Avgust je mesec kada u Haški sud u kome se sudi optuženima za ratne zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije svraćaju uglavnom moleri i pojedini službenici Tribunala koji ne koriste letnju pauzu jer se predmeti na kojima rade ponekad razvlače u nedogled, pa ih je bolje u letnjoj pauzi bar malo ubrzati. Opuštena letnja atmosfera vlada, izgleda, i u haškom zatvoru – Jadranka Šešelj, koja je nedavno prvi put dobila šengensku vizu da bi posetila svog supruga u Ševeningenu, ispričala je prošle nedelje podgoričkoj "Publici" da se u tamošnjem zatvoru ovog leta igra uglavnom "šovinistička farsa" sa Vojislavom Šešeljem i Tutom Naletilićem u glavnim ulogama. Hrvatski general Tuta ("čovek sa posebnim šarmom, jako interesantan") i četnički vojvoda Voja igraju zajedno šah, zbijaju šale i izuzetno se dobro slažu. "Tamo su izbrisane sve nacionalne razlike… svi su solidarni, pomažu jedni drugima", kaže gospođa Šešelj, koju je inače general Tuta došao lično da pozdravi i upozna u zatvorskim prostorijama predviđenim za posete.

U letnjem predahu u Hagu ne uživaju, izgleda, svako iz svojih razloga, jedino glavna haška tužiteljica Karla del Ponte i glavni haški optuženik Slobodan Milošević. Gospođi Del Ponte Savet bezbednosti UN-a upravo ovih dana namerava da oduzme starateljstvo nad Sudom za ratne zločine u Ruandi i poveri ga nekom drugom, čemu se glavna haška tužiteljica opire, doživljavajući očigledno takvu odluku i kao bacanje ozbiljne senke na njen dosadašnji rad i karijeru.

DAVNO NAJAVljIVANA POSETA: Sasvim neplanirano u sudnicu je u vreme letnje pauze svraćao i Slobodan Milošević. Posetili su ga istražni sudija i pomoćnik tužioca beogradskog Okružnog suda. Oni su pokušali da od bivšeg predsednika SRJ dobiju izjavu u istrazi, koja se u zemlji vodi povodom ubistva Ivana Stambolića. Još na početku akcije Sablja, koja je usledila posle ubistva bivšeg srpskog premijera Zorana Đinđića, iz vrhova policije i pravosuđa često se isticalo kako postoje prilično ozbiljne sumnje da iza likvidacije Ivana Stambolića stoje, kao potencijalni nalogodavci, Slobodan Milošević i njegova supruga. Milošević je još početkom aprila reagovao na te optužbe tako što je iz haške sudnice pozvao istražne organe iz Beograda da ga posete, izrazivši spremnost da o optužbama koje se izriču na njegov račun zbog nerazjašnjenih političkih ubistava u Srbiji počinjenih pre nekoliko godina, govori, ako zatreba, i pred TV kamerama. (Neposredno pošto je stigao u Hag krajem juna 2001, Milošević je inače odlučno odbijao da primi beogradske istražitelje koji su nameravali da ga posete u zatvoru i sa njim razgovaraju o finansijskim malverzacijama bivšeg režima.) Krajem marta ove godine bivši predsednik SRJ je beogradskim vlastima poručio – sve što vam nije jasno pitajte mene, ja sam bio vlast, a ne moja supruga – a dodao je i još ponešto o "hajci i odmazdi" koja se protiv njega i njegove porodice "orkestrira" pre svega zbog borbe koju on vodi u Hagu.

Istražni organi iz Beograda nisu, međutim, nekoliko meseci kretali ka Holandiji, iako su nadležni u Tribunalu odmah rekli da ne postoje nikakve prepreke da Milošević bude saslušan. Ostalo je takođe prilično sporno da li je neko, posle silnih optužbi izrečenih po novinama tokom akcije Sablja, preko Interpola uopšte pokušao da utvrdi gde se zaista nalazi dr Mirjana Marković ili je u međuvremenu uvažen onaj Miloševićev zahtev – ako vam nešto nije jasno, pitajte mene. Prošle nedelje do susreta je najzad došlo i to dva puta, ali su se istražitelji vratili u Beograd neobavljenog posla, bez Miloševićeve izjave. On je tokom višečasovnog susreta insistirao da ono što kaže bude javno objavljeno, istražitelji su insistirali na tezi da se istraga u ovako komplikovanim slučajevima ne može voditi pred TV kamerama. Nekako u isto vreme, ministar pravde Vladan Batić najavljivao je za septembar podizanje optužnica u slučaju Stambolić.

