Oni koji su najpozvaniji da o obimu ekonomske pomoći govore: međunarodne finansijske organizacije (Svetska banka, MMF, EBRD, EIB i druge), svoje procene su najčešće zasnivale na premisama: u prvih pet godina Jugoslavija treba da ostvari prosečan rast proizvodnje od oko 5 odsto godišnje, uz budžetski deficit koji se kreće na oko 50 procenata od bruto nacionalnog proizvoda i sa inflacijom koju propisuje MMF. Kad se sve to sabere i oduzme, svi su manje-više dolazili do cifara koje su se kretale između 1,5 i 2 milijarde dolara godišnje.

Posle oktobarskih promena, istovremeno sa uključivanjem Jugoslavije u svet, tekla je i institucionalizacija ekonomske pomoći koja se upućivala u našu zemlju.

Prošle zime donatorski prioritet bila je struja, pa je razumljivo što je u to vreme sva pomoć SRJ išla u elektroprivredu i za uvoz struje. Do kraja decembra 2000. EPS-u je upućeno 100 miliona dolara. Donatori su, osim tela Evropske unije, bile pojedinačne zemlje, razvijenog dela Evrope. Početkom marta, dr Stojan Stamenković iz Instituta za ekonomske nauke procenio je dotadašnju pomoć na 250 miliona dolara prispelih u zemlju, da bi odmah ukazao na zastoj u prilivu novca i na istovremeno ubrzano gomilanje i rast obaveza države. Samo za socijalnu politiku u republičkom budžetu nedostajalo je 300 miliona dolara, a kada se u budžetske obaveze ubroje i izdaci za pokretanje privrede i ekonomske reforme, dolazi se do sume od oko milijardu dolara – ocenjivao je Stamenković.

Sledećeg meseca, međunarodne procene bile su da Srbija ove godine iz inostranstva može da očekuje oko dve milijarde dolara, u obliku donacija, kredita i direktnih investicija. Od te sume do aprila je stiglo 460 miliona dolara, uz objašnjenje potpredsednika Savezne vlade Miroljuba Labusa da je od dolaska nove vlasti Srbiji obećano 630 miliona dolara pomoći, a da je do kraja prvog kvartala 2001. realizovano 247 miliona, od toga gotovo pola za električnu energiju. Proleće je počelo sa obećanjem Evropske agencije za rekonstrukciju da će obezbediti preko 60 odsto potreba EPS-a, ili 80 miliona dolara, za remont i normalan rad u toku naredne zime.

Onda smo svi čekali početak Donatorske konferencije za SRJ, u Briselu. Ovaj skup, u domaćoj javnosti predstavljen kao događaj od ključnog značaja za ekonomsku sudbinu zemlje, završio se u prilično euforičnom raspoloženju, jer su učesnici razvezali "kesu obećanja" nagoveštavajući da će inostrane parajlije u zemlju "ubrizgati" 1280 milijardi dolara. U postkonferencijskim analizama, republički ministar za finansije Božidar Đelić odmah je rekao da se do kraja godine očekuje pola, a druga polovina pomenute sume u prvoj polovini 2002. Rekao je ministar Đelić i to da su 2/3 sume bespovratna pomoć, a ostatak krediti pod povoljnim uslovima. U zaključku njegove izjave, gotovo neprimetna, bila je i informacija da će neophodno "usaglašavanje" o realizaciji donacija trajati 2-3 meseca, tačnije od jula do kraja septembra, u najboljem slučaju. Istovremeno, u tom trećem kvartalu, nekoliko puta je upozoravao čuvar državne kase Srbije, u republičkom budžetu duva najjača promaja.

Zato je i premijer Zoran Đinđić morao da medijski uzme stvar u svoje ruke, pa da podseti evropske i svetske dobrotvore da se od obećanja ne živi, već da to biološko stanje može da obezbedi samo novac koji će se odmah prebaciti na domaće račune. I nije da ga nisu čuli. Odmah su organi Evropske unije saopštili da će po hitnom postupku odobriti 300 miliona eura (skoro 600 miliona maraka), ali, na veliko razočaranje republičkih funkcionera, 225 miliona eura za otplatu duga Evropskoj investicionoj banci, a ostatak od samo 75 miliona eura za bespovratnu pomoć. Uz to je Evropska unija obavestila Vladu Srbije da je ove godine našoj zemlji odobrila 540 miliona eura donacija i dugoročnih kredita. To što skoro 60 odsto ove sume predstavlja "novi kredit, da bi se vratio stari", nije "krivica EU", već države SRJ koja se desetak godina durila na svet i nije ispunjavala svoje međunarodne obaveze.

