Put od Loznice do Banje Koviljače je pun rupa. Sam centar ovog malog mesta nedaleko od Drine takođe vapije za novim fasadama, asfaltom, travnjacima i drugim ulaganjima. Nema mnogo ljudi na ulici. Preko izbledelog pešačkog prelaza jedna žena gura invalidska kolica u kojima nemo sedi dete. Kroz park, a pored velike tezge sa suvenirima, odlaze u pravcu Specijalne bolnice za rehabilitaciju. Uzbrdo, od glavne raskrsnice, stiže se do zatvorene kapija Centra za azil u Banji Koviljači. U dvorištu, dvojica tamnoputih momaka ubacuju loptu u koš. Osim njih, nigde nikoga. U Centru je smešteno oko 90 tražilaca azila i skoro svi su u svojim sobama. U TV sali je nekoliko ljudi. Tišinu remeti tihi glas jednog od prisutnih koji gleda u Skajp na svom tabletu. U drugoj prostoriji traje čas engleskog jezika.

Poslednji put kada je Banja Koviljača bila na novinskim stranama slike su bile potpuno drugačije. Tada je ovo malo turističko mesto vrvelo od Afrikanaca i Azijata koji su, bežeći od rata i nemira u svojim zemalja, ostajali po nekoliko nedelja ili meseci u Banji Koviljači, pre nego što produže ka zapadu Evrope.

U to vreme, deo stanovništva Banje dobro je zarađivao na iznajmljivanju svega što je tražiocima azila moglo da posluži kao natkriveno mesto za boravak. Zarađivali su i vlasnici prodavnica, kafića, internet centara. Na drugoj strani, raslo je nezadovoljstvo druge grupe meštana okupljenih u Udruženje građana "Za Banju Koviljaču", čiji je prvi od ciljeva definisan kao: "Rešavanje problema ilegalnih imigranata i izmeštanje Centra za azil iz Banje Koviljače".

"To je bila situacija u kojoj je sve moglo da eskalira u oba pravca: meštana prema njima i njih prema meštanima. Bilo je kao u kotlu. Gde god se okrenete bili su azilanti", pričaju za "Vreme" članovi Udruženja Ivan Popović, danas član Saveta mesne zajednice Banja Koviljača, i Stanimir Vezilić, predsednik mesne zajednice.

"To je izgledalo kao vašar u Rumi na koji dođe ceo Srem, severna Mačva, Beograd, Novi Sad…", priseća se 2011. godine i Robert Lestmajster, upravnik Centra za azil pa nastavlja: "Razmenjujući informacije, a po običaju iz svojih zemalja, tražioci azila su se okupljali u grupicama po centru Banje, što je lokalnom stanovništvu počelo da smeta."

Prema podacima Komesarijata, tada je iregularnih migranata (onih koji nisu smešteni u Centar za azil i onih koji nemaju odgovarajući papir da čekaju na to mesto) u Banji bilo najviše 1100. U Udruženju "Za Banju Koviljaču" tvrde da ih je bilo i do 3000. I jedni i drugi informacije su dobili od policije.

Banjom su tada kružile priče da su tražioci azila nasilni, da će lokalnim meštanima preneti razne bolesti, da među njima ima i pripadnika terorističkih organizacija… "Preko reke je skoro bio rat. Neki od stanovnika Banje su izbeglice sa tih područja, pa sam slušao komentare od jednog takvog koji je bio u Udruženju: ‘Neće se men’ ba ovdje šetati nikakvi mudžahedini, imao sam ih ja dosta tamo’", kaže Lestmajster.

Ksenofobične etikete, koju je udruženje tada dobilo, svestan je i Ivan Popović, ali drugačije gleda na to: "Pričali su da je Banja jedna strašno ksenofobična sredina što možda nije ni netačno u smislu da, prosto, čovek ne može da se oseća prijatno kada ga okružuje dve i po hiljade ljudi za koje se ne zna ni ko su, ni šta su, ni odakle su… Glavni problem sa tim ljudima je bio što su došli iz zemalja trećeg sveta, bez ikakve vrste kulture i poštovanja prema onome gde su došli. Nije im bio problem da uriniraju po parku i svašta. Nama jeste i našim gostima jeste. Prođeš pored ‘Kur salona’, koji je sticajem okolnosti – zatvoren, osetiš miris fekalija."

Situacija je eskalirala oktobra 2011. kada je u lokalnu stanicu policije došla V.R. (1973), državljanka Velike Britanije, i prijavila silovanje. Priveden je Avganistanac Abdirašid N., koji je prvostepenom presudom od 15. novembra 2013. osuđen na pet godina. Žalbu su uložili i javno tužilaštvo i advokat osuđenog, tako da se predmet sada nalazi u Apelacionom sudu u Beogradu. Abdirašid se i dalje nalazi u pritvorskoj jedinici u Šapcu.

Optužnica je još nedostupna javnosti, pa slučaj i dalje privlači pažnju, posebno zbog priča u Banji koje je čuo i upravnik Lestmajster: "Prema informacijama koje smo mi dobili u istražnom procesu od policajaca koji su radili uviđaje, u pitanju je – ko zna šta. Prema tim saznanjima, dotična Britanka je došla u Loznicu tako što se, preko interneta, upoznala sa jednim našim omladincem. Međutim, ona mu je očigledno poslala ko zna čije slike jer je ovaj, kad ju je video u hotelu gde su se prvi put sreli, pobegao. Ljudi koji rade u policiji, a koji su je videli kasnije, opisali su je kao osobu ‘izrazito neprijatne spoljašnjosti’. Ne bih hteo da budem maliciozan, ali to što niko nije hteo da upotrebi ni neki gori izraz – govori dovoljno. Ona je, zatim, počela da se teši druženjem sa tražiocima azila u parku u Banji Koviljači: igrali su se loptom, izvodila ih je na piće, oni nju i to je trajalo nekoliko dana i to su svi videli. Na njihovim mobilnim telefonima su pronađene fotografije na kojima su oni u izrazito prijateljskim, turističkim pozama, naslonjeni jedni na druge… Na kraju je to druženje kulminiralo predlogom da se ode u napušteni prostor restorana ‘Kur salon’, nekad kultno mesto, zaštitni znak Banje Koviljače. Šta je bila priča, kakav je bio dogovor između njih, da li se tom druženju priključio neko ko nije bio planiran, ja ne znam. Međutim, od ljudi koji su radili medicinski uviđaj, čuo sam da nije konstatovano da je bilo nasilne penetracije. Svakako ne znam šta je od dokaza ušlo u istražne izveštaje i ne bih da komentarišem suđenje, niti mogu da tvrdim da je istina samo ovi i ništa više. Ovo je ono što se priča i što sam čuo od ljudi koji su radili istragu", kaže Lestmajsters.

Šta god da je istina, slučaj Adurašida N. motivisao je članove pomenutog udruženja da, nakon petodnevnog bojkota školske nastave, organizuju protest sa naslovom: "U minut do 12: Ko je sledeći?" Govornici su isticali strah meštana za ličnu bezbednost, tražili izmeštanje Centra za azil jer je onemogućen dalji turistički razvoj Banje Koviljače… Uz posredovanje tadašnjeg ministra rada i socijalne politike Rasima Ljajića, iz Banje je Žandarmerija odvezla sve koji nemaju papire.

Dve i po godine kasnije, Banja Koviljača ima druge probleme: Centru za azil nedostaje mašina za šivenje – sada za radionicu šivenja imaju samo jednu. Popović i Vezilić se brinu kako će proći naredna turistička sezona. U njihovim pričama i dalje se sve vrti oko tražilaca azila.

"Igrom slučaja ja od toga živim i posle protesta, za pedeset posto mi je opala prodaja suvenira. Ranije nam je dolazilo mnogo više đačkih ekskurzija, a sada kad dođu, drže se strogo u grupama, čujem kako profesori pričaju: ‘Nemojte da se odvajate da vas ne napadnu azilanti’", priča Vezilić, čija je, inače, ona velika tezga na početku šetališta u parku specijalne bolnice.

Tragom priča o nasilnosti tražilaca azila i padu turističke posete Banji Koviljači, "Vreme" je tražilo podatke od MUP-a, Turističke organizacije Srbije i Zavoda za statistiku.

U statistici MUP-a vidi da je u Banji Koviljači u poslednjih pet godina izvršeno ukupno 219 krivičnih dela. Tražioci azila su učestvovali u 13 krivičnih dela, od kojih u osam kao žrtve. Slučajevi u kojima su izvršitelji bili tražioci azila su jedno porodično nasilje (između dvoje tražilaca), pomenuto silovanje, dva krivična dela neovlašćene proizvodnje, držanja i stavljanja u promet opojnih droga i jedno ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira.

Što se tiče turizma, Banja Koviljača je baš sporne 2011. godine imala najviše registrovanih poseta i noćenja. Naredna godina je bila slabija, ali ne i najslabija u poslednjih pet godina.

Naslov "Ko je sledeći?" odzvanja i danas, pa su po banjskom receptu organizovane barikade i protesti svuda gde je država htela da smesti tražioce azila: Bogovađa, Vračević, Lajkovac, Mladenovac, Obrenovac… Odzvanjaju i reči Ivana Popovića iz Banje Koviljače: "Ni na jedan dopis koji je lokalna samouprava uputila vladi, nije odgovoreno. Da nismo to uradili, niko se ne bi pozabavio problemom."

Projekat "Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti" finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program "Jačanje medijske slobode u Srbiji". Objavljivanje ovog članka omogučeno je uz finansijku pomoć Evropske Unije. Sadržaj članka isključivo je odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.