VREME BR.688 | 10. mart 2004.
Nezaštićeni svedok
Ne bi mi bilo pravo da kao očevidac zločina godinu dana potom budem ubijen, a da Sud ne pošalje veštake koji bi me nedvosmisleno identifikovali
Zašto ne volim da budem očevidac atentata?
Prvo, osećao bih krivicu što snajperistu, kad sam ga već video (a on mene nije) nisam mojim Eriksonom A1018 pogodio u slepo oko usled čega bi njegov hitac zgodio nekog drugog a ne onoga koga je uhvatio u krstak – poznati novinar sprečio najgore… (Ali, šta posle? Kivan zbog promašaja atentator izbliza ispraznio šaržer u očevica unekoliko povrativ poljuljano samopoštovanje i zauvek ućutkavši neprijatnog svedoka!)
Ne volim ni da se zovem kao neki važan svedok, pa da saučesnici optuženoga greškom mene otmu i zlostavljaju u jednome podrumu, šta si ti kao video, šta si to srao u sudu, mislio si da nećemo saznati?! A ja da im, brišući krv sa brade, ponavljam kako nisam ja taj, da u telefonskom imeniku Beograda ima devetnaest Ljubomira Živkovih, a bad guys da se cerekaju i govore kako to znaju i bez mene – već smo ih sve sašili, ostao je još jedan, taj je na intenzivnoj nezi, ali će baš noćas da mu se pokvare veštačka pluća…
&
Priznajem da sam ne jednom sebe zamišljao kao zaštićenog svedoka: novi identitet, odlično plaćen nazovi posao, o državnom trošku presađena mi kosa, uklonjeni podočnjaci, pošto me smešta u bogataško predgrađe država mi kupuje odgovarajući auto da tamo ne štrčim…
Nisam te sreće.
Ja i kad bih nešto video – bio bih nezaštićeni svedok, poput Kuja Kriještorca koji se u zao čas, dvanaestog marta prošle godine, našao u ulici jednog admirala gde je jedan isto saveznički oficir baš nanišanio predsednika vlade…
E, nepunih godinu dana kasnije, Kujo Kriještorac iz Žarkova ubijen je, danas sam to pročitao, ne zna se, doduše, je li to baš onaj Kujo! Portparolka Specijalnog suda kaže da su pre nedelju dana od Tužilaštva čuli tužnu vest, da je očevidac atentata na Đinđića najverovatnije ubijen – dosad, eto, nisu raspleli je li to njihov Kujo, ali drže da jeste, ime i prezime nisu baš tipični, so, veruje se da je reč o očevicu.
Ne znam hoće li osim ove semantičko-statističke analize Sud još štogod preduzeti, u svakom slučaju nema potrebe ni za kakvom brzopletošću: ako se u narednih pet godina ne javi i ne pojavi svedok Kujo Kriještorac (koji je sudiji svojevremeno dao izjavu o onome na šta je nabasao u Gepratovoj), specijalni sud će ovoga Kuja Kriještorca sa stanom u Žarkovu identifikovati kao specijalnog ama nesuđenog svedoka! Moguće je, naravski, da krunski svedok nastrada zbog nečega što žive veze nema sa onim što je video, ali još ima nade i da je živ! Kad pročita da mu je imenjak (možda i rođak) ubijen, to će mu sigurno dati krila da svedoči, možda se baš u ovaj mah odnekud javlja specijalnom sudu kako bi opovrgao neprijatne glasine o tome da je ubijen. Vreme je, dakle, najbolji i najspecijalniji sudija, vreme će dakle pokazati ko je ubijen a ko ne.
Ako se svedok uredno pojavi na ročištu, onda je ubijen neko drugi, a ne on.
&
Ne bi mi bilo pravo da sam kao očevidac atentata ubijen, a da Sud ne pošalje veštake koji bi me nedvosmisleno identifikovali. Pa i da nisam ja taj svedok, nego da sam svedokov imenjak ubijen zbog nečega sasvim sedmog, Sud bi i to morao da ustanovi, da nisam nikakav svedok – kako mene i moju porodicu niko ne bi dovodio u vezu sa atentatom.
S druge strane, na šta bi ličilo da su u kuću ubijenoga džumle nahrupili tužilaštvo i policija – došli smo da izjavimo saučešće i da vidimo je li pokojnik osoba od koje smo dosta očekivali u jednome znate procesu…
Biće da je neko uz kafu listao čitulje i ugledao ime koje se negde pojavljivalo u predmetu, nedelju dana docnije čitamo spekulacije iz Spec. suda, on je, nije on, jedan pljunut on, i isto se zove, ko će ga znati, sad je gotovo, ko bi sad tražio da se radi DNK, Interpol pustio živog i zdravog Čekua jer nije mogao da ga nedvosmisleno identifikuje, kako bi jedan sud, pa bio i specijalan, mogao u tako bednom roku da sazna je li ubijeni bio očevidac nečega ili nije bio!?
&
Dokumenta njet, čelovjeka njet, to se zna, specijalni sud ima dokument, svojevremena izjava očevica je na sigurnom – za razliku od samoga očevica kojeg očito niko ne čuva! Kako su sud i policija čuvali svedoka kad ne znaju ni je li ubijen ili neubijen?! Kako će ga ubuduće čuvati kad ne znaju ni da li je živ!?
Šta če sad advokati optuženih? Baš smo mislili da tražimo izuzeće tog svedoka, sad ćemo zahtevati da se odbaci njegova navodna izjava, ono nije njegov potpis, tražimo da se dovede grafolog g. Rottmann iz Konstanca, čim mu njegove brojne obaveze to budu dopustile!
&
Mafijaši su iscrpli fond koji je država pripremila za witness protection, očevici neka se sami staraju o sebi! I drugi put neka gledaju strogo svoja posla! Kad gledam film, tamo se državni tužilac (inače jako lepa žena) sastaje sa očevicem u njujorškoj luci, odvodi ga u vikendicu svoje room mate sa koledža gde mu vlastoručno cedi pomorandže, pokazuje mu basement gde je sto za bilijar i hrabri da izdrži do ročišta, kod nas se ne zna ni je li nastradao svedok ili svedokov imenjak.
Pa šta!
Ovo nije film, ovo je Srbija 2004. godine.
