U sali za sastanke, pri kabinetu ministra unutrašnjih poslova, vise slike svih prethodnika Dušana Mihajlovića. Mnogo ih je, od još uvek po turski odevenog Alekse Mihajlovića, preko u senke utonulog Genčića do Krcuna i Vojina Lukića. U poslednjem redu su poznatiji likovi: Radmilo Bogdanović i pokojni Zoran Sokolović i Vlajko Stojiljković (obojica se ubili službenim oružjem). Poslednja je slika trojice koministara Prelevića, Tomovića i Nikčevića iz prelaznog razdoblja, dijagonalno umontiranih tako da budu u istom ramu. Uskoro će se na tom zidu naći i Mihajlovićeva slika. Protekle tri godine bile su ključni period za istorijiu MUP-a. Tokom Mihajlovićevog mandata MUP je delimično reformisan, Državna bezbednost je formalno izdvojena iz policije, formirana je jedna elitna jedinica (Žandarmerija), a raspuštena druga (Jedinica za specijalne operacije, tj. "crvene beretke"). Kao ministar na isturenoj poziciji unutar DOS-a, Mihajlović je primao razorne udarce koji su nekada bili upućeni njemu lično, a nekada celoj Vladi. Ulogu "gromobrana" trudio se da igra stoički, mada je povremeno gubio živce, na primer kad je Mlađanu Dinkiću pretio nekakvim dosijeima. Davao je mnoga obećanja, a neka je i ispunio. Neke osumnjičene za ratne zločine je dao uhapsiti i otpratio ih u Hag, a neke, kao Sretena Lukića, uzeo je u zaštitu. Povremeno je zbunjivao javnost oslovljavajući ozloglašene mušterije kao gospodu: gospodin Legija, gospodin Čume, gospodin Čombe… Veliki deo priče o tome šta se sve dešavalo unutar miljea u kome su se profesionalni policajci bavili kriminalom, a kriminalci sa policijskim značkama uspostavljali red i zakon, još nije dospeo do javnosti, i otvara se polako, na kašičice. Oko toga da li je Dušan Mihajlović odgovorniji za ono što je učinio u svom resoru ili za ono što nije učinio, a mogao je, još dugo će se voditi rasprave. U svakom slučaju otići će u istoriju kao ministar za čijeg je mandata ubijen premijer. "VREME": Kako ocenjujete vaš mandat u protekle tri godine – u čemu ste uspeli, a u čemu niste? DUŠAN MIHAJLOVIĆ: Tri teške i opasne godine su za nama. Svakom dobronamernom čoveku dovoljno je da se seti gde smo bili krajem Miloševićevog režima, pa da zaključi šta je urađeno. U Srbiji se lakše diše, bezbednije i slobodnije živi. Policija je sve moderniji i efikasniji servis građana u koji oni sve više imaju poverenje. Broj krivičnih dela je u opadanju, a efikasnost policije je u stalnom porastu. O svemu tome govore činjenice sa kojima je javnost upoznata. Ostvarene promene i rezultati, plaćeni su najvišom cenom – životima mnogih policajaca i premijera Đinđića na koga je izvršen atentat, upravo u trenutku kada je i on, nažalost sa zakašnjenjem, rešio da se obračuna sa organizovanim kriminalom. Naši uspesi i naši neuspesi se tako presecaju u jednoj tragičnoj tački. Dakle, reč je o istorijskoj prekretnici koju će još bolje shvatiti oni koji dolaze posle nas ne nailazeći na sva ona zla sa kojima smo se mi borili. Uspešna reforma Ministarstva unutrašnjih poslova, depolitizacija, dekriminalizacija, profesionalizacija, modernizacija njegovog rada, i vanredna akcija Sablja naši su najveći uspesi. I pored nestabilne političke situacije, u zemlji imamo relativno dobru bezbednost, stabilan javni red i mir, pozitivne