Svetska banka je ovog meseca pritekla u pomoć sa 30 miliona dolara, namenjenih rekonstrukciji finansijskog sistema, razvoju privatne privrede i socijalnom sektoru. Zahvaljujući ličnom angažmanu ministra Božidara Đelića, Francuska je uplatila 15 miliona maraka, nezavisno od donatorske konferencije, za prevazilaženje budžetskih dubioza.

Međutim, da cela ova priča ne bi imala prizvuk "spolja gladac, a iznutra jadac", povod je za razgovor sa guvernerom Narodne banke Jugoslavije Mlađanom Dinkićem. Guverner je vodio našu delegaciju u toku pregovora o sukcesiji, učestvovao je sa saveznim vicepremijerom Labusom u mnogim pregovorima sa Svetskom bankom i MMF-om i na kraju zabeležio dobar rezultat na domaćem terenu sa politikom kursa dinara i deviznim rezervama.

Struktura deviznih rezervi Jugoslavije, koje u ovom trenutku iznose milijardu i 44 miliona dolara, pokazuje nekoliko interesantnih stvari kada je priliv novca iz inostranstva u pitanju.

"Rast deviznih rezervi koje su prošlog oktobra iznosile 366 miliona dolara sa 60 procenata postignut je zahvaljujući menjačkim poslovima, u kojima je NBJ, odnosno država kupovala nekoliko puta više deviza nego što ih je prodavala. Krediti iz inostranstva (uglavnom "stend baj" aranžman sa MMF-om) u deviznim rezervama učestvuju sa 13, zlato iz Bazela sa 12, slede prihodi iz platnog prometa sa Crnom Gorom i Kosmetom, i tek na petom mestu su donacije, koje u deviznim rezervama Jugoslavije učestvuju sa tri procenta. Donacije koje su direktno išle u rezerve iznose 45 miliona dolara", kaže guverner Dinkić.

"Međutim, bilo je i donacija koje su odobravane Vladi Srbije posredstvom poslovnih banaka i do sada je realizovano 58 miliona dolara. To je ukupno 103 miliona dolara donacija, a kada sam rekao tri odsto, mislio sam samo na ovih 45 miliona dolara. Osim ovog, potpisan je ugovor na još 172 miliona dolara sa Evropskom unijom. Što se tiče učešća projekata iz oblasti monetarne politike i bankarstva u sumi izdvojenoj na Donatorskoj konferenciji, mi učestvujemo u njoj kroz novac kojim Svetska banka učestvuje u ukupnoj sumi donacija. Od njenog udela jedan deo će biti upotrebljen za reformu bankarskog sektora, to je šest miliona dolara koji su već odobreni i čekaju samo ratifikaciju u saveznoj skupštini. O drugim kreditima Svetske banke tek treba da pregovaramo", kaže guverner Dinkić.

Pregovori o sukcesiji bivše SFRJ do sada su konkretno rezultirali jedino podelom zlata iz Bazela, pri čemu je SRJ pripalo 147 miliona dolara.

"Ove nedelje se održava sastanak grupe za raspodelu finansijske imovine. Ostalo je da se podele zamrznute devizne rezerve, ostatak zlata u iznosu od 70 miliona dolara, na računima komercijalnih banaka za podelu je oko 307 miliona dolara, klirinška potraživanja, potraživanja od Iraka, libijski kredit, podela akcijskog kapitala u JUBMES banci i stara devizna štednja. Model po kome će se deliti imovina je za svaku stavku poseban. U tzv. mešovitim bankama, kao što su Anglo-Jugoslav, Franko-Jugoslav i LHB banka, tek treba da se utvrdi koliko i šta se deli, jer je po knjigovodstvenom obračunu na računima tih banaka 645 miliona dolara, ali pošto je princip podela postojećeg novca, ja ne verujem da na tim računima ima više od 40 miliona dolara za podelu. U svakom slučaju, Jugoslaviji pripada 38 odsto", objašnjava Mlađan Dinkić.

Kada se sve sabere i oduzme, devizne rezerve su za proteklih godinu dana izvorište rasta imale pretežno zahvaljujući "osloncu na sopstvene slamarice". Prema oceni guvernera naše centralne banke, takva struktura deviznih rezervi ima prednost u tome što je otpornija na udare svetske devizne konjunkture. Ovih dana stižu brojne vesti o tome da valute istočnoevropskih zemalja, perjanica tranzicije: poljski zlot, mađarska forinta i nešto blaže ćeška kruna, ubrzano i drastično gube vrednost, zato što su, za razliku od prvog polugođa, presušili izvori finansiranja pomenutih kurseva iz inostranstva.

