Planetarni uspon cena sirove nafte tokom maja izazvao je opštu nervozu, kako u svetskim, tako i u domaćim državnim i privrednim krugovima. Barel sirove nafte na svetskim berzama, naime, skočio je krajem maja na preko 40 dolara, a prošlonedeljna bejrutska odluka ministara famoznog svetskog kartela proizvođača petroleja – OPEK-a, da se dnevna proizvodnja poveća za 2,5 miliona barela (dakle, sa 23,5 miliona na 25 miliona barela) spustila je proteklog vikenda tu cenu tek na oko 38 dolara za barel. Pošto oni koji smatraju da dobro poznaju svetsko tržište nafte tvrde da su članice OPEK-a (koje zadovoljavaju blizu polovinu dnevnih svetskih isporuka) već i pre spomenutog sastanka proizvodile 2,3 miliona barela dnevno više od ranije dogovorene kvote, moglo bi se proceniti da ovaj kartel sada pokušava da sa najavljenom dnevnom ponudom od nešto preko 26 miliona barela – zaustavi dalji rast cena, ali da istovremeno tu cenu zadrži na relativno visokom nivou.

Mnogo toga izaziva sumnju u tezu da se ponuda (odnosno proizvodnja) ne može brzo povećati, bar na nivo od pre pet-šest godina. Na primer, bez obzira na to što Amerikancima i Britancima sigurno nije prijatno u iračkim gradovima (gde se gotovo svakodnevno događaju samoubilački napadi na njihovo ljudstvo), bilo bi suviše naivno verovati da dovučena spoljna vojna sila nije u stanju da revitalizuje proizvodnju i isporuke sirove nafte iz ove zemlje – da bi cene petroleja na svetskom tržištu krenule naniže – jer, onda bi se moglo postaviti i pitanje, da li je doista "osvetnički američki rat" protiv terorizma stvarno bio bez ikakve strateške ekonomske platforme. Pre će biti da je cela ova ratna operacija izvođena ne zbog toga da cene nafte padnu ili porastu, nego da se porast i pad mogu kontrolisati u skladu sa tekućim interesima onih koji su finansirali ili bar tolerisali iračku operaciju.

Sumnju da je više reč o "kontrolisanom porastu cena", nego o ponovnom haosu na svetskom tržištu nafte, pojačava okolnost da je svetska štampa upravo iz kruga G-8 dobila prve informacije o gore spomenutih 600 milijardi dolara povećanog troška za naftu. U toj grupi najmoćnijih zemalja, ne treba zaboraviti, nalazi se i Rusija, čiji budžet zavisi od prihoda od izvoza nafte i gasa i koju Amerikanci najviše uspevaju da odobrovolje kada su cene nafte u porastu.

DRŽAVA I PRIVATNICI: Ono što je moguće najrealističnije objašnjenje za majski uzlet cena sirove nafte na svetskom tržištu jeste činjenica da su proizvođači bili prinuđeni da kompenziraju pad vrednosti dolara prema evru i većini drugih svetskih valuta – jer se naftom trguje u američkim dolarima. Neki monetarni stručnjaci čak tvrde da je s obzirom na američku inflaciju (pad dolara) današnja cena realno dvostruko manja od cene iz vremena rekorda tokom drugog naftnog šoka na početku osamdesetih godina (posle dolaska Homeinija na čelo Irana), kada je iznosila, takođe, blizu 40 dolara za barel. No, siromašnim zemljama, koje pri tome još nemaju ni sopstvenu značajniju proizvodnju nafte – ta monetarna devizna zagonetka ne donosi mnogo utehe i u njima se obnavlja strah od inflacije zbog porasta cene goriva, to jest cene transporta. U takve zemlje sigurno spada i Srbija, pa ne čudi što je nafta i ovde izazvala mnogo nervoze, a najkraće živce, mimo svog smirenog imidža, pokazao je potpredsednik Vlade Miroljub Labus.

Labus je nakon povratka iz Nemačke (3. juna), na konferenciji za novinare nekontrolisano izjavio da je "sve otišlo dođavola", jer su se pokarabasili NIS i privatne pumpadžije – među kojima "dogovor nije moguće postići zato što se i jedna i druga strana inate", te da ne prihvataju da "državni interes mora biti iznad ličnog" i da "odnos na domaćem tržištu između države i privatnih prometnika treba da bude 70 prema 30 odsto". Kasnije je televizija objavila jednu uravnoteženiju, "korigujuću" Labusovu izjavu – da privatnici moraju imati dugoročne ugovore o snabdevanju sa NIS-om, ali da pri tome moraju i oni preuzeti deo odgovornosti za snabdevanje privrede po energetskim bilansima (kasnije ćemo videti da privatnicima ne treba ni jedno ni drugo, već velika zarada koja će pokriti njihovu neefikasnost).

