Zagađenje reka
foto: marija janković
Ništa nije preče od profita
Umesto uvođenja drakonskih kazni za takozvane trovačnice – fabrike i industrijska postrojenja koji značajno zagađuju životnu sredinu – Vlada ih je praktično oslobodila odgovornosti. Simbolične kazne predstavljaju podstrek da slobodno nastave da zagađuju. Brže, jače, bolje
Vlada Srbije usvojila je nedavno nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara. Sačinilo ga je Ministarstvo finansija; sada je na redu glasanje u Narodnoj skupštini. Ukoliko se ove izmene zakona usvoje, već ionako devastiranu životnu sredinu u Srbiji čeka novi talas uništenja, a odgovorni za to će praktično prolaziti nekažnjeno. Aktuelna vlast – koja se do sada nebrojeno puta stavila na stranu kompanija, uglavnom stranih, koje besomučno zagađuju okruženje – još jednom je potvrdila da ne razmišlja o budućnosti Srbije. Osim onoj oličenoj u megalomanskim, betonskim projektima, čime se ponosno diči. Jer ipak, zdrava životna sredina ne donosi profit. Bar ne sad i odmah.
Naime, ako Narodna skupština usvoji izmene pomenutog zakona, zagađivači reka i jezera u Srbiji će taksu za zagađivanje plaćati drastično manje – hiljadu puta. Prema nacrtu Zakona, dostupnom na sajtu Ministarstva finansija, za zagađivače koji ispuštaju prerađene otpadne vode, predviđeno je da se dinarski i dnevni deo u formuli za obračunavaje takse smanji sa 10 na 0,010 dinara, dok je predviđeno umanjenje za one koji ispuštaju neprerađene otpadne vode sa sadašnjih 25 na 0,025 dinara. Umesto uvođenja drakonskih kazni za takozvane trovačnice (fabrike i industrijska postrojenja koji značajno zagađuju životnu sredinu), Vlada ih na ovaj način praktično oslobađa odgovornosti. Simbolične kazne predstavljaju podstrek da slobodno nastave da zagađuju. Brže, jače, bolje.
Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara uređuje, između ostalog, plaćanje brojnih taksi – od odvodnjavanja, korišćenja vode i drugih prirodnih dobara, preko naplate putarine, pa sve do radio-frekvencija. Stoga, predložene izmene za obračunavanje taksi zagađivačima reka samo su jedna mala stavka u okviru sveobuhvatnog Zakona koja se lako mogla provući van očiju javnosti.
Ministarstvo zaštite životne sredine ima zadatak da izdaje rešenja (kazne) onima koji posredno ili direktno zagađuju vode. Prema Zakonu, zagađivač plaća naknadu za zagađivanje životne sredine kada svojim aktivnostima prouzrokuje ili može prouzrokovati opterećenje životne sredine, odnosno ako proizvodi, koristi ili stavlja u promet sirovinu, poluproizvod ili proizvod koji sadrži štetne materije po životnu sredinu.
KOMPANIJE DOBIJAJU, GRAĐANI GUBE
Nedvosmisleno, iza predviđenih izmena krije se samo jedna stvar – profit kompanija. Ministarstvo finansija svoj stav obrazlaže sledećim rečima: “U praktičnoj primeni Zakona uočeno je da visina naknade za zagađenje voda predstavlja neprimereno veliko opterećenje za obveznike te naknade i da obveznicima nanosi bitnu ekonomsku štetu”, te dodaju da usled toga predlažu “znatno smanjenje visine predmetne naknade”.
Međutim, zašto baš sada? Prema ranijim pisanjima medija, vidi se da su kompanije već neko vreme tražile od Ministarstva finansija i ministra Siniše Malog da im se smanje takse. Zahteve su pravdali na isti način – navodnim ekonomskim opterećenjima.
Kada se u Srbiji u poslednjih desetak godina donose ovako značajne izmene zakona, one se obično donose zarad nekih već pripremljenih dogovora. Dovoljno je prisetiti se masovnih protesta iz decembra 2021. godine uperenih protiv dolaska kompanije Rio Tinto i iskopavanja litijuma. Tada se pripremao novi nacrt zakona o eksproprijaciji, koji bi ovoj kompaniji omogućio da dobije zemljište u dolini Jadra koje prethodno nisu uspeli da pribave kupovinom. Međutim, i tome je prethodilo usvajanje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima iz aprila 2021. godine. Vlast se tada pravdala da su usvojene izmene onemogućile da se Rio Tintu kaže “ne”.
Obrazac je uvek isti: progurati izmene zakona, a potom se ograditi kako više nema nazad. Kompanije su na dobitku, a građani na gubitku. Uglavnom im prođe, sem ako most Gazela i autoput ne budu blokirani danima, kao tokom protesta protiv Rio Tinta.
Odgovor na gore postavljeno pitanje