Srpsko društvo nije imuno ni na koronu ni na brojne druge zarazne bolesti, ali izgleda da je vlast Aleksandra Vučića uspela u jednom – u potpunoj imunizaciji društva na političku osvetu prema neistomišljenicima. Najnoviji primer koji to dokazuje jeste smena troje načelnika Vojnomedicinske akademije, koji su ujedno i potpisnici peticije "Ujedinjeni protiv kovida", odnosno otvorenog pisma kojim se traži preispitivanje odgovornosti Kriznog štaba za suzbijanje ove bolesti. Proglas je potpisalo više od 3000 lekara i medicinskih radnika.

Smenjeni su načelnik Instituta za medicinska istraživanja prof. dr sc. med. Danilo Vojvodić, načelnik Klinike za urgentnu internu medicinu prof. dr Slobodan Obradović i načelnica Klinike za kožne i polne bolesti prof. dr sc. med. Lidija Kandolf Sekulović. Ubrzo, oglasilo se i Ministarstvo odbrane saopštenjem u kojem se navodi da su u celokupnom vojnom zdravstvu u toku organizacijske promene u skladu sa potrebama Vojske, vojnih i civilnih pacijenata, a u okviru kojih će biti izvršena brojna pomeranja kadra.

"Niko neće ostati bez posla, a raspoređivanje i izbor kadra je unutrašnje pitanje sistema, rukovođenja i komandovanja i zasnovano je isključivo na potrebama službe. Na to nisu i neće uticati pisanja medija, kojima ostavljamo pravo da se bave politikom", poručilo je Ministarstvo odbrane u saopštenju.

Upućena je i molba medijima da "u skladu sa novinarskom etikom provere istinitost vesti pre objavljivanja, jer objavljivanjem neproverenih vesti svesno obmanjuju javnost i nanose štetu ugledu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije".

STANI KOLO: Dobro, uslišićemo molbu Ministarstva odbrane poštujući novinarsku etiku (kao da "Vreme" to inače ne radi). Dakle, informacija o smeni troje načelnika VMA je prenesena – što je belodano istinito – kao i činjenica da im je zajedničko to što su potpisali proglas "Ujedinjeni protiv kovida".

To su činjenice, i one su svetinja, a komentar je slobodan, kako kaže sada već pomalo i ofucana fraza Si Pi Skota, slavnog urednika britanskog "Gardijana". U tom smislu, ako Ministarstvo odbrane nema ništa protiv, otkud to da usred pandemije kakvu savremeni svet ne pamti reorganizuje zdravstveni sistem "u skladu sa potrebama Vojske"? Prvo, VMA je odavno ustanova u kojoj se leče i civili. Drugo, ova ustanova je na početku epidemije bila predviđena za kovid sistem, a njeno osoblje je aktivno učestvovalo u lečenju pacijenata zaraženih novim virusom, te dakle aktivno radilo na suzbijanju epidemije. Dalje, čak i u periodu kada se činilo da epidemija jenjava, Vojnomedicinski centar Karaburma nije izlazio iz kovid sistema. Štaviše, u kompleksu VMC Karaburma dozidan je deo namenjen isključivo kovid pacijentima. Ide jesen, počinje sezona respiratornih infekcija, u celom svetu broj novozaraženih raste, te nema baš nikakvog racionalnog razloga da verujemo kako će nas novi talas ili novi pik talasa – zaobići. Ali nema veze, hajde malo da se reorganizujemo, u skladu sa potrebama Vojske. Dakle, uz svako dužno poštovanje činjenica, komentar glasi: reorganizacija bilo kog dela zdravstvenog sistema, osim ako nije u službi suzbijanja pandemije, zaista je van svake pameti.