RUKOPIS "CRVENIH BERETKI": Ivan Stambolić, bivši predsednik Srbije, nestao je 25. avgusta 2000. godine u predvečerje političkih promena u Srbiji, a njegov nestanak je, posle kraćeg (i uzaludnog) iščekivanja bilo kakve vesti o ovom slučaju, prilično brzo bio označen kao nesumnjiv politički zločin. Taj poslednji mesec dana do gubitka vlasti na izborima održanim 24. septembra iste godine, Miloševićev režim pokazivao je indikativnu ravnodušnost prema nestanku čoveka koji je pre toga sa glavne političke scene "nestao" još 1987. godine kada se na njega sručila razorna lavina optužbi, intriga i diskvalifikacija u periodu "antibirokratske revolucije" što se u to vreme razlivala po Srbiji. Miloševićevi propagandni bulterijeri u prvi mah su se otvoreno podsmevali vesti da je Stambolić nestao, dok je sam Milošević tadašnjem makedonskom predsedniku Kiri Gligorovu obećao da će učiniti sve da pronađe svog nekadašnjeg prijatelja i uz to se žalio kako je porodica tobože kasno prijavila nestanak Stambolića (što nije bilo tačno). Od tada do danas niko nije uspeo da ponudi do kraja logičan odgovor na pitanja – ko se i zašto uoči izbora 2000. uplašio Ivana Stambolića, čoveka koji je tada već duboko zagazio u sedmu deceniju života i koji u to vreme nije pokazivao (bar nisu bile vidljive) nikakve nerealne političke ambicije. Stambolić je i uhapšen i ubijen u vreme kada je Vojislav Koštunica već prihvatio predsedničku kandidaturu i trku protiv Miloševića, odnosno u trenutku kada njegova likvidacija nije imala nikakvog smisla, ukoliko se naravno nije radilo o nečijoj osveti ili patološkoj mržnji.

Ni posle političkih promena u Beogradu policijska istraga o ovom slučaju nije bila daleko odmakla od početnih saznanja – da je Stambolić poslednji put viđen u Košutnjaku gde je redovno džogirao, da ga je tamo pokupilo nekoliko ljudi dok je sedeo na klupi i odmarao se, da je zatim nekim belim kombijem odveden u nepoznatom pravcu. To je potrajalo sve do 28. marta ove godine, kada je u vreme vanrednog stanja ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović na iznenada sazvanoj konferenciji za novinare saopštio da je tokom noći pronađen leš Ivana Stambolića u jednoj jami sa krečom na Fruškoj gori. "Sada znamo da su ga u Košutnjaku otela četiri pripadnika Jedinice za specijalne operacije, na Novom Beogradu su zamenili vozilo, odvezli ga na Frušku goru, likvidirali ga sa dva metka i zakopali u unapred spremljenu jamu sa živim krečom", izjavio je tada ministar Mihajlović, objasnivši ujedno da je motiv ubistva bio politički kako bi Stambolić bio uklonjen kao mogući kandidat na predsedničkim izborima. Nekoliko dana kasnije na televiziji je prikazano vađenje Stambolićevih kostiju iz groba na Fruškoj gori. Početkom aprila saopšteno je da je MUP Srbije podneo krivične prijave protiv nekoliko osoba osumnjičenih da su na različite načine učestvovale u likvidaciji Ivana Stambolića. Kao neposredni izvršilac ubistva pomenut je Branko Berček, pripadnik JSO-a, a kao pomagači Dušan Maričić Gumar, nekadašnji komandant JSO-a, Leonid Milivojević, Nenad Šare i Nenad Bujošević Rambo (svi pripadnici JSO-a, pri čemu je Rambo već osuđen na 15 godina zatvora zbog učešća u ubistvu na Ibarskoj magistrali). U istoj vesti saopšteno je da je u slučaju Stambolić krivična prijava podneta i protiv Slobodana Miloševića zbog podstrekivanja ubistva i protiv Milorada Bracanovića, nekadašnjeg zamenika načelnika SDB-a, zbog neprijavljivanja ovog krivičnog dela i izvršilaca. Tokom istrage do javnosti je doprlo i to da je većina osumnjičenih radila za Milorada Lukovića Legiju i da je on lično svojim podređenima za ubistvo Stambolića isplatio honorar od po 20.000 maraka, kao i da je deo novca zadržao za sebe.