tedencije u kretanju kriminaliteta, i kad je u pitanju efikasnost policije, u rasvetljavanju krivičnih dela. Neuspeha je mnogo. Izgubio sam rat sa medijima. Izgubio sam rat oko sredstava i stanova za policiju. Ali, najveći neuspeh vidim u tome što na početku mandata nisam uspeo da ubedim javnost u moje saznanje koje sam formulisao u tvrdnji: "Milošević je u zatvoru, ali mafija je na slobodi i traži novog kuma u vladajućem režimu." Uzalud sam, mnogo puta, a posebno nakon ubistva Gavrilovića, upozoravao da takvi skandali mogu ugroziti rezultate demokratskih promena. Rekao sam da policija traži ubice, ali da ne može rešavati političke konflikte, i upozorio, 16. avgusta 2001. godine, da "ukoliko se budemo bavili intrigama, ogovaranjima, kreiranjem paralelnih centara moći i paradržavnih institucija, Srbija će postati centar kriminala i mafije, i da policija može imati pravu ulogu samo ukoliko državno rukovodstvo bude složno i vodi jasnu politiku." Zato koreni mafije, o korupciji da ne govorim, nisu iščupani, pa ponovo, čim pažnja društva i policije oslabi, mafija može iznova proklijati. Nije ni počet pravi obračun sa ratnim profiterstvom i prljavim kapitalom koji danas kupuje Srbiju. Ali, to je trebalo da bude nastavak Sablje u vidu najavljenog, a nezapočetog, Skalpela, kolega iz ministarstva finansija i poreske policije. Pre neki dan smo uhapsili našeg saobraćajca, isterali ga sa posla i uz krivičnu prijavu predali pravosuđu, zbog neizdate priznanice stranom kamiondžiji na naplaćenu kaznu od 150 dinara! Šta je sa starim i novokomponovanim tajkunima koji žare i pale po Srbiji? Znam da su mnogi očekivali da budem nekakav novi Leka ili Krcun i da ispunim željoteke profesionalnih revolucionara, ostrašćenih naivaca i ojađenih građana, znam zbog čega sam za neke dojučerašnje prijatelje postao "loš momak", iako sam ponajviše uradio za interese njihovih zemalja. Jasno mi je, da sam zbog takvog hrabrog i lojalnog vladanja, neispunjavanja ničijih želja i činjenice da sam svima pomalo smetao, postao "crna ovca" srbijanske političke scene. Ali, to je bio moj izbor, i da sam svega toga bio svestan ilustrovaću vam to izjavom koju sam dao "NIN"-u 22. februara 2001. godine povodom pokušaja atentata: "Svi mi koji bi da Milošević bude izveden pred sud, osuđeni smo na smrt. Ovoga puta su promašili." Između prolazne popularnost i državničke odgovornosti izabrao sam teži put. Iako sam izgubio političku bitku, zadovoljan sam što sam, zajedno sa mnogim časnim i hrabrim policajcima, udario dobre temelje moderne policije u Srbiji i pritom izbegao mnoga iškušenja sile i moći, držeći se stalno motoa ministarstva: "Ne daj da te Zlo pobedi, nego pobedi Zlo Dobrim." Kada ste imali prve indicije o povezanosti zemunskog klana i "crvenih beretki? Moj hendikep je bio što ih nisam poznavao pre i za vreme događaja oko 5. oktobra. Nikad nisam video nikog od tih junaka, izuzimajući Legiju, koga sam nasledio od prelazne vlade i koministara. Nisam čak bio ni kadje predsednik Koštuunica primio Legiju i Šiptara. S tim moćnim i svetom, kome nije ravna nijedna poznata krimi priča, upoznao sam se iz tzv. Bele knjige o organizovanom kriminalu. Otmica Miškovića bila je prvi moj susret sa snagom zemunskog klana. Ali, njihova veza sa Legijom i njegovim