No, vratimo se ovdašnjem društvu imunom na političku osvetu: osim nekolicine nezavisnih medija i vazda besnog i glasnog Tvitera, niko se nije posebno uzbudio zbog komentara i tumačenja činjenica (koje je jednako slobodno), a koji mahom glase: reč je o političkim smenama i kazni zbog podrške "Ujedinjenima protiv kovida". Da je reč o političkim smenama, saglasna su oba rova ovog duboko podeljenog društva. Oni koji vlast podržavaju, toliko su ogrezli u podaništvo da im se smena ljudi koji misle drugačije potpuno podrazumeva, štaviše, da se nije dogodila, oni bi je sami tražili. Kritičari vlasti pak pokušavaju da upozore kako ovo nipošto nije ni normalno ni zdravo, ali i oni su nekako svikli na ovaj tip odmazde, pa ni u toj grupi niko nije iznenađen. Ruku na srce, mesta iznenađenju nema, jer nema toga ko je pokušao da se usprotivi ovom režimu i iz toga izašao čitav i neoštećen. Treća, nešto manja grupa večitih cinika sklona je tezi da su načelnici i direktori zdravstvenih ustanova uvek postavljani po političkoj liniji i da šta sad mi tu neko nešto galami. Oni ne samo da su imuni na političke devijacije, nego su ih i normalizovali. U redu, tako je oduvek, ali to ne znači da je ispravno ili pametno.

MALTRETIRANI OD POČETKA: Smena troje načelnika VMA samo je još jedan vid maltretiranja zdravstvenih radnika tokom pandemije novog korona virusa. A to maltretiranje traje od proglašenja epidemije u Srbiji i uvođenja vanrednog stanja, te redovnih konferencija za novinare Kriznog štaba. Podsetimo, među silnim podacima koje javnost sluša iz dana u dan, Krizni štab je izveštavao i o broju inficiranih zdravstvenih radnika. U prvim nedeljama epidemije, stalno nam je ponavljano da je zaraženih toliko-i-toliko ali da su se zarazili "van zdravstvenih ustanova, u privatnom životu". Bilo je na tim konferencijama za novinare i insinuacija kako su lekari donosili virus u Srbiju sa skijanja po Austriji i Francuskoj.

U redu, možda lekar može sebi da priušti skijanje u Alpima, ali medicinske sestre i tehničari teško da mogu. A bili su među prvima koji su se zarazili. Ne van ustanova, nego baš u njima, i to baš u Kliničkom centru Vojvodine. Medicinska sestra iz KCV bila je među prvima koji su se zarazili na radnom mestu. Završila je na Infektivnoj klinici Kliničkog centra Srbije, pa ju je čak i predsednik Vučić pomenuo na jednoj konferenciji za novinare. Sve vreme su je ubeđivali da ju je zarazio neko od članova porodice, iako nije imao ko, a ni kako. Sedam dana posle nje, prve simptome infekcije korona virusom dobio je njen suprug, jedini član domaćinstva. Naravno da joj je, kao i svim zdravstvenim radnicima koji su bili u prvom talasu zaražavanja, odbijeno 40 odsto od plate zbog bolovanja – mesec i po dana bilo je potrebno da dobije dva uzastopna negativna PCR testa i bude sigurna da više nije zaražena ni zarazna po okolinu.

Dakle, Klinički centar Vojvodine, isti onaj o kom je novinarka portala Nova.rs Ana Lalić pisala, sa sve sagovornicima koji su svedočili o manjku zaštitne opreme, pa zbog toga prenoćila u zatvoru. Sve ovo zajedno dalje vodi ka još jednom maltretmanu zdravstvenih radnika, odnosno čuvenom zaključku Vlade Srbije koji se odnosio na informacije o epidemiji u Srbiji. Ne, nije se taj zaključak odnosio na novinare, u njemu je eksplicitno stajalo da se upravo zdravstvenim radnicima zabranjuje da javno iznose podatke o epidemiji te da ta počasna uloga pripada isključivo Kriznom štabu i onima koje za to ovlasti premijerka Ana Brnabić.

Javnost je mnogo toga već zaboravila. Ne sećamo se više lekara G. I. iz bolnice u Ćupriji koji je polovinom marta sam posumnjao da se zarazio (naravno, na poslu), ali njegova molba da uzme bolovanje nije naišla na razumevanje direktora bolnice. G. I. je preminuo 31. marta, u trenutku kada je još devet njegovih kolega već bilo zaraženo, među njima i direktor, isti onaj koji nije dozvolio da G. I. ide na bolovanje. Već polovinom aprila, lekari ćuprijske bolnice izlaze u javnost i tvrde da na samom početku epidemije nisu imali nikakvu zaštitnu opremu, da je direktor ostao gluv na njihove predloge da se podele u timove kako bi se manje izlagali virusu. U tom trenutku, onih početnih devet zaraženih prelazi u bezbroj – više niko ne zna tačan broj zaraženih lekara i tehničara.

