko je to od savršenog, tu i tamo pogreši padež, ali je više nego dovoljno da ga nasmeje lektorska intervencija ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića od prošle sedmice.

“Izjave Gašića bile su opskurne. Jedino mogu da ih vidim u širem kontekstu odnosa srpske i nemačke vlade, kao pokušaj da se pojačaju napetosti. Ne znam šta bi drugo bilo korist za srpske vlasti, niti zvuči logično da Nemačka skriva ubicu Olivera Ivanovića”, kaže Biber za “Vreme”.

Ono što luksemburški profesor naziva “opskurnom” epizodom počelo je prošle srede (21. jun), kada je Gašić u Skupštini mahao podebljim ukoričenim sveskama u kojima su navodno spisi iz istrage ubistva Olivera Ivanovića. Srpski organi su, sugerisao je Gašić, svašta prikupili u proteklih pet godina. Štaviše, ubica je navodno poznat: “Mi tačno znamo ko je ubica. I tražili smo od nemačkih organa, pod čijom je zaštitom u ovom trenutku taj čovek, da nam daju podatke”, rekao je Gašić.

Munjevito je usledio kratak i jasan demanti iz nemačke ambasade u Beogradu: niti znaju ko je ubica, niti ga je Srbija tražila.

Narednog dana se Gašić, takođe u Skupštini, upustio u lektorsku vratolomiju rekavši da su ga krivo citirali i da nedostaje upitnik. Po njegovim novijim tvrdnjama, on je samo upitao da li je taj čovek pod zaštitom nemačkih organa. Tako je Gašić negirao očigledno – da je dao izjavnu rečenicu, bez bilo kakvog upitnog tona. Pozvao se na zapisnik sednice, gde navodno stoji upitnik – mada ni to nije tačno. U stenografskim beleškama objavljenim na sajtu Skupštine nikakvog upitnika nema.

Ovog utorka (27. jun) je agencija Beta javila da su izveštači iz Skupštine obavešteni kako više neće dobijati steno-beleške u novinarskoj sobi, odmah posle izlaganja u Skupštini. Razlog je navodno manjak kapaciteta, mada bi cinici rekli da će od sada i zapisnik biti podložan kreativnim izmenama.

“Možda je u pitanju i nedovoljna pažnja oko jezika i reči koje se koriste”, kaže Biber o Gašićevoj izjavi. “Ali opet, čemu uopšte to spominjati sada? Možda ima veze sa nekim nemačkim porukama prema srpskoj vladi, možda je pokazatelj krize između dve vlade.”

JAVNO O TAJNIM SAZNANJIMA

Gašić je u dva izlaganja naveo da je Srbija tražila satelitske snimke, zatim da “nemački bezbednjaci” nisu Srbiji dostavili video-zapise sa lica mesta koje su navodno tražili od kosovske policije, kao ni rezultate veštačenja iz prostorija Ivanovićeve stranke koja su obavljena u nemačkom Vizbadenu.

Pod baražnom paljbom opozicije, ministar je potom ponudio ključni argument sebi u prilog – ako misle da laže oko traženih podataka, spreman je i na poligrafsko testiranje.

No, teško da će Berlin javno ići u detalje. Kako se čuje u krugovima bliskim nemačkoj Vladi, detalji saradnje obaveštajnih službi i policija u ovakvim stvarima moraju ostati poverljivi kako bi saradnja i ubuduće bila moguća. Ta tajnovitost – kakva i inače obavija rad službi u zemljama gde funkcioneri nemaju običaj da se javno hvale tajnim saznanjima – ostavlja prostora da je Srbija možda i tražila neke podatke od Nemačke. No, da li Nemačka “štiti” ubicu?

Vlada u Berlinu je na upit ovog novinara odgovorila da “odlučno odbacuje insinuacije da počinilac stoji pod zaštitom nemačkih organa”. “Savezna Vlada nema saznanja o tome ko je ubio Olivera Ivanovića 16. januara 2018. godine i zamolila je srpsku Vladu da što je pre moguće razjasni optužbe srpskog ministra unutrašnjih poslova”, dodaje se u odgovoru.

Uprkos naporima “Vremena”, iz vrha srpskih vlasti nismo uspeli da doznamo na koje se nemačke “organe” misli i kakvi su im tačno zahtevi navodno upućeni. Iz drugih izvora pak doznajemo da je Gašić, govoreći o navodnom “ubici”, mislio na jednog nemačkog državljanina albanskog porekla.

Sudija Miroslav Ivanović, brat ubijenog Olivera Ivanovića, primetio je u razgovoru za N1 na šta izlazi Gašićeva izjava: “Priča se završava vrlo interesantno – jednim zidom preko kojeg se ne može. Lice se nalazi pod zaštitom nemačkih službi,
BND-a ili ne znam već koga, i bilo je naših pokušaja da se dođe do tog lica i informacija, ali bezuspešno.”

