UVODNE NAPOMENE I POJAM

Izvršni postupak je postupak u kome poverilac traži namirenje svog potraživanja (novčanog ili nenovčanog), zasnovanog na izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ukoliko dužnik istu ne ispuni dobrovoljno u određenom roku.

U izvršnom postupku razlikujemo dve faze i to fazu odlučivanja o predlogu, koja je u nadležnosti suda (osim o predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi naplate novčanog potraživanja iz komunalnih i srodnih delatnosti, o kojima odlučuje javni izvršitelj), i fazu sprovođenje izvršenja, koja je u nadležnosti javnog izvršitelja (osim u porodičnim odnosima i izvršenja činidbe).

Nepravilnosti koje su tema ovog teksta mogu nastati u fazi sprovođenja izvršenja, u kojoj je skoro isključena mogućnost podnošenja pravnih lekova (žalbe i prigovora), i mogu biti na štetu izvršnog dužnika, izvršnog poverioca ili učesnika u postupku. Cilj ovog teksta je ukazivanje na blagovremeno i zakonito reagovanje na učinjenu nepravilnost, kako bi se otklonio, a samim tim i sprečio nastanak štete.

Pravo poverioca da traži naplatu potraživanja nije sporno i javni izvršitelj je u obavezi da postupak sprovede što brže i povoljnije, ali postupak naplate može i mora da bude sproveden po unapred propisanim pravilima uz poštovanje svih prava izvršnog dužnika i drugih učesnika u postupku.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju, kao jedan od načina sudske kontrole rada javnih izvršitelja (koja je u postupku sprovođenja izvršenja svedena na minimum) predvideo je posebno pravno sredstvo, a to je zahtev za otklanjanje nepravilnosti (u daljem tekstu: zahtev). Navedenim pravnim sredstvom stranka i učesnik u postupku mogu zahtevati da se otklone nepravilnosti koje su nastale u toku i povodom sprovođenja izvršenja.

Važno je naglasiti da se zahtev ne može podneti protiv odluke javnog izvršitelja (rešenja ili zaključka), već protiv preduzete radnje ili propuštanja javnog izvršitelja da preduzme određene radnje. Samim tim, stranci ili učesniku u postupku, koji obično nisu lica koja to mogu lako prepoznati, može biti problem da blagovremeno prepoznaju učinjenu nepravilnost i traže otklanjanje iste. Blagovremenost je bitna jer se zahtev može podneti u roku od osam dana od dana učinjene nepravilnosti.

KO, KADA I KOME SE PODNOSI

Zahtev mogu podneti stranke i učesnik u postupku. Stranke u izvršnom postupku su izvršni poverilac i izvršni dužnik, a učesnikom u izvršnom postupku se označava lice koje u izvršnom postupku ili postupku obezbeđenja ostvaruje neko svoje pravo ili pravni interes, a nije stranka u postupku (npr. “treće lice” koje tvrdi da na predmetu izvršenja ima pravo svojine, založni poverilac i sl.).

Zahtev se podnosi javnom izvršitelju koji sprovodi izvršenje (ili sudu ukoliko izvršenje sprovodi sud), koji je dužan da o njemu odluči u roku od osam dana. Podnošenje zahteva ne dovodi do odlaganja izvršenja, ali praksa je da se ne preduzimaju radnje do odluke o zahtevu, osim za koje se oceni da su hitne, što bi dovelo do štetnih posledica.

Zakon za stranke ne propisuje posebnu formu zahteva, ali ako zahtev podnosi učesnik koji se tim podneskom legitimiše, onda mora da sadrži njegove identifikacione podatke. Međutim, kako se u izvršnom postupku shodno primenjuju i odredbe Zakona o parničnom postupku, sledi da zahtev treba da sadrži sve da bi se po njemu moglo postupati. To znači da u zahtevu treba da bude naveden broj predmeta u kome se podnosi, stranke u postupku (sa identifikacionim podacima), kratak opis nepravilnosti i eventualno dokaz, ukoliko ih podnosilac ima.

RADNJE PROTIV KOJIH SE PODNOSI

Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne propisuje i ne ograničava protiv kojih radnji se može podneti zahtev, iz čega sledi da se zahtev može podneti protiv bilo koje radnje suda ili javnog izvršitelja ukoliko stranka ili učesnik nalaze da je navedena radnja preduzeta suprotno pravilima postupka izvršenja.

