"Siguran sam da tamo u haškom zatvoru Miloševiću često dolazim u san", tvrdio je krajem januara ove godine u intervjuu "Vremenu" Zoran Lilić, bivši predsednik SRJ. U tom razgovoru Lilić je priznao da se nekoliko puta sretao sa istražiteljima Suda u Hagu, ali i tvrdio da nije potpisao nikakvu izjavu i da pred Tribunal koji izgleda namerava "da piše istoriju olovkom koja može da ispiše mnogo toga netačnog, rekao bih pogubnog po naš narod i državu u celini", ne želi da ide kao svedok bez odobrenja nadležnih državnih organa. Priča o "dolaženju u san" odnosila se pre svega na neke mirovne inicijative u kojima je za vreme bombardovanja SRJ 1999. godine Lilić igrao ulogu važnog posrednika, a koje je, po njegovom mišljenju, Slobodan Milošević olako odbio i time nepotrebno produžio rat i sveopšte stradanje.

Nekoliko meseci kasnije, Zoran Lilić je najzad stigao u Hag gde već nedelju dana čeka da ga kao bivšeg predsednika SRJ nadležni državni organi oslobode obaveze čuvanja vojne i državne tajne. U četvrtak kada ovaj broj "Vremena" bude na kisocima, Savezna vlada će najverovatnije odobriti Liliću da tajne koje zna podeli sa haškim tužiocima i on bi u ponedeljak 22. jula mogao da se kao svedok pojavi u sudnici Tribunala gde bi, s obzirom na važnost i obimnost njegovog svedočenja, mogao da provede nekoliko dana.

Haškom sudu koji je u ovoj priči "stariji" dozvola iz Beograda zapravo i nije potrebna i u Lilićevom slučaju izgleda da se više radi o zadovoljenju forme kako bi se za jedno važno svedočenje dobilo i zakonsko pokriće "mlađeg" i pokazalo da se saradnja Haga i vlasti u Beogradu zasniva na međusobnom uvažavanju.

NEĆE SIV, HOĆE VSO: Prema nekim saznanjima autora ovog teksta, sam Lilić i u Hagu uporno ponavlja da za njegovo svedočenje nije dovoljno odobrenje SIV-a, već pre svega Vrhovnog saveta odbrane i bez te dozvole, ne želi da sedne na klupu za svedoke. Takav Lilićev stav svakako neće odložiti zakazano haško suočavanje dva bivša predsednika SRJ, vrhovna komandanta (iako su samo jednog od njih svojevremeno tako oslovljavali) i partijska druga (pri čemu Lilić sam sebe opisuje kao jednog od "najiskrenijih i najkorektnijih Miloševićevih saradnika", naravno dok je trajalo). U svakom slučaju pojava Zorana Lilića u sudnici Tribunala poslužiće kao dodatni argument protivnicima ovog Suda kod kuće – ne samo da je SRJ prva država koja je svog bivšeg predsednika isporučila Hagu kao optuženog, već sada tamo šalje još jednog bivšeg predsednika kao svedoka.

Sasvim je inače moguće da uoči ovog njihovog haškog viđenja jedan drugome uzajamno dolaze u san. U Miloševićevom slučaju to "dolaženje u san" je prilično razumljivo. U Lilićevom, radi se izgleda o naknadno stečenoj dilemi da li će svedočenje u ovakvom sudskom procesu zaista doprineti da se utvrdi istina o ratnim zbivanjima, ili će od svega onoga što on zna haške istražitelje interesovati možda samo dve ili tri rečenice koje bi dokazale da je u svim ratnim događajima Miloševićeva moć bila neograničena. U vreme dok je kao potpredsednik savezne vlade bio zadužen za pitanja bezbednosti, na Lilićev sto svakodnevno su stizali izveštaji KOS-a. Na osnovu takvih izveštaja on novembra 1998, na primer, šalje Miloševiću "predlog mera" za Kosovo u kome, između ostalog, tvrdi da KVM pomaže šverc oružja teroristima, da ambasador Kristofer Hil ohrabruje OVK da se naoružava i nastavi sa radikalizacijom sukoba na Kosovu, da instruktori Al Kaide vode centre za obuku terorista u Albaniji. U sudnici u kojoj se utvrđuje odgovornost Slobodana Miloševića za ratne zločine, ovakva Lilićeva saznanja lako bi mogla da budu proglašena kao potpuno nekorisna i "nerelevantna".

Dosadašnji tok suđenja potvrdio je da je na Kosovu bilo stravičnih zločina (kroz sudnicu su prolazili ljudi koji su izgubili čitave porodice), većina međunarodnih posrednika je u ulozi svedoka iznosila svoje utiske o tome da je Milošević kontrolisao i mogao sve, ali to su mogli biti samo nečiji utisci. Ostalo je da sve te utiske potvrdi i neko od njegovih bivših saradnika – insajdera. Zoran Lilić je jedan od prvih koji bi uz bivšeg šefa RDB-a Radeta Markovića (i donekle policajca Dragana Karleuše) trebalo da tu priču najzad otvori iznutra. Iako se tužilac Džefri Najs u nekoliko navrata žalio da takvi svedoci "iznutra" nevoljno dolaze u Hag, njihovo pojavljivanje ipak je bilo samo pitanje vremena. U optužnici podignutoj protiv Slobodana Miloševića pominje se bar dvadesetak imena onih koji i nemaju prevelik izbor – ako ne dođu kao svedoci, lako mogu biti na listi optuženih, što samo govori o moći i širokom manevarskom prostoru tima Karle del Ponte. Preko te pretnje i poluge tužilaštvo bi na kraju moglo da postigne da neki od nekada najpouzdanijih Miloševićevih vojno-policijskih saradnika, na čijoj je vernosti počivao njegov režim, uskoro postanu i najspektakularniji rušitelji njegove dosadašnje odbrane.

