Stara obećanja su "pročitana", a nova još nisu napisana. Glasači u Srbiji izgleda shvataju da teška pitanja poput Kosova i crnogorskog referenduma ne zavise mnogo od domaćih aktera i da to još nisu razlozi za izborno vrenje – što ne znači da neće biti. S druge strane, prosocijalni antineoliberalni talas (neredi u Francuskoj, štrajkovi u Nemačkoj, serija izbornih pobeda levih populista u Južnoj Americi) još nije stigao dovde, a i pitanje je ko bi artikulisao socijalno nezadovoljstvo mladih – socijalisti i radikali su, čini se, previše arhaični da bi preuzeli tu štafetu, a postoktobarske partije se takmiče u neoliberalizmu.

Sudeći po Cesidovoj sondaži javnog mnjenja, sprovedenoj od 11. do 18. aprila 2006. godine na uzorku od 1488 ispitanika, samo oko 2,3 miliona građana zna kome bi dalo svoj glas. To je oko 41 odsto od realnog biračkog tela, koje iznosi 5,5 miliona (zvanično je 6,5 miliona). Oko 1,5 miliona njih u ovom trenutku ne zna za koga da glasa, oko 1,2 miliona neće izaći na izbore, dok 500.000 neće o tome ni da razgovara.

RADIKALI, SOCIJALISTI: Oko 38,8 odsto onih koji u ovom trenutku znaju za koga bi glasali, njih 885.500 svoj glas bi dalo Srpskoj radikalnoj stranci. U aprilu 2005. godine za radikale je optiralo 913.000 birača, no tada je i broj onih koji su bili izborno opredeljeni bio veći i iznosio je 47 odsto biračkog tela.

Broj građana koji se izjašnjava za Socijalističku partiju Srbije ostao je stabilan – 176.000 njih (7,6 odsto izborno orijentisanih).

Treba imati u vidu i uticaj "senke događaja" – ta sondaža je obavljena posle haške smrti i sahrane Slobodana Miloševića, što je verovatno povećalo političku motivisanost pristalica radikala i socijalista.

Za Pokret snaga Srbije je pre godinu dana optiralo oko 170.500 ili 6,6 odsto izborno orijentisanih građana, dok ih je u aprilu ove godine tek 44.000 ili dva odsto. To možda znači da je bila loša računica po kojoj će partija Bogoljuba Karića držati ključ narednih izbora. To sve ukupno znači da su partije nacionalno-socijalnog bloka limitirane i da sve zavisi od motivisanosti glasača ostalih partija.

Nastavak podrške socijalista Koštuničinoj vladi i posle haške smrti Slobodana Miloševića daje vladi nadu da će onemogućiti obnavljanje radikalsko-socijalističkog bloka. To vladine partije može koštati popularnosti, jer Cesidovi istraživači (među kojima su Srećko Mihajlović, Zoran Stojiljković, Jovan Komšić, Đorđe Vuković, Zoran Lučić) procenjuju da manevarski prostor za pravljenje koalicija nije neograničen: koaliciju između SRS-a i DSS-a podržala bi polovina izbornih pristalica SRS-a, ali samo 25 odsto pristalica DSS-a; s druge strane koaliciju između SRS-a i SPS-a podržalo bi 87 odsto socijalista i 72 odsto radikala; koaliciju između DS-a i DSS-a podržava 74 odsto pristalica DSS-a i 65 odsto pristalica DS-a.

DEMOKRATE: Za Demokratsku stranku se opredeljuje 632.500 građana ili 27,9 odsto izborno orijentisanih. U prošlogodišnjem Cesidovom istraživanju bilo ih je za 159.500 više, blizu 792.000 birača ili 31 odsto tada izborno orijentisanih građana.

DS se ovog proleća deklarisao za to da bude stožer okupljanja demokratskih snaga. Rezultat je teško prognozirati – male partije tzv. liberalno-demokratskog bloka (u koji straživači Cesida ubrajaju LDP, SDP i SPO, a u novije vreme i G17 plus) na kraju bi ipak mogle inklinirati ka Demokratskoj stranci čime bi uvećale njen postizborni koalicioni potencijal, ali bi njihovo preskakanje cenzusa i nestašna retorika mogli da umanje njen izborni rezultat.

Vidljiv je inače izvestan porast broja pristalica manjih stranaka koje su ispod cenzusa (izgleda na račun DS-a i DSS-a): Nova Srbija, G17 plus, Liberalno demokratska partija).

VLADINE STRANKE: Za Demokratsku stranku Srbije sada bi glasalo oko 170.500 birača ili 7,6 odsto od izborno orijentisanih, a pre godinu dana za ovu stranku bi po Cesidu glasalo 110.000 više – oko 280.500 građana.

Koštuničina vlada ima manje problema sa opozicijom nego sa sobom (G17 plus i SPO ponašaju se kao ljuta opozicija). DSS se ne odmiče od Maršićaninove ponižavajuće linije, mada to neće da prizna.

Ipak, ako opozicija godinu dana traži izbore, a komentatori dve godine prognoziraju skori pad vlade, dok se izborna spremnost birača smanjuje, to znači da je vlada zapravo imobilisala opoziciju. Za razliku od prethodne vlade, kojoj je opozicija otvarala afere, devet desetina sadašnjih afera otvorila je sama vlada, a ne opozicija.

Suprotnosti u parlamentarnoj opoziciji (između demokrata i radikala) očito su veće nego između vlade i opozicije.

Vladine partije su pravile široke uspešne lokalne koalicije u nekoliko gradova u ponovljenim izborima za gradonačelnika, kada je počelo da se govori o okupljanju narodnjačkih stranaka, mada je pitanje da li ta formula može da deluje na nacionalnom nivou.

DSS je na republičkom nivou uzdržano reagovao na poziv Demokratske stranke po formuli "podrška uz oročavanje izbora", ali u Vojvodini je očito bilo konstruktivnijeg sondiranja terena za saradnju.

Možda će se ta koalicija pokazati kao neminovna. Cesidova analiza ukazuje da "vladin" blok, blok između liberalno-demokratskog i socijano-nacionalnog, po bliskosti stavova pristalica čine DSS–NS, u manjoj meri G17 plus, ali na iznenađenje istraživača i Demokratska stranka.

Bilo kako bilo, 82 odsto birača optira za četiri stranke – SRS, DS, DSS i SPS, a za "ostale stranke" se, sveukupno gledano, izjašnjava oko 18 odsto izborno aktivnih građana, a gro tih glasova, sem glasova za partije nacionalnih manjina, biće, sudeći po Cesidovoj sondaži, rasuti.

Ovaj podatak treba čitati i u svetlu Cesidovog zalaganja za to da se izborni cenzus u Srbiji spusti sa pet odsto na neku nižu brojku. Cenzus za nacionalne manjine je posle poslednjih izbora 2003. smanjen. Nema razloga za očekivanje da će veće partije dopustiti da generalni cenzus bude manji od pet odsto.

Sudeći prema knjizi Oblikovanje izborne demokratije Milana N. Jovanovića, to je bio trend u svim postkomunističkim zemljama – izborni prag (četiri-pet odsto za partije i 10-20 odsto za koalicije) korišćen je uglavnom za ograničavanje broja učesnika u izbornoj utakmici – uz gotovo jednodušno pravdanje potrebom jačanja partijskog sistema, efikasnog odlučivanja u parlamentu, stabilnom vladom, ili otvorenim zagovaranjem dvopartijskog sistema.