Kao primer radnji preduzetih u postupku sprovođenja izvršenja protiv kojih se može podneti zahtev je popis stvari izvršnog dužnika na adresi koja nije adresa izvršnog dužnika, popis stvari izvršnog dužnika koje su izuzete od izvršenja (lične stvari, minimalni gotovi novac, invalidska pomagala i sl.), dostavljanje zaključka o popisu na pogrešnu adresu, odbijanje javnog izvršitelja da zakaže popis, da donese odluku i sl.

Ukoliko je sud ili javni izvršitelj preduzeo neku od navedenih radnji ili neku drugu radnju suprotno Zakonu, značilo bi da je u postupku sprovođenja izvršenja načinjena nepravilnost, pa bi dalje nastavljanje sprovođenja izvršenja uz učinjenu nepravilnost vodilo daljem pogrešnom postupanju. Okončanje postupka izvršenja bez otklanjanja učinjene nepravilnosti u najvećem broju slučajeva dovodi do nemogućnosti otklanjanja posledica pogrešno preduzete radnje i svakako štete po učesnika ili stranku u postupku.

Sledi da je svrha navedenog pravnog sredstva da se otklone posledice nepravilnog postupanja i samim tim sprečavanje nastanka štete, zbog čega bi, po mišljenju autora, bilo racionalno da se zastane sa sprovođenjem izvršenja do odluke o zahtevu, posebno imajući u vidu da su rokovi za odlučivanje o zahtevu kratki i da bi eventualne posledice od kratkog zastoja svakako bile manje od posledica daljeg sprovođenja izvršenja uz učinjenu nepravilnost.

ODLUČIVANJE O ZAHTEVU

O zahtevu odlučuje sud ili javni izvršitelj, zavisno od toga ko sprovodi izvršenje, kome se zahtev i podnosi, koji je dužan da o njemu odluči u roku od osam dana. Ukoliko sud ili javni izvršitelj ne odluče o zahtevu u navedenom roku, to takođe predstavlja nepravilnost i predstavlja osnov za novi zahtev. O zahtevu se odlučuje rešenjem.

Protiv rešenja kojim je zahtev odbačen ili odbijen dozvoljen je prigovor kao pravni lek, o kome odlučuje stvarno nadležan sud za koji je imenovan javni izvršitelj, što znači da protiv rešenja kojim je usvojen zahtev nije dozvoljen pravni lek. Navedeno pravilo je ustanovljeno jer je izvršni postupka hitan, pa u situaciji kada je usvojen zahtev, logično je da lice čiji je zahtev usvojen nema pravni interes da pobija takvu odluku. Međutim, tu zakonodavac nije imao u vidu da eventualno neosnovano usvojen zahtev može biti na štetu druge stranke ili učesnika u postupku. U tom slučaju, preduzeta radnja bi mogla biti osporavana podnošenjem zahteva od tog lica.

Ukoliko je rešenje o odbačaju ili odbijanju zahteva doneo sud koji i sprovodi izvršenje, o prigovoru odlučuje IP veće istog suda.

POSLEDICE USVAJANJA ZAHTEVA

Kada je zahtev za otklanjanje nepravilnosti osnovan, javni izvršitelj (ili sud) će rešenjem utvrditi, a ako je to moguće otkloniti, odnosno naložiti otklanjanje nepravilnosti.

Utvrđenje postojanja nepravilnosti može predstavljati osnov za naknadu štete, posebno u situaciji kada posledice nije moguće otkloniti. Sama činjenica da je učinjena nepravilnost ne znači i da će biti osnovan zahtev za naknadu štete, ali predstavlja dokaz o postojanju protivpravnosti.

Kao jedna od mera u cilju povećanje pažnje rada javnih izvršitelja predviđena je obaveza suda, ali i javnog izvršitelja, da obavesti ministarstvo nadležno za pravosuđe i Komoru javnih izvršitelja o tome da je utvrđeno kako je javni izvršitelj učinio nepravilnost u sprovođenju izvršenja, što u određenim slučajevima može biti i disciplinska povreda.