HAŠKA PRIČA: Istražni sudija i zamenik specijalnog tužioca pojavili su se prošle srede u Hagu gde im je u jednoj od sudnica Tribunala bilo omogućeno da razgovaraju sa Slobodanom Miloševičem. Razgovoru je prisustvovao i jedan službenik naše ambasade, dok se Miloševićevi advokati u ovom slučaju, Balša Govedarica i Sanja Pejović, nisu pojavili. (Upućeni tvrde da je izbor advokata u ovom slučaju bio, izgleda, "preporuka" Uroša Šuvakovića; Govedarica je inače nekadašnji predsednik Vrhovnog suda Srbije i predsednik državne izborne komisije koji nije primetio očite krađe na lokalnim izborima u jesen 1996. godine, dok se za Pejovićevu tvrdilo da je bila bliska SRS-u, a nedavno se pojavila i na konferenciji za novinare kao advokat vladike Pahomija.)

Milošević je započeo razgovor zahtevom da njegovo davanje izjave bude javno. Sudiji i tužiocu iz Beograda rekao je da je on u međuvremenu ne samo javno osumnjičen već i unapred osuđen u izjavama najviših predstavnika izvršne vlasti i da je lično na televiziji u zatvoru imao prilike da čuje šta su o njegovoj navodnoj umešanosti u ovaj zločin izjavljivali ministar pravde i unutrašnjih poslova. Tvrdio je da su mnogi podaci iz istrage već saopšteni javnosti, da je protiv njega vođena sistematska kampanja i na osnovu svega toga zahtevao da i saslušanje bude javno, pred kamerama. Odgovoreno mu je da zakon tako nešto ne dozvoljava, posle čega je sledio nov predlog Miloševića – da se sve snimi i zabeleži, a onda objavi pošto istraga bude okončana. Prihvaćen je samo prvi deo ovog predloga – da se sve snimi, ne i objavi. Tokom dugog natezanja šta da se radi, Milošević je zatim nekoliko puta optuživao vlasti u Beogradu da se plaše javnog svedočenja koje bi, po njemu, pokazalo kome je zapravo mogla da odgovara likvidacija Stambolića, a to nikako nije bio on, već strane službe i faktori koji su radili na promeni režima u Srbiji. Ponovio je i ono što je već tvrdio u nekoliko navrata u haškoj sudnici – da se protiv njega i njegove porodice vodi hajka zbog držanja pred Haškim sudom i da je sve sračunato kako bi se on dodatno optužio i pokazao kao hladnokrvni naručilac političkih ubistava. Tog prvog dana razgovara, kako tvrde izvori "Vremena", nije izgleda prošao ni treći Miloševićev predlog – da se odmah objavi ono što nije tajna i što ne bi moglo da naškodi daljoj istrazi.

Sutradan, u četvrtak, u Hagu su se pojavili i njegovi beogradski advokati Govedarica i Pejović, koji su prvo sa svojim klijentom razgovarali sat vremena nasamo, da bi kasnije svi zajedno pokušali da se sa sudijom i tužiocem iz Beograda pomere sa početnih pozicija. Sve se, međutim, svelo na jednu te istu priču koja je okončana time što je Milošević u jednom trenutku ustanovio da nema više o čemu da razgovora. Njegovi advokati saopštili su kasnije da će se bivši predsednik SRJ obratiti pismom javnosti u kome će o slučaju Stambolić reći navodno sve što je nameravao, a ipak nije rekao istražiteljima iz Beograda. Ostalo je nejasno kada će se to pismo pojaviti – po svemu sudeći u septembru za kada je ministar Batić najavio podizanje optužnica u ovom slučaju. Kad god to pismo bude objavljeno i šta god u njemu bude stajalo, za istražne organe ono neće imati nikakvu vrednost. Računa se samo zvanična izjava.

