Nakon što je diplomatija Sjedinjenih Država sa uspehom obavezala Albaniju, Bugarsku, Rumuniju i Bosnu i Hercegovinu da zaštite američke službenike od eventualnog gonjenja od strane Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, došao je red na Srbiju i Crnu Goru. Priča je naizgled jednostavna: ako SCG ne potpiše sporazum po ugledu na svoje susede, neće biti ništa od vojne saradnje sa jedinom svetskom hipersilom. Ukoliko potpiše, mogla bi da se zameri nekim zemljama Evropske unije, što bi moglo da iskomplikuje naš ionako zavojit put u Evropu.

Problemi proističu iz paradoksa da je upravo SCG zemlja koja trpi najžešći pritisak, i to pre svega od SAD, da sopstvene građane liferuje jednom drugom međunarodnom sudu, onom u kome sedi Karla del Ponte. Oni koji okrivljuju Ameriku za osionost prema ostatku sveta i za dvostruke standarde teško mogu da nađu bolju ilustraciju takvog ponašanja od situacije u kojoj se našla SCG.

Stvari su, međutim, mnogo složenije i, što bi rekao Ivan Vejvoda, doskorašnji savetnik premijera za spoljnu politiku, "daleko su preko naših glava". Međunarodni krivični sud (MKS) nije jedina međunarodna institucija od koje Bušova administracija zazire: Ujedinjene nacije, pa čak ni OEBS ne kotiraju se mnogo bolje u Beloj kući. Sem toga, obračun sa MKS-om je za Džordža Buša Juniora ujedno i simboličan obračun s Klintonovim nasleđem. Odluka o pristupanju MKS-u bila je bukvalno poslednja odluka koju je bivši predsednik potpisao pre nego što se iselio iz Bele kuće i prvi međunarodni sporazum koji je Bušova administracija jednostrano raskinula. U svakom slučaju, strah Vašingtona da će MKS biti glavni instrument neprijateljima Amerike mnogima izgleda kao neutemeljen, ali taj strah je na američkoj političkoj sceni realan i iza njega stoji jaka politička volja.

KVAKA 98: Sporazum koji Amerika ovih dana nameće svim zemljama koje nisu članice NATO-a predstavlja neku vrstu kompromisa: nakon što su propali pokušaji da se pritiscima na osnivače minira uspostavljanje MKS-a pre dve godine, pravnici Stejt departmenta su pronašli kvaku u samom statutu tog suda. Reč je o članu 98, koji državama daje pravo da odbiju da se povinuju odlukama MKS-a, pod uslovom da ih na to obavezuju ranije potpisani međunarodni sporazumi. Cilj je, dakle, da što više zemalja potpiše bilateralni sporazum sa SAD, kako bi američki službenici u mirovnim i ratnim misijama mogli da računaju na imunitet u što većem delu sveta, a autoritet MKS-a bio bi znatno okrnjen.

Evropski stav prema ovoj transatlantskoj pravničkoj mudroliji najlakše bi se mogao opisati kao kiseo. Zemlje EU-a su među inicijatorima i osnivačima MKS-a koji je, uostalom, na njihovoj teritoriji. Međutim, bilo bi pogrešno gledati na zemlje EU kao na žestoke pobornike MKS. Premda su potpisale akt o osnivanju tog suda, nijedna članica nije požurila da ga ratifikuje, a Francuska je, na primer, postavila rok od osam godina pre nego što počne da ga uvažava. Sem toga, na nivou EU-a nema jedinstvenog i jasnog stava o podršci MKS-u niti uputstva budućim članicama kako da se postave prema toj instituciji.

Zbog toga su packe koje su pojedine zemlje koje su popustile pred Amerikancima dobile od Nemačke i Francuske u najmunju ruku isto tako dvolične kao i američki stav prema Sudu. Pre će biti da se ovde radi o još jednom simptomu američko-evropskih trvenja. Na zemlje Balkana koje sve ponaosob teže pridruživanju EU-u gleda se kao na evropske klijente, i pomalo se strahuje da bi Sjedinjene Države, ukoliko im ovo uspe, mogle sutra da izađu s novim bilateralnim sporazumima, pa i sa nekim na štetu EU-a. Balkanske državice, siromašne i podjednako zavisne od američke i evropske pomoći, našle su se u klasičnoj poziciji klinca kome jedan mangup preti da otme novac za užinu, a drugi ga ko bajagi brani. Na kraju obično oba mangupa zajedno odu na pivo na račun klinca.

OBRAZ I STOMAK: U Ministarstvu inostranih poslova priznaju da su u neprijatnoj dilemi. "Nalazimo se između dva loša rešenja", rekla je Aleksandra Joksimović, pomoćnik ministra spoljnog, za Radio B92, dok je Vejvoda situaciju opisao kao "između čekića i nakovnja". U Ministarstvu, naravno, nisu mogli da se izjasne kako će se SCG postaviti u tom slučaju, ukazujući da će konačnu odluku doneti Ministarski savet. Predsednik SCG Svetozar Marović najavio je da će odluka biti doneta uskoro, te da će biti "odgovorna i realna", ma šta to značilo.

Dileme, međutim, nema: jednostavno, američki pritisak na balkanske zemlje da potpišu bilateralni ugovor u skladu s članom 98 znatno je jači od protivpritisaka Evropske unije. SCG trenutno ne prima gotovo nikakvu američku pomoć, ali je mnogo toga u proceduri, od opreme i naoružanja do školovanja naših oficira na Vest pointu i sličnim elitnim školama. To znači da bi odbijanjem da potpiše SCG snosila direktne štetne posledice. S druge strane, Bosna i Hercegovina, koja je bila u sličnoj situaciji, dobila je od ambasadora EU-a samo verbalne izraze nezadovoljstva nakon potpisivanja pakta.

Ipak, radi izbegavanja trvenja sa Evropom, SCG će konačnu odluku o potpisivanju "kvake 98" doneti tek nakon sastanka balkanskih zemalja sa EU-om koji će se održati 21. juna u Solunu. Naravno, teorijski je moguće da EU do tada izađe s nekim stavom u vezi s MKS-om, ali je malo verovatno.

Srbija i Crna Gora ne bi trebalo da se plaše eventualne reakcije domaće javnosti na potpisivanje sporazuma. Ta javnost je inače i saradnju s Haškim tribunalom videla kao izlaženje u susret svetskim moćnicima, pa će bilateralni sporazum doživeti kao nastavak istog. A što se tiče onih koji bi voleli više doslednosti u poštovanju principa međunarodne pravde, za nas važi to što je hrvatski pesnik Silvije Kranjčević rekao za onu siroticu: "Imala bi ta obraza kad ne bi imala stomaka".