Povod za spomenuti Labusov nervozni iskorak verovatno je dala okolnost da je NIS "usporio" snabdevanje privatnih pumpadžija derivatima pokušavajući da ih natera da odmah prihvate deo budućih povećanih troškova kompanije pri uvozu sve skuplje nafte (deoba marže privatnih pumpadžija od tri dinara po litru benzina, pola-pola ili nešto blaže, u zavisnosti od visine cene svetske nafte), kao i činjenica da je ova državna kompanija povećala cenu benzina samo za tri dinara po litru, dok su privatnici svoju cenu uglavnom podigli za pet dinara, koliko im omogućava tekuće maksimiranje cene koje je po uredbi Vlade Srbije (zbog porasta svetskih cena) odobrilo Minstarstvo za energetiku. Tačnije rečeno, ova melodrama između NIS-a i privatnih pumpadžija započela je još 13. maja ove godine, kada je novi v.d. generalnog direktora NIS-a Željko Popović (postavljen tek pre nešto više od mesec dana pre tog poteza) doneo Odluku o uslovima prodaje naftnih derivata za dalju prodaju, kako bi za svoju firmu iskoristio okolnost da su privatnici u proteklih godinu dana (od 1. maja 2003. godine) otkrili da im se ne isplati "ukidanje" NIS-ovog monopola na uvoz sirove nafte i derivata i da im je profitabilnije da od državne kompanije kupuju benzin i dizel iz nafte koju je uvezla sama ova kompanija.

ZARADA I RIZIK: Načelno obrazloženje NIS-a za učešće u marži privatnika je da samo državna firma snosi golem rizik uvoza (koji angažuje veliki devizni kapital), zatim troškove stokiranja energetskih rezervi i da privatnici, čim nafta poskupi na svetskoj pijaci, odustaju i od odobrenog i ugovorenog uvoza sirove nafte radi prerade u domaćim rafinerijama, a pri tome čak neće da plate ni ugovorne kazne (zbog štete koju navodno zbog izostanka sirovine imaju rafinerije). Dakle, reč je o već spominjanoj profitnoj valorizaciji zaliha, koje će se sada, dakako, morati obnavljati po verovatno višim cenama, pa se za tu neugodnost već sada moraju prikupljati pare. A što se tiče manjeg poskupljenja od maksimalno odobrenog, tu NIS nije smatrao da nešto krupnije treba da obrazlaže, što je, naravno, blisko pameti.

Odluka generalnog direktora, u skladu sa ovim razlozima, da se, na primer, za bele derivate koje NIS proda privatnicima, s njima podeli od države odobrena marža od tri dinara, tako da privatnici dobiju rabat od 2,25 dinara po litru benzina (a za dizel 1,8 dinara po litru), a ne, kao do sada, sva tri dinara – dočekana je na nož. U stvari, spomenuta odluka, verovatno je oslonjena na jednu analizu koja već nekoliko sedmica kruži po naftaškim krugovima, u kojoj je izračunato da privatni uvoznik 30.000 tona nafte, koja je kupljena (u aprilu) po ceni od 30,28 dolara za barel, na njoj na kraju može da ostvari čist ukupan prihod od ukupno 32 miliona dinara, a da onaj koji kupi derivate iz istih 30.000 tona sirove nafte koje je uvezao NIS – ima čist prihod od 69 miliona dinara. Razlika između 450.000 i milion evra ukupnog prihoda je dakako značajna, pa je državna firma smatrala da je i preterana, te da ona treba da učestvuje u toj zaradi, kad već nosi rizik. Naravno, treba i prodati derivate od 30.000 tona sirove nafte, što je verovatno jedan od glavnih problema mnogobrojnih sitnijih privatnika, a svi bi oni da prežive (na leđima potrošača).

Na ovaj i još neke druge poteze NIS-a, privatne pumpadžije su pred Vladu i javnost izašle sa nedvosmislenom ucenom – da će blokirati rafinerije i zatvoriti pumpe, a najavljena je i blokada puteva – eto baš u sedmici uoči predsedničkih izbora, jer im je, navodno, ugrožena egzistencija i dosta im je monopolskih ucena NIS-a. Ta demonstracija je sa nekoliko desetina autocisterni i izvedena 7. juna na ulazima rafinerija u Pančevu i Novom Sadu, ali još nije ometana njihova komunikacija sa javnim saobraćajem. Najglasniji u ovom natezanju je bio Nebojša Atanacković, predsednik kompanije A.D. Nafta, koja okuplja veliki broj vlasnika privatnih pumpi (216 benzinskih stanica), a koji je čak izjavio da "ako Vlada ne poštuje tržišne principe, onda treba da donese zakon kojim se svim privatnim prometnicima zabranjuje rad" (čime će i 5000 ljudi koje oni upošljavaju izgubiti posao). Istakla se i biznismenka Gordana Živojinović, koja je izgleda stala na čelo štrajkačkog odbora "vlasnika kapitala" u ovoj branši, pa je preko tamnih, sunčanih naočara zavapila da ona izdržava sedamdeset porodica, a da odobrene marže ni sada ne omogućavaju pokriće najminimalnijih troškova rada.