Većina poznavalaca prilika deli utisak da se Gašić istrčao i zapetljao u kučine, te da je njegovo ubacivanje “nepostojanog upitnika” – gramatičkog noviteta u srpskom jeziku – zapravo bilo traljav pokušaj da se ispetlja.

VIŠE ISTRAGA, NULA REZULTATA

Drugo moguće čitanje je da se ministar policije samo naslonio na reči svog šefa Aleksandra Vučića iz 2019. godine. Tada je Vučić sugerisao da je mogući ubica Ivanovića nemački državljanin Fljorim Ejupi. “Zašto ne možemo da dobijemo podatke o tajnom kretanju lica po imenu Fljorim Ejupi, koji je inače u Nemačkoj pod prismotrom? Šta, kako i na koji način je on radio na aerodromu u Tirani, zatim se kretao ka Kosovu i Metohiji, ponovo nestao i vraćen u Nemačku sa istog aerodroma Rinas, sa aerodroma u Tirani”, rekao je predsednik Srbije nešto više od godinu dana nakon ubistva.

Ejupi je optužen da je 2001. podmetnuo bombu pod autobus Niš Ekspresa sa raseljenim Srbima – smrtno je stradalo 12 osoba. Najpre je u Prištini osuđen na 40 godina robije, ali je 2009. pravosnažno oslobođen zbog nedostatka dokaza. U međuvremenu je Ejupi misteriozno pobegao iz pritvora u američkoj bazi Bondstil.

No, misterija je i što srpski političari otvoreno govore da znaju ko je “ubica”, dok beogradsko Tužilaštvo za organizovani kriminal poručuje da je još u toku predistraga – i to poverljiva. U prevodu, nema ni optužnice, ni poternice.

Dok u Beogradu predmet pet godina stoji u ladici, u Prištini su podigli optužnicu još 2019. godine. Doduše, samo za pomaganje u ubistvu, dakle bez izvršilaca i nalogodavaca. Za “pomaganje” se tereti kriminalna grupa koju vode Milan Radoičić i Zvonko Veselinović, ali nijedan od njih nije direktno optužen.

Ta dvojica mutnih biznismena, osumnjičenih za ozbiljan kriminal i gazdovanje severom Kosova, ionako nisu dostupna prištinskim organima jer se po potrebi nalaze na teritoriji centralne Srbije. Suđenje u Prištini maratonski traje.

Tako se i dalje ne zna ko je u januaru 2018. usred bela dana i nasred ulice u severnoj Kosovskoj Mitrovici ubio Olivera Ivanovića, jednog od lidera Srba sa Kosova. Zapravo, ne zna se ni ko šta o tome zna i ko šta skriva u Bermudskom trouglu između Beograda, Prištine i zapadnih službi.

DA LI JE KURTI “NEMAČKI ČOVEK”?

To sve i dalje ne objašnjava političku logiku Gašićevog upiranja prstom u Nemce. Oni koji misle da u tom potezu uopšte neke logike ima, podsećaju na niz insinuacija iz Beograda da je kosovski premijer Aljbin Kurti zapravo “nemački čovek”.

“Kurti kreira kriminalnu situaciju u kojoj maltretira sve građane srpske nacionalnosti”, rekao je Vučić pre desetak dana. “Mislio sam da to radi sam, sada znam da ima podršku pojedinih zemalja Zapada.”

Pod šifrom “pojedine zemlje Zapada” se lako prepoznaje Nemačka. Jer, ovoga puta su reakcije iz Vašingtona neobično oštre, te se Vučić čak i hvali boljim odnosima sa Belom kućom.

“Istina je da Kurti na Zapadu ima najviše podrške u Nemačkoj. Recimo, i Trampova i Bajdenova administracija bile su vrlo kritične prema Kurtiju”, kaže o tome Florijan Biber. “Nemci su pak u njemu u jednom trenutku videli neku nadu. Ideološki je isto bliži Berlinu, jer se identifikuje kao levičar. Definitivno Berlin ima veći stepen razumevanja nego Borelj, Lajčak ili Eskobar”, dodaje on.

I to iako su se i Nemci pridružili zahtevima da se kosovska policija povuče sa Severa, da konačno započne formiranje Zajednice srpskih opština i da se ponove lokalni izbori u četiri severne opštine.

Na to Kurti ne daje ni pet para, nastavljajući sa skoro svakodnevnim hapšenjima Srba na severu Kosova. Prvi korak u popuštanju tenzija povukao je Vučić, oslobađajući trojicu kosovskih policajaca koji su ranije uhapšeni na nejasan način.