Reakcije na vesti iz Haga bile su različite. U SPS-u su odmah zaključili da se vlast boji javnosti, da je nadležnima trebalo nekoliko meseci da prihvate otvoreni poziv njihovog šefa iz Haga kako je spreman da javno govori o svemu i da iza tog odugovlačenja i nespremnosti na javnost sigurno nečeg ima. Iz ove stranke pozivali su se i na činjenicu da je mnogo detalja iz istrage do sada zaista saopštavano javnosti i da su javne izjave predstavnika izvršne vlasti sadržale često i unapred izrečenu presudu Miloševiću. Bilo je i onih koji su se na drugoj strani podsetili kako je sam Milošević, koji danas toliko insistira na javnosti, neuporedivo više voleo da radi bez reflektora i pitali se: da li se, na primer, iko seća javnog ispitivanja članova Otpora koji su u novinama i na konferencijama za štampu JUL-a bili optuženi za ubistvo Boška Peroševića, nekadašnjeg visokog funkcionera SPS-a? Predsednik SPO-a Vuk Drašković smatrao je da su istražni organi pogrešili što Miloševića nisu stavili pred kamere kako bi se cela Srbija uverila da je bio "šef države serijskih ubica".

"Milošević nema šta da kaže Srbiji jer je nesumnjivo bio vrhovni nalogodavac četvorostrukog ubistva čelnika SPO-a u nesreći na Ibarskoj magistrali, ubistva predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića, novinara Slavka Ćuruvije, kao i pokušaja mog ubistva u Budvi", rekao je Drašković. Po njegovom mišljenju, Milošević je iskoristio grešku istražnih organa da ne dâ javnu izjavu. "A upravo ga je trebalo posaditi pred kamere i pokazati ko je bio. Po pravdu bi bilo korisno da je to Srbija videla", tvrdio je Drašković, sasvim suprotno onima koji su procenjivali da je odluka istražitelja bila ispravna jer bi u suprotnom Milošević sigurno iskoristio priliku da održi neki politički govor u kome bi najmanje bilo reči o ubistvu Ivana Stambolića.

Ono oko čega za sada, izgleda, nema sumnje jeste to da optužnica u slučaju Stambolić (tako je bar obećavano mnogo puta) uskoro sledi i da će se na njoj sasvim sigurno naći ljudi koji su godinama nosili službene legitimacije SDB-a. Jedan od njih već je osuđen za učešće u ubistvu na Ibarskoj magistrali gde su se, između ostalog, optuženi (takođe vlasnici istih legitimacija) branili pričom da su bili izmanipulisani i da su kamionom zapravo krenuli na neke opasne teroriste, a ne političke protivnike režima. Neposredni izvršioci u slučaju ubistva Ivana Stambolića mogli bi možda da se "brane" tezom da su ubijali u ime Službe, dok bi opet deo optuženih mogao da pokuša da se brani pričom o "podivljalim frakcijama" SDB-a, koje su navodno radile same za sebe ili za neku stranu službu. Ono što se do sada saznalo o pripremama i zataškavanju ovog zločina (ako se dokaže i na sudu) ne liči previše na rad male i nekontrolisane grupe ljudi. Između ubica i eventualnih nalogodavaca nedostaje naravno i neka spona za šta je po novinama do sada optuživan Milorad Luković Legija, a on je i dalje nedostupan ovdašnjim vlastima. Bude li optužen, Slobodan Milošević ima pravo na javno suđenje u Beogradu, što mu nadležni u Hagu neće odobriti i što uz nedostupnost Milorada Lukovića Legije samo povećava složenost ovog sudskog procesa na kome bi moglo da ispliva mnogo toga što je do sada stajalo ispod naslaga godina jedne vlasti.

Neko je već primetio da se u Hagu sudi za "veliki zločinački poduhvat". Likvidacija Ivana Stambolića, kao i mnoga druga politička ubistva koja isplivavaju ispod naslaga jedne vlasti, o čemu bi uskoro trebalo da se govori u Beogradu, ne smeju da nestanu u onom "velikom pejzažu zločina". Sve te priče moraju da budu objašnjene do kraja. I to javno.