naslednikom Gumarom vidljivo je manifestovana tek tokom pobune "crvenih beretki". Postalo mi je jasno da je pobuna osveta meni i tadašnjim šefovima RDB-a za hapšenje Šiptara i Legije. Međutim, treba imati u vidu da Šiptar i Kum nisu imali uticaj i kontakt sa čitavom jedinicom, već je veza išla isključivo preko Legije, i vrlo malo ljudi je znalo pravu delatnost Šiptara i Kuma, koji su predstavljani kao uspešni biznismeni i srpski patrioti, koji zbog toga pomažu jedinicu. Da li ste u vreme pobune JSO–a imali saznanja o ulozi Dušana Spasojevića u organizaciji pobune? Da, znao sam da je on strateg i finansijer pobune, uz Legiju kao izvođača radova. Postoje li saznanja da je Spasojević bio saradnik RDB–a i da je prošao obuku u Kuli? U akciji Sablja rasvetljena je uloga Spasojevića u pokušaju atentata na Vuka Draškovića u Budvi, za šta ga je angažovao Legija po nalogu svojih šefova. Uostalom, još ranije sam rekao da u Srbiji nije bilo ozbiljnijeg kriminalca koji nije imao policijsku značku. Zašto ste najavljivali ostavku ukoliko ne budu uhapšeni otmičari biznismena Miroslava Miškovića? Zato što sam bio svestan činjenice da ako policija ne pronađe otmičare jednog od par najbogatijih ljudi, niko više ne može biti siguran u Srbiji, što bi bio jasan znak da je mafija dobila rat sa državom. A ja sam odbio, na samom početku, da budem novi zaštitnik mafije koja je mislila da je svoje iskupila nekakvim i navodnim zaslugama za 5. oktobar i prihvatanjem Miloševićeve isporuke Hagu, kao nužnosti, posle koje će moći da nastave po starom i da odlučuju o tome ko će šta raditi, ko će dobijati kredite od banaka i državne poslove, ko će živeti, ko biti uhapšen, kakve će presude biti, šta će mediji objavljivati itd. Zbog toga sam javno dao to obećanje i prošao kroz neviđeni šikanu, koju su mi priredili mafijaši, koji su tad krenuli na moje rušenje i uklanjanje po svaku cenu. Podsetiću vas, da je i vaš list bio zbunjen tim povodom, i da ste 26. decembra 2002. godine napisali: "Istraga protiv Spasojevića je brzo obustavljena zbog nedostatka dokaza, a on je pušten iz zatvora. Ministar Mihajlović je rekao da je puštanje Spasojevića na slobodu ‘udar na demokratiju’". Ko me je tad podržao? Umesto da ih podseče, država im je dala krila. Ima li novih saznanja o ubistvu radnika SSUP–a Nikole Batočanina? Još 18. aprila 2003. godine, Okružnom javnom tužilaštvu podneta je krivična prijava protiv Milisavljević Vladimira, Simović Miloša, Milenković Dejana, Simović Aleksandra, Krsmanović Dušana, Jurišić Milana, Hamidović Selmana i Kaličanin Milomira zbog izvršenog krivičnog dela ubistva Batočanin Nenada i Škrba Željka. Sudski postupak protiv ovih lica je u toku pred Specijalnim sudom. O čemu se pregovaralo u Kuli prilikom pobune JSO–a? Vredi reći da sam odmah kvalifikovao taj akt, koji se desio u trenutku kada smo premijer i ja bili izvan zemlje, kao oružanu pobunu. Zna se ko je sve to kvalifikovao kao opravdan protest, poredeći njih i njihovo teško naoružanje sa lekarima i njihovim belim mantilima. Videli smo i kako se ponašala vojska. Žandarmerija nije postojala kao oružana sila niti je bilo jedinice koja ih je mogla razoružati. To je navelo pragmatičnog premijera da pregovara sa onim koga ne možeš pobediti. Kako nije uspeo u prvom