"Osnovni izvor rasta naših deviznih rezervi bila je siva ekonomija. Novac koji je bio neregistrovan, a čuvan u obliku stranih valuta, prvenstveno u markama, je zahvaljujući vraćanju poverenja u domaću valutu pretvaran u dinare. Mi smo kroz remonetizaciju (zamenu strane za domaću valutu) uspeli, recimo, da novčanu masu sa 750 miliona povećamo na 1,7 milijardi maraka, bez nekog značajnog priliva iz inostranstva. Istovremeno, kurs je ostao stabilan, što je omogućavalo liberalizaciju domaćih cena koja je bila neophodna zbog ispravljanja, dugo godina stvaranih, cenovnih dispariteta. Do ove godine u Jugoslaviji je bio potpuno slobodan kurs, a cene su bile pod apsolutnom kontrolom države. Ove godine smo obrnuli situaciju. Remonetizacija, ili usmeravanje deviznih sredstava u legalne tokove, prema mojim očekivanjima biće i u narednih godinu dana pretežan izvor rasta deviznih rezervi, pogotovu zato što nam predstoji zamena u euro", tvrdi Mlađan Dinkić.

Do 31. decembra će pravna lica moći da, bez provere porekla novca, polože svoje devize na bankarske račune, a za fizička lica abolicija važi do 30. juna 2002, kada na snagu stupa Zakon o sprečavanju pranja novca. "Do tada ćemo završiti ili ćemo daleko odmaći u drugoj fazi ekonomskih reformi, strukturnim promenama. Ove godine smo se bavili prvom fazom: makroekonomskom stabilizacijom. U drugoj polovini naredne godine možemo da očekujemo da spoljnotrgovinski bilans, odnosno izvoz, ozbiljnije počne da utiče na kurs domaće valute. Na stabilnost domaće valute sada presudno utiče siva ekonomija, jer je ona izvor stabilnosti dinara. Taj rezervoar sive ekonomije je još ogroman jer je do sada, za ovih desetak meseci, zamenjeno 1,4 milijardi maraka neto, bez predstojeće zamene u euro. Mnogi su me optuživali da sam optimista kada sam rekao da u Srbiji ima još 3-5 milijardi maraka, koje će izaći na videlo prilikom zamene za euro, ali ja sam to govorio imajući u vidu procenu Bundes banke. U opticaju ima 160 milijardi maraka ukupno, trećina te sume je izvan granica Nemačke, a od toga, prema proceni nemačke centralne banke, oko devet milijardi maraka je u Srbiji i isto toliko na Kosovu", tvrdi Mlađan Dinkić.

Za dovođenje bankarstva u red proletos se govorilo da je neophodno 300 miliona dolara, od čega Srbija možda može da obezbedi trećinu, a ostalo, zna se, od međunarodne finansijske pomoći. "Velike domaće banke u sanaciji biće rekonstruisane u saradnji sa MMF-om i Svetskom bankom. Ukoliko naš plan bude prihvaćen, za konsolidaciju ovih banaka biće potrebno 200-300 miliona dolara. To će, u stvari, biti osnovna tema razgovora prilikom dodeljivanja treće tranše kredita na osnovu stend baj aranžmana sa MMF-om, koja treba da se uplati do kraja ove godine", dodaje guverner Dinkić.

Osim inostrane finansijske pomoći, ključni značaj imaju i pregovori sa Pariskim i Londonskim klubom, o regulisanju spoljnog duga Jugoslavije koji iznosi 12,2 milijarde dolara, od kojih je ove godine za plaćanje dospelo više od deset milijardi i koji iznosi 150 odsto bruto nacionalnog proizvoda zemlje (30 procenata je već kritično). U okviru priča o spoljnom dugu, poznato je da nama najviše odgovara dobijanje tzv. napuljskih uslova (otpis 67 odsto duga), mada ne treba izgubiti iz vida da međunarodni finansijeri pominju i "hjustonske uslove" koji znače samo reprogram duga. O tome Mlađan Dinkić kaže: "Dogovor između potpredsednika savezne vlade Labusa, koji vodi pregovore sa Pariskim, i mene koji sam zadužen za Londonski klub, jeste da do kraja pregovora ne dajemo izjave, ali stvari se dobro odvijaju. Za sada sve ide kako treba, u oktobru počinju pregovori, a u novembru bi trebalo da se održi konačan sastanak. Videćemo da li će ovi događaji u Americi možda nešto promeniti, jer je donošenje budžeta za narednu godinu u američkom kongresu veoma važno za rezultat pregovora o našem spoljnom dugu. Za sada nemamo nagoveštaja o odlaganju, a pripreme i preliminarni razgovori idu po planu."