SAMO AKO MORA: Pre desetak dana potpisnik ovog teksta imao je prilike da u Beogradu razgovara sa Zoranom Lilićem u trenutku kada je već bilo gotovo izvesno da će bivši predsednik SRJ morati u Hag kao svedok. Lilić je u tom neformalnom razgovoru ponovio strahovanje da država nema nikakvog uvida u to šta pojedini ljudi koji se sreću sa haškim istražiteljima govore i kakvim argumentima i dokumentima "naoružavaju" ovaj Sud. Tvrdio je da bi malo koja država na svetu dozvolila da njeni bivši predsednici ili šefovi obaveštajnih službi bez dozvole nadležnih organa pričaju o svemu što znaju ili samoinicijativno odlaze u Hag, tako da nikoga o tome ne obaveste. (U tome je bio prilično u pravu – u Tribunalu je već nekoliko puta vođena zatvorena rasprava kad god bi se poveo razgovor o svedočenju jednog američkog verifikatora koji se izgleda pominje u vezi sa snimcima nekih telefonskih razgovora, jer za Amerikance ta priča ima izgleda određenu obaveštajnu osetljivost. Istovremeno, bivši šef KOS-a Aleksandar Vasiljević

boravi u Hagu, a da se ne zna ko mu je potpisao nalog za takvo putovanje – istražitelji, država, ili možda on sam). Tokom ovog razgovara Lilić je u nekoliko navrata primetio i to da sudnicom prečesto defiluju sumnjivi svedoci, da tužilaštvo loše radi svoj posao i postaje nervozno i da će se, na osnovu do sada viđenog, teško utvrditi prava istina i individualna krivica. Jednom rečju, odavao je utisak čoveka koji u svemu tome, iz raznoraznih razloga, najradije ne bi učestvovao.

Lilićeva nevoljnost da svedoči u Hagu i način na koji je tamo otišao (uz sudski nalog za obavezno svedočenje koji se šalje državi, tzv. "sub poena"), mnogi su protumačili i kao odglumljeno protivljenje nečemu na šta se dobrovoljno pristalo pre mnogo meseci. Razgovor sa haškim istražiteljima je uvek dobrovoljan čin pri čemu oni ne mogu nikoga da prisile da sa njima razgovara i da izjavu ako to ne želi. Ali razgovori sa haškim službenicima ujedno nikada nisu puka ćaskanja – svaki razgovor se beleži i snima. Onaj ko da izjavu, i zatim je potpiše, automatski prihvata mogućnost da se pred sudom pojavi kao svedok i kasnije ne bi trebalo da se čudi kada ga pozovu u Hag, pogotovo ako je za sobom ostavio na desetine kucanih stranica zvanične izjave. U Tribunalu se ovih dana nezvanično može čuti da među potencijalnim svedocima koji u javnosti govore "idem samo ako moram", ima i onih koji sami pitaju za mogućnost da im se preko države uputi obavezujući poziv kako bi se ispostavilo da nisu imali drugog izbora.

Nevoljnost mnogih nekadašnjih dobrovoljaca da se u Hagu pojave kao svedoci nije samo posledica mogućih neprijatnosti koje bi neki uspaljeni miloševićevci mogli da im prirede. Oklevanje nekih od njih da u Tribunalu govore o onome što znaju ujedno je i svojevrsna kritika rada tužilaštva u dosadašnjem toku "procesa stoleća". Tužilac koji javno prizna da su do sada mnogi svedoci lagali ili se ustezali da govore punu istinu, mora da očekuje bar slično ustezanje kod svedoka koji tek dolaze na red.

Haški istražitelji razgovarali su do sada sa gotovo svim važnim generalima policije (kosovski ciklus), kao osumnjičeni izjavu je dao i Franko Simatović Frenki, zatim neki čelnici RDB-a, svi šefovi KOS-a od Aleksandra Vasiljevića, preko Neđe Boškovića do Aleksandra Dimitrijevića, kao i bivši šefovi Generalštaba Života Panić i Momčilo Perišić. Prošlonedeljno svedočenje britanskog pukovnika Džona Kroslanda najverovatnije će primorati tužilaštvo da za septembar u Hag pozove kao svedoke generale Perišića, Pavkovića i Dimitrijevića. Ako ne ide drugačije, neki od njih mogli bi da stignu u Hag preko pravila "sub poena". Teško da će se iko u Hagu usuditi da "sub poenu" primeni i na američkog diplomatu Ričarda Holbruka koji se zbog interesa svoje države usteže da kao jedan od najvažnijih svedoka u ovom procesu svedoči u septembru.