pokušaju, nagovoren sam i ja da odem u stupicu pripremljenu da se iznudi ostavka neposlušnog ministra. Znao sam to, ali je prvo trebalo pobunu smiriti i oružje vratiti u soške, potom utvrditi prave razloge i odgovoriti na njih. To je bila prava antička drama u kojoj sam, pored mnogo toga, otkrio i neslućene glumačke sposobnosti svestrano nadarenog Ulemeka, koji je opravdano nosio i nadimak Šareni. Da se razumemo, oni su izašli kao pobednici iz te pobune. Ostalo se sve zna, kao i rezultat ovog iznuđenog kompromisa, koji je bio još jedan poraz države u sukobu sa žilavim kriminalnim nasleđem. Ko je sve odlazio u Šilerovu? Suđenje zemunskom klanu je u toku i javnost će uskoro videti – ko sve nije išao u Šilerovu. Neki po zadatku a neki po sopstvenom izboru, a bilo je i onih koji nisu mogli da biraju. U narodu u vezi s tim postoji stara poslovica "Ko s đavolom tikve sadi, one mu se o glavu olupaju". Lično nisam nikada ni prošao pored tog toliko čuvenog zdanja. Inače, mnogo je važnije zašto je neko bio i šta je radio, od toga ko je bio. Gde su video–trake na kojima su beležene posete? I taj odgovor dobićemo na sudu. Sve one do kojih je MUP došao predate su tužilaštvu. Ako ima nekih drugih, onda morate pitati novine koje to znaju gde ih neko krije. Zašto Spasojević i ekipa nakon puštanja iz pritvora nisu stavljeni pod takozvane mere, odnosno zašto nisu praćeni i prisluškivani? Nije postojao antimafijaški zakon u Srbiji niti ko da odobri takve mere. A da je i imao, oni bi za njih znali pre ministra. O tome sam malopre govorio, a u nizu intervjua već objasnio. Prethodno treba znati šta je čija nadležnost. Policija je hvatala kriminalce, uključujući i tog kome neki mediji tepaju kao "Dući". Dakle, mi smo ih pronalazili i privodili, pa uz prijave upućivali tužilaštvu i pravosuđu. Ostalo znate. Mnogim policajcima je teško padalo to što su ove kriminalce posle kratkog vremena zaticali na starom "radnom mestu", još moćnije nego pre. Kakva je bila saradnja sa DB–om dok su na čelu bili Andreja Savić i Bracanović? Posle boja svi su generali. Profesor Savić je dobar teoretičar i korektan saradnik, ali se bavio reformama službe, dok je Bracanović, koji je bio deo nagodbe organizatora pobune sa vladom, krio svoje veze kao "zmija noge", što mu je polazilo za rukom. Kako se vršila kontrola nad JSO–om nakon što je jedinica bila izmeštena iz MUP–a i stavljena pod kontrolu Vlade Srbije? Da li su stizali izveštaji od oficira bezbednosti o stanju u Jedinici? Izveštaji su stizali preko Saveta za državnu bezbednost koji je zbog toga i osnovan. Ali, jedinica se nije koristila za bilo kakve policijske akcije. Stanje u jedinici nije bilo problem. Ponavljam, u kriminalnim aktivnostima učestvovao je mali broj pripadnika jedinice, samo Legija, deo komande, Gumarev tim i par odabranih momaka na poslovima obezbeđenja. Da li je postojala uredna intendantska evidencija u Kuli s obzirom na saznanja da su mnoga ubistva izvršena iz oružja iz njihovog magacina, kao i da je Difens Roud dignut u vazduh eksplozivom iz Kule? Sve je u Kuli bilo više nego uredno. A vaša saznanja ne mogu komentarisati jer ne raspolažem takvim podacima. Pa zar nije Đinđić ubijen iz puške koja je navodno zadužena u Kuli? Nemački stručnjaci nisu uspeli da rekonstruišu serijski