Sredinom prošlog meseca novoformirani Visoki savet tužilaštva (VST) sproveo je izbor javnih tužilaca i glavnih javnih tužilaca. Izboru su prethodile pravne dileme po pitanjima odnosa starog i novog zakona, s obzirom da su sve radnje u postupku izbora bile preduzete po ranije važećim zakonima i od strane Državnog veća tužilaca. VST je imao i konsultacije sa relevantnim akterima u kojima je učestvovalo i Udruženje tužilaca Srbije. Tom prilikom smo ukazali da bi, sa stanovišta zakonitosti postupanja, bilo problematično da VST donese odluku o izboru na osnovu procedure sprovedene po ranije važećem zakonu i dali niz pravnih argumenata, kao i predloge za rešavanje ovog problema. Za sugestije nije bilo sluha i VST je doneo odluku o izboru kojom je, po našem shvatanju, prekršio ili pogrešno primenio nekoliko odredbi Zakona o javnom tužilaštvu i prava na pravično suđenje.

Kako novi Zakon o javnom tužilaštvu predviđa pravno sredstvo protiv odluke o izboru, ocena zakonitosti postupanja VST biće na Ustavnom sudu. Ovaj postupak će biti naročito interesantan jer će se Ustavni sud, prvi put posle tzv. reizbora iz 2010. godine, baviti pitanjima izbora javnih tužilaca. Ostaje da vidimo da li će US ostati pri stavu iz reizbora da su pravosudni saveti “tribunali” koji imaju obavezu poštovanja prava na pravično suđenje i da li će prihvatiti savremene trendove pojačane zaštite statusa sudija i tužilaca primetne u novijoj praksi Evropskog suda za ljudska prava.

Ipak, umesto da se VST bavi razmatranjem osnovanosti kritika, a posebno onih koje ukazuju na potencijalne nezakonitosti i nepoštovanje međunarodnih standarda, ovaj tužilački savet će se baviti onima koji te kritike upućuju. Shodno kratkovidoj krilatici “ubijte glasnika”, jedni te isti “tužilački dušebrižnici”, više zabrinuti za imidž Saveta nego za zakonitost njegovih odluka, obratili su se Etičkom odboru zatraživši izjašnjenje o tome da li su oni koji su se usudili da promišljaju o zakonitosti odluka prekršili Etički kodeks. Uverena sam da je cilj ovog obraćanja bio postizanje chilling effecta, poznatog u praksi Evropskog suda za ljudska prava, a koji služi za odvraćanje kolega od kritičkog razmišljanja i slobode govora.

Ostaje samo da se nadamo da će se VST, prilikom odlučivanja o tome da li je, ko i kako prekršio Etički kodeks, setiti da je usvojen novi set pravosudnih zakona kojim je izmenjena odredba o imunitetu javnih tužilaca, a kojom je propisano da nijedan tužilac ne može biti pozvan na odgovornost zbog mišljenja iznetog u vezi sa vršenjem funkcije.

Izazovi koji stoje pred VST su veliki. Zakonske izmene su suštinske i brojne. Povrh svega, evropski standardi za postupanje pravosudnih saveta su pooštreni i ova tela su, prilikom odlučivanja o pravima i obavezama tužilaca, dužna da, kao sudovi, primenjuju sve standarde prava na pravično suđenje. Bilo bi korisno kada bi se VST više bavio pravnim argumentima koji se tiču zakonitosti postupanja, a manje pitanjima imidža, jer je to put kojim se uliva poverenje u rad, s obzirom na to da sud u demokratskom društvu treba da “inspiriše poverenje javnosti u pravičnost postupka”.