“Kurti je celu političku karijeru gradio na poruci da se ne plaši konfrontacije sa Zapadom. Zato mogu da poverujem da vuče poteze na svoju ruku. Naravno, teško je izvana reći da li mu neko iz Nemačke došapne koju reč podrške”, kaže Biber. Ovaj profesor veruje da ćemo na Kosovu gledati poznati scenario: “Čini mi se da će ostati kao i do sada – neko popuštanje tenzija, tako da svi tvrde da su pobedili. U stvari će ostati status kvo i odbrojavanje do sledeće krize.”

KAKO JE TAČI IZBAČEN IZ IGRE

U priči o Nemcima i Kurtiju, valja se setiti male geopolitičke bitke od pre tri godine. Tada je sve zateklo objavljivanje optužnice Specijalnog suda za zločine UČK u Hagu protiv tadašnjeg kosovskog predsednika Hašima Tačija i drugih. Tači je upravo bio u avionu za Vašington, pa je morao nalevo krug.

Požurivanje optužnice se smatralo nemačkim maslom kako bi bio razbijen trougao Tramp-Tači-Vučić koji je mogao doći na originalne ideje za rešenje kosovskog pitanja, recimo kroz novo povlačenje granica (vidi Vreme 1539: “Kako su Tači i Grenel izbačeni iz igre”).

Nemci su se i ranije oštro protivili toj ideji “razgraničenja” ili “razmene teritorija”, navodeći uvek kao razlog “otvaranje Pandorine kutije” na Balkanu. Izvesno je da bi u eventualnim sukobima novi talas izbeglica krenuo baš ka Nemačkoj – do Sjedinjenih Država je čitav okean.

Eliminacija Tačija – kojeg je nemački magazin “Špigel” nazvao “dvorskim psom američkih geopolitičkih stratega” – nesumnjivo je pomogla Kurtiju.

NEMA VIŠE MAME MERKEL

Strelice iz Beograda u pravcu Berlina teško su bile zamislive tokom vakta Angele Merkel, velike demohrišćanske kancelarke kojoj je Vučić mnogo puta prekomerno zahvaljivao jer je navodno umirila ovu ili onu krizu u regionu.

“Očito je da su odnosi hladniji. Između Merkel i Vučića je bilo i stranačkih veza, preko Evropske narodne partije. Merkel ga je više puta primala u posete pred izbore u Srbiji, Vučić joj je navodno obećavao da će naučiti nemački i slično… Ne mogu da zamislim da bi učio nemački uz Analenu Berbok”, podseća Biber.

Berbok, zelena šefica diplomatije u Vladi kancelara Olafa Šolca, političko je čedo Jozefa Fišera koji je istu funkciju obavljao tokom bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine.

U Berlinu nema nikakvih simpatija za razaranje pravne države i slobode štampe u Srbiji, niti za klackanje između Istoka i Zapada. S početkom ruske agresije u Ukrajini, Beograd je dugo bio pod nemačkom diplomatskom ofanzivom tokom koje je lično Šolc bez uvijanja rekao da očekuje uvođenje sankcija Moskvi, kao i da – jednog dana – Srbija prizna nezavisnost Kosova.

Tako nešto Merkel nikada nije javno rekla. Kada se podvuče crta, za Vučića je prošlo vreme ugodnih izleta u Berlin gde su ga čekale lepe fotografije na balkonu Kancleramta, dok u pozadini svetluca toranj na Aleksanderplacu.

Doduše, u celoj jagmi oko Ukrajine jedino se kancelar Šolc setio Zapadnog Balkana, rekavši više puta da prvo Srbiju i komšiluk treba primiti u EU, pa tek onda pričati o Ukrajini ili Moldaviji. U toj stvari je Šolc nemoćan pred granitnim vetom francuskog predsednika Emanuela Makrona, čija je logika da nema proširenja pre reforme EU, a kad će reforma – to niko ne zna.

Tako su Nemci i cela EU ostali bez najdeblje šargarepe kojom bi zadržali uticaj u regionu. Od velike priče o proširenju ostale su samo fraze. Po mišljenju Bibera, to Vučiću zgodno dođe: “Vučić ne želi u Evropsku uniju, njegovim glasačima to mahom nije bitno. Još Vučić računa da mu je bolje da priča kako navodno hoće u EU, ali to nije prava šargarepa za njega i Srbiju. Jedino što može da ima efekat su priče o ekonomskim investicijama.”

Niko još ne zna da li posle Gašićevog proklizavanja sledi dublje hlađenje odnosa Beograda i Berlina. O tome se nemačka Vlada nije izjasnila na upit ovog novinara.

Nepoznato je i da li su srpske vlasti dale Nemcima objašnjenje Gašićevih reči, i da li su se u njemu držale teorije o nepostojanom upitniku. Ili možda ponudile BND-u da poligrafski testira ministra.