Zaboravili smo i da je u Ginekološko-akušerskoj klinici Narodni front početkom aprila bilo 46 potvrđenih slučajeva zaraze među zdravstvenim radnicima, a da je zbog sumnje na kovid njih 75 udaljeno sa posla. Jedno od najvećih porodilišta u zemlji radilo je radikalno smanjenim kapacitetom. Uprkos tvrdnjama Kriznog štaba da su se zarazili van radnog mesta, većina je tvrdila da to naprosto nije istina. U krajnjoj liniji, sve i da je tačno da se jedno ili dvoje njih zarazilo van kolektiva, uneli su virus u bolnicu i svi drugi zdravstveni radnici zarazili su se na poslu. Da se ne pominje da je i ovde ostalo nejasno da li je na samom početku epidemije bilo dovoljno zaštitne opreme. Oni zdravstveni radnici koji su se usuđivali da javno progovore o problemima u sistemu, poklopljeni su izjavama svojih nadređenih, ministra zdravlja Zlatibora Lončara i Kriznog štaba da zaštitne opreme – ima. Uzalud su ponavljali kao papagaji da zaštitne opreme sada ima, ali da je u vreme kad su se oni zarazili nije bilo ni od korova.

Zaboravili smo i slučaj novosadskog stomatologa kog je pokrajinski sekretar za zdravstvo Zoran Gojković optužio da je obavljao privatnu praksu čak i kad su mu se pojavili simptomi infekcije i zapretio mu krivičnom prijavom. Stomatolog je preminuo od posledica korona virusa, a njegova supruga izašla je u javnost da bi skinula ljagu sa imena svog muža, iznevši jezive detalje o tome kako je njen muž sumnjao da ima kovid, da nije radio, da je obijao pragove zdravstvenih ustanova, da su ga vraćali kući i da je na kraju završio na respiratoru i umro. Gojković je na ovo lakonski odgovorio kako nije mislio na njega, jer je u tom trenutku korona virusom bilo zaraženo (i hospitalizovano) šest novosadskih stomatologa.

Zaboravili smo i da je u drugoj polovini aprila zaražena ogromna većina (petnaest od dvadeset) medicinskih sestara na Institutu za onkologiju i radiologiju Kliničkog centra Srbije. Pogađate, u izjavama za medije svedočile su da su radile goloruke, da su imale jedan mantil koji su oblačile kada ulaze u sobe pacijenata za koje se sumnjalo da su zaraženi novim korona virusom. Ponovio se isti šablon, direktorka Instituta Danica Grujičić izjavila je za medije da sestre imaju dovoljno maski, skafandera i kaljača. Imaju, da, ali da li su ih imale u vreme kad su se zarazile, opet je ostalo nedorečeno.

Kada je reč o opremi, zaboravili smo i ljutnju člana Kriznog štaba Predraga Kona na direktore zdravstvenih ustanova koji ne umeju da trebuju zaštitnu opremu, već se javljaju (nije jasno kome) kad su im zalihe na izmaku. U više navrata kritikovao je i zdravstvene radnike koji ne umeju da navuku zaštitnu opremu, te su opet sami krivi što su se zarazili. Ipak, ostaće upamćena Konova izjava iz aprila kako nije smatrao da je zrelo ili korisno da priča o tome "da li ima ili nema zaštitne opreme u situaciji kada je nema". Dakle, na početku pandemije zaštitne opreme nije bilo.

MAJSKI PREVRAT: U maju se situacija sa pandemijom u Srbiji naglo smiruje. Ukida se vanredno stanje, broj zaraženih pada, pojedine bolnice izlaze iz kovid sistema, a sve privremene, poput niškog Čaira, te objekata Beogradskog i Novosadskog sajma bivaju rasformirane. Idila traje do parlamentarnih izbora 21. juna. Već narednog dana, opet Predrag Kon prekida odmor i izlazi u javnost sa onim što zdravstveni radnici već odlično znaju – situacija je alarmantna. Da je tako, jasno je svakom ko prođe pored bilo koje kovid ambulante – nepregledni redovi, nestašica testova, medicinsko osoblje jedva uspeva da izbegne fizičke napade pacijenata koji su, istina, s pravom besni, samo, svoj bes pogrešno usmeravaju na njih. Ko god živi u blizini neke bolnice koja je ostala u kovid sistemu (poput autorke ovog teksta) može da svedoči o sirenama hitne pomoći koje se čuju neprekidno i danju i noću dok u neposrednoj blizini trešte svadbe, maturske i apsolventske proslave. Kraj juna i jul vrhunac su korona krize, u jednom momentu čak i predsednik Vučić zapomaže kako para više nema, onda se pare naprasno pojavljuju, počinje izgradnja montažnih bolnica u vojnim objektima u Zemunu i Kruševcu u sklopu priprema za ono što nam najverovatnije sledi u narednim nedeljama.