Pre nego što nastavimo ovu tipičnu "tranzicionu ekonomsku priču", moramo primetiti da su srpske pumpadžije jedno živopisno društvo dobrovoljaca balkanskog kapitalizma, u većini sastavljeno od doskorašnjih "pekara, mlekara i apotekara", koji su u vreme sankcija i Miloševićevog "proboja tih sankcija", igrajući "duple pasove" sa čelnicima režima i "petom kolonom" u samom NIS-u, a posebno sa lokalnim opštinskim rukovodstvima i "gospodarima carinske službe", aktivirali odnegde iskrsli kapital upravo gradeći mnogobrojne benzinske pumpe (u velikom broju i "bogu iza nogu") – najčešće bez ikakvih ekonomskih, urbanističkih, saobraćajnih i svih ostalih uobičajenih kriterijuma – pa sada smatraju da svi moraju opstati, kad im je već tako dobro krenulo.

Naravno, i mnogi od visoko rangiranih šefova u državnoj kompaniji iz sličnog su političkog i socijalnog miljea (a u naftnu kompaniju su ih privukle notorno visoke šefovske plate i privilegije), pa u svaku računicu polaze sa sličnom idejom, da NIS mora opstati po svaku cenu (koju moraju platiti poreski obveznici). Pri tome oni u patriotskoj, navodno tržišnoj retorici, ne zaostaju za privatnim pumpadžijama, nego čak i prednjače: sa glavnim sloganom da navodno nema suverne države bez "nacionalne državne naftne komapnije" i da je NIS spreman za tržišnu utakmicu, ukoliko mu se (po energetskom bilansu) skine s vrata briga za železnicu, JAT, Petrohemiju i druge nemoćne kupce derivata velikog formata.

DA LI VLADA POPUŠTA: Ipak, u ovoj majsko-junskoj igri oko cene derivata i odnosa državne firme i privatnih prometnika – ovi drugi su se pokazali daleko moćnijima. Iako već odavno svi posmatrači naših privrednih i političkih prilika ocenjuju da nam osoblje predstavničke i izvršne vlasti jako "zaudara na benzin" – i to potkrepljuju, na primer, činjenicom da su privatni naftaši navodno u svako doba dana "nogom" otvarali vrata najviših čelnika Marjanovićeve ili Đinđićeve vlade, izvesno iznenađenje je to da su oni i proteklih dana pokazali da znaju kako da izvrše pritisak i na vladajuću koaliciju koja se kune da će prekinuti "familijarnost" između države i mafije.

Sumnju da je i nova vlada pokleknula pred pritiskom privatnih pumpadžija opravdava pre svega okolnost da se Ministarstvo energetike privremeno "predalo" 7. juna, na iznenada sazvanom skupštinskom odboru za trgovinu i turizam (na koji NIS izgleda nije bio ni pozvan), jer je tamo saopšteno da će se od NIS-a (koji nije filijala Ministarstva) zatražiti da se sve privremeno vrati na staro – to jest da privatnicima ostane marža na derivate u punom iznosu, a još im je obećano da će ih NIS uredno snabdevati. Očevici kažu da je najdirljiviji trenutak na sastanku skupštinskog odbora bio kada je predstavnica Radikalne stranke zatražila potpunu liberalizaciju naftnog tržišta (valjda samo unutar granica Srbije) i zatražila zaštitu privatnih pumpadžija od državnog monopola. No, oni kao da ni "povratkom na staro" nisu zadovoljni – pošto zapravo traže državu koja će im garantovati zaradu upravo na prodaji derivata. To je ipak malo previše.

Naime, u svetu na koji se te naše pumpadžije najviše pozivaju, prodaja benzina na pumpama nije ono što donosi veliki profit – njega donosi sve ostalo što se tamo prodaje (od žvakaćih guma i osvežavajućih pića do raznih drugih auto-usluga).

U celom ovom zamešateljstvu oko naftnog biznisa, gde su sve strane pokušale da iskoriste trenutnu svetsku nervozu oko nafte i domaću nervozu oko predsedničkih izbora, simptomatično je da se negde zagubilo pitanje cene benzina i dizela na pumpama, a to građane najviše zanima.