broj te puške koji je ranije bio uklonjen, tako da ne možemo da budemo potpuno sigurni. Doduše, jedna takva puška nedostaje u evidenciji. Kad je reč o eksplozivu koji je upotrebljen u slučaju Difens Rouda, ne možemo pouzdano da utvrdimo odakle je. U kom trenutku se Ljubiša Buha Čume javio za svedoka–saradnika? Čim je shvatio da je i njegov život ugrožen, a odmah zatim kada se uverio da smo za petama zemunskom klanu i da je bolje da nam pomogne pre nego što do tih saznanja dođemo na drugi način. Sve to govorim očekujući da javnost razume da suštinski takvi ljudi nisu toliko policijski saradnici koliko su saradnici tužilaštva i suda, jer oni obezbeđuju dokaze koji su pravno valjani. Status svedoka saradnika Ljubiša Buha je stekao rešenjem Veća specijalnog suda. Kako se MUP pripremio za hapšenje zemunskog klana 11. marta 2003. godine? Postojala je ekipa koja je bila zadužena za praćenje kriminalne aktivnosti klana Dušana Spasojevića, čiji su članovi po saznanju za policijske namere počeli da se kriju po iznajmljenim stanovima. Neposredno po atentatu, pristupilo se hapšenju pripadnika zemunskog klana, a o svakom hapšenju, javnost je bila detaljno obaveštavana. Uspeh je omogućila činjenica da je odlukom o vanrednom stanju policija dobila odrešene ruke. Da li je MUP ispitivao tvrdnje da je preko graničnog prelaza Bajakovo na osnovu intervencije iz JSO–a 11. u zemlju ušlo lice sa spornim hrvatskim pasošem, a zatim uz istu intervenciju izašlo 12. marta uveče? Da, vrlo ozbiljno smo shvatili tu informaciju. Izvršene su sve potrebne provere, obavljen informativni razgovor sa jednim licem, ali to lice i ceo slučaj nisu dovedeni u vezu sa atentatom. Postoje razne spekulacije o tome kako su ubijeni Dušan Spasojević i Mile Luković Kum, da li je tačno da postoji fotografija na kojoj se vidi da je Lukovićev kalašnjikov zakočen? Nisam inspektor, verujem profesionalcima, pa sam od njih zatražio odgovor na vaše pitanje. Policija je radila po zakonu, uviđaj je izvršen u prisustvu tužioca i istražnog sudije, a spisi i prateća fotodokumentacija lica mesta dostavljeni su nadležnom tužiocu. U blizini Luković Mileta pronađena je puška M-72, sa metkom u cevi, u položaju otkočeno, u neposrednoj blizini Dušana Spasojevića. Kada i kako su se prvi put pojavile indicije da je Zvezdan Jovanović pucao na premijera Đinđića? Nakon lišenja slobode pojedinih pripadnika zemunskog klana, inspektori MUP-a su došli do saznanja da je neposredni izvršilac atentata Zvezdan Jovanović, nakon čega je on lišen slobode 24. marta 2003. godine. Šta biste savetovali svom nasledniku na mestu ministra policije? Nadam se, da će primetiti da u Ministarstvu više nema moćne, čuvene i tajnovite Državne bezbednosti i da briga o "duhovnoj higijeni" građana nije njegov zadatak. Verujem, da zna kako se od prošlosti uči, a živi od budućnosti. Zato je dovoljno da kažem tri stvari. Prvo, da nastavi započete i poodmakle reforme Ministarstva unutrašnjih poslova, jer one su dobro zasnovane, dobile su podršku svih relevantnih domaćih i stranih institucija i pokazale su se kao veoma savremene i delotvorne. Drugo, da podnese ostavku istog trenutka kada za mere koje predlaže ne dobije političku podršku. Treće, da ne bude ispred, hrabriji, lojalniji i uspešniji od svojih kolega.