Paralelno, pojavljuje se inicijativa "Ujedinjeni protiv kovida" koju inicijalno potpisuje oko 300 lekara. Istrčava se članica Kriznog štaba Darija Kisić Tepavčević sa tvrdnjom kako je to svega jedan odsto od ukupnog broja lekara, i broj već tokom večeri skače na 500, na teren izlazi Zlatibor Lončar, pokušava da ostvari poen tiradom kako su na tom spisku potpisnika sve neki političari, misleći na Olivera Dulića, inače ortopeda u KC Vojvodina, i time samo uspeva da lekare iritira još više. Darijinih jedan odsto ubrzo postaje deset odsto. I bilo bi ih još da odmazda nije počela odmah.

STRAH OD NEIZVESNOSTI: I konačno, vraćamo se u vreme sadašnje u kom su, uz pretnju od novog talasa zaraze, lekari na ivici snage, višestruko poniženi i omalovaženi, izmrcvareni, ali i odlučni da daju maksimum u borbi protiv virusa. Tu su smene načelnika VMA i, opet, pomalo dubiozna, a ipak sasvim razumljiva najava štrajka lekara koju predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Rade Panić pominje kao jednu od opcija ukoliko Ministarstvo zdravlja do 26. septembra ne odgovori na zahteve zdravstvenih radnika. Prema njegovim rečima, Ministarstvo i direktori po zdravstvenim ustanovama ućutkuju i vrše progon onih lekara koji upozoravaju na stanje u zdravstvu:

"Odavno su mnogi nezadovoljni. Ne mnogi, nego ogromna većina. Ne samo nezadovoljni, sada već i ljuti. Pitanje je samo da li ima dovoljno mogućnosti, i finansijskih i drugih, da se organizuje neki veći štrajk. Jednostavno, zdravstveni radnici su godinama unazad naučili da nose zdravstveni sistem na svojim plećima, da ćute, da rade u interesu pacijenata koliko je to moguće u ovakvim uslovima. Zbog toga mislim i nadam se da do štrajka neće doći, ali opšte raspoloženje jeste takvo da se reč štajk jako često pominje."

On je pojasnio da nije reč ni o kakvom generalnom štrajku već o pola sata obustave rada (zakon dopušta sat vremena), što je i razumljivo jer uprkos ljutnji i nezadovoljstvu, nikome pri zdravoj pameti ne pada na pamet da obustavlja rad u pandemiji.

Od odgovora Ministarstva zdravlja na zahteve lekara zavisi hoće li u subotu 26. septembra biti održan protest lekara u centru Beograda, izjavio je Panić za Glas Amerike. "Ako prihvate zahteve i sednemo da razgovaramo, neće biti protesta", rekao je i pozvao građane da toga dana prošetaju obučeni u belo kao znak podrške lekarima koji se mesecima u jako teškim uslovima bore protiv pandemije korona virusa.

Kada je reč o zahtevima lekara, prvi je da sednu sa predstavnicima Ministarstva zdravlja i razgovaraju i "shvate šta znači 3000 potpisa na jednom mestu u akciji ‘Ujedinjeni protiv kovida’". Drugi zahtev je da Ministarstvo i direktori prekinu praksu političkih pritisaka zdravstvenim ustanovama, a treći da mladi lekari koji su tokom pandemije bili angažovani na određeno vreme budu primljeni i zaposleni. Reč je o oko 2300 lekara i 8000 medicinskih sestara.

Jesen je stigla, oktobar je blizu i niko se ne nada ničemu dobrom u zdravstvenom sistemu Srbije. Čak i da nema pandemije.