Skoro dva meseca nakon završetka izbora i mesec i po dana od sastanka između Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića, “neputinovska” opozicija počinje da pomalja glavu i da pušta neke glasove u medijima u kojima to može da čini. Kao i uvek u prošlosti, ona druga opozicija, “putinovska”, ima svoj stav i ne libi se da ga izgovori, predstavi i demonstrira, kada treba i na ulici. Oni znaju da “Rusija nema cenu” i da Srbija ni na koji način ne sme da se povinuje politici Zapada.

I dok se čitav svet bavi ratom u Ukrajini, temom gde ko pripada i kakve će posledice po čitavu planetu imati taj sukob, dok Beograd okupiraju svetske diplomate sa svih strana Zapada, opozicija je nekako odlučila da ćuti i da se previše ne izjašnjava “na te okolnosti”.

Ako je neposredno posle izbora postojala neka šansa da se dođe do nekakve promene, ako je tokom prolećne kratke kampanje postojao entuzijazam i vera da bi, barem u Beogradu, moglo da se desi da naprednjaci padnu sa vlasti, kako dani odmiču od tog 3. aprila, kao da se sve gasi i kao da je sve otišlo u jedan dugački i možda nepovratni san, iz koga se i jači teško bude.

NOVOSTI BEZ NOVOSTI

Neke novosti ipak znamo: Vučić će biti inaugurisan pred starim sazivom parlamenta, što je nekako pošteno jer će gledati samo lica svojih poslanika, skoro da u velikoj sali Doma narodne skupštine neće biti nikoga ko bi mogao da ga iritira dok se na Miroslavljevom jevanđelju i Ustavu zaklinje da će taj ustav braniti. Dalje, javilo je da će beogradski parlament biti konstituisan 11. juna, što je po zakonu poslednji termin, pa će se docnije lagano, kako dolikuje, ući u razgovore na temu lokalne koalicije u gradu, za koji je navodno dogovoreno da će ponovo na izbore ili u kasnu jesen ili u rano proleće. I to je uglavnom to od političkih sadržaja.

Ni na ove teme nema nekih značajnih glasova iz opozicije. Oni su se u ovom periodu nekako bavili introspekcijom, a poslednjih dana smo čuli i neke od stavova koji se odnose i na unutaropozicione odnose i na stavove u vezi sa ruskom agresijom na Ukrajinu, i politiku Srbije prema toj agresiji.

Iako je rat daleko od Srbije, odnosno ne dotiče Srbiju direktno, opozicija, kao i vlast, sa puno straha gleda na istok i kao da moli boga da se sve što pre okonča, i to zato što ne bi voleli da u toj opciji donose bilo kakve odluke. Evropa i SAD čekaju i čekaće možda još neko vreme, a sa svakim novim danom poverenje između Srbije i njih se kruni i teško da će iko srpsko nepristajanje na “usaglašavanje politike sa spoljnom politikom EU” ceniti kao stav vredan pažnje, naprotiv.

Višenedeljno oklevanje opozicije da iznese stav, da prezentuje politiku ili alternativu, dodatno umanjuje nadu da bi Srbija zaista u nekoj budućnosti mogla da se pridruži državama Evropske unije i osnažuje stav onih koji veruju da treba odbaciti integraciju u EU i voditi neku “svoju politiku”, biti ostrvo u moru EU i NATO država.

NEKADA JE BILO BOLJE

Ako posmatramo sa strane i uz iskustvo koje imamo poslednjih 30 godina nekakvog višestranačja u Srbiji, videćemo da su ovde nekada postojali ljudi koji su vodili opoziciju i bili spremni da se u težim okolnostima bore za politiku u koju veruju i koja je trebalo da Srbiju pomeri baš u društvo uređenih i bogatih država.

Ako je danas “istorijski trenutak”, kako se ocenjuje u celom svetu i kako to vide posmatrači sa mnogih strana, trenutak sličan onome u kome je pao Berlinski zid 1989. godine i koji tadašnja srpska vlast nije razumela, znamo da je tadašnje demokratska javnost i demokratska opozicija, u mnogo gorim okolnostima i sa manje resursa i potencijala, u trenutku raspadanja države i sistema, u danima rata, razaranja, zločina i reka izbeglica, imala hrabrosti da pogrešnu poliku Miloševića tako i nazove i da zagovara politiku demokratske i uređene Srbije.

Usred ratova i sankcija, usred unutrašnjeg terora, likvidacija i progona političkih protivnika, opozicija je znala gde je Srbiji mesto i javno i otvoreno to zagovarala, bez ustezanja. Čak i kada nas je Zapad bombardovao, i tada je poruka bila jasna: Srbija je evropska država i treba da bude deo tog sveta, a ne deo nekakve ruske ili kineske zone uticaja.

Sadašnja opozicija je godinama bila u nekoj vrsti ideološko-političke blokade jer se govorilo da za nju jednostavno ni nema mesta, pošto je Vučić sa naprednjacima sve pokrio: i istok i zapad, i naciju i internacionalu, i domaće i strano, i rat i mir… Danas, vidimo to iz dana u dan, to više nije slučaj. On je, za neke koji ga prate duže, očekivano zaribao na prvoj većoj prepreci: kada su se stvari u svetu promenile, a od 24. februara i početka invazije Ruske Federacije na Ukrajinu promenile su se nepovratno, on na to nije imao odgovor.

Srbija je nekoliko dana po pokretanju Putinove ratne mašinerije, koja je u ovih 90 dana razlupala Ukrajinu i primorala više od 10 miliona ljudi da se rasele, koja je iza sebe ostavila na hiljade mrtvih vojnika i civila, saopštila da podržava teritorijalni integritet Ukrajine, ali da ne podržava politiku sankcija prema Moskvi. Ako je to moglo da prođe u prvoj nedelji sukoba, danas, to je svima jasno, osim glasnogovornicima režima u Beogradu, nema mesta nikakvom nijansiranju. Ako nisi za Rusku Federaciju, odnosno Putinovu politiku, onda si na drugoj strani, a ta strana podrazumeva čitav sistem sankcija na jednoj i solidarnosti na drugoj strani. U maju 2022. više se ne pregovara o tome gde bi da budeš, nego se traži odgovor da li si sa nama ili protiv nas.

KLECAVI KORACI

U tom kontekstu, opoziciji se otvorilo jasno i vidljivo polje za delovanje koje nije imala godinama unazad. Jasno i glasno opredeljivanje za “Srbiju na zapadu”, jasno i glasno opredeljivanje za solidarnost sa Ukrajinom daje šansu Srbiji da ne bude opet marginalizovana, izolovana i opustošena kao tokom poslednje decenije 20. veka.

Neki koraci, stidljivi, ali koraci, klecavi, napravljeni su u tom pravcu. Došli su sa strane zelene koalicije Moramo i iz usta predsednika Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, posle stranačke skupštine prošle nedelje. Ovi glasovi kažu, iz Moramo direktno a od Đilasa sa malo zadrške, da Srbija mora i treba da svoju spoljnu politiku ujednači sa Evropskom unijom.

Đilas se pojavio u javnosti posle nekoliko nedelja ćutanja, u kojima su svi analizirali njegov potez odlaska kod Vučića sa zahtevom da se ponove izbori u Beogradu. Prašina koja se podigla oko tog slučaja danas izgleda kao događaj iz praistorije. Od tog momenta na sceni je ostao Vučić sam samcijat, i niti ga je ko podržavao, niti ga je neko od političkih protivnika saplitao. On se sastaje, on se obraća, on poručuje uživo ili sa društvenih mreža, a svi drugi nekako “nikom ponikoše”, što možda i nije loša taktika, ali je niko nije razumeo.

Pored Đilasa, njegov koalicioni partner iz liste Ujedinjeni za Srbiju, predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić, pojavio se u javnosti i izneo svoj eksplicitni stav: nikako ne uvoditi sankcije Rusiji, čekati da vidimo sa čim nam Zapad preti, glasila je parafrazirano njegova poruka koju je izrekao u razgovoru sa Danicom Vučenić na TV N1.

Jeremićev stav nije neočekivan i on je nalik onome što govori “putinovska” opozicija: Srbiji je Rusija potrebna da bi branila Kosovo u Ujedinjenim nacijama, Rusija je država sa kojom imamo samo dobre odnose kroz vekove i tome slično.

ČEKAJUĆI PROMENE

Ako tvrda desnica preti kletvom Vučiću ukoliko uvede sankcije Rusiji zbog svih mitskih tema a ne racionalnih argumenata, potpomognuta dubokim ruskim faktorom u Srbiji, stav Narodne stranke je nešto drugačije zasnovan. Čini se kako Jeremić i njegove kolege veruju da Srbija može da se skloni od ove oluje i da čeka, a to što čeka trebalo bi da bude promena političkih odnosa najpre u SAD, gde se veruje da bi na “mid-termsima” na jesen 2022. mogla da se povampiri Trampova opcija kao uvod u njegov drugi dolazak na vlast, kao i nagoveštaji da bi na jesen mogla da padne vlada Olafa Šolca u Nemačkoj, i da bi takav politički preokret mogao da ide Srbiji u prilog. Pa pošto bi se sve tako dešavalo na velikoj sceni, hajde da se mi time i ne bavimo, da guramo “svoje” i da sačekamo izmenu spoljnih okolnosti.

Nije mali broj onih koji veruju da bi ovako nešto moglo da se dogodi u skoroj budućnosti, a posebno ih nema malo u okolini Vladimira Putina. U realnosti nema takvih nagoveštaja, što ne znači da neki neočekivani potresi na političkoj sceni Evrope i SAD-a nisu nemogući. Ono što jeste realnost upravo je suprotno: izborima u Francuskoj završila se sezona izbora koji bi mogli nešto ključno da promene i sada je trenutak da se radi i da se sprovodi politika. Ko to ne razume neće daleko u politici dobaciti, ni ovde ni u odnosima sa svetom.

Šta može da radi opozicija, ovako posramljena i poražena posle izbora u aprilu?

Najpre, može da se pojavi sa platformom za spoljnu politiku Srbije i sa pravcem u kome Srbija treba da ide. Može da na osnovu te orijentacije, za koju američki ambasador Kristofer Hil kaže da je zapravo jedina, napravi novi savez i krene u političku borbu za sprovođenje tog plana. Ako je Vučić rekao Đilasu da je u redu da se ponove izbori za Beograd, jer je njegova većina tanka, jer većinu pravi sa partijom koja jeste prepoznata na Zapadu kao kooperativna, ali ipak neka vrsta ispostave ruske politike u Srbiji, onda je momenat da se traže i izbori na svim nivoima, jer vidimo da se sa formiranjem parlamenta i vlade oteže u nedogled. Pitanje koje postavljaju sebi građani Srbije je zašto bismo opet na birališta, a odgovor je: “Šta drugo?” Kako povratiti bilo kakvu snagu i poverenje u državu i institucije ako se na izborima ne izaberu ljudi koji će na odgovoran i državnički način voditi državu?

Mnogo posla za ljude u opoziciji. Oni treba da čuvaju i snaže tu instituciju kad bi već vlast da je potpuno ugasi kao izlišnu. Posao i za ove koji postoje i za one koji bi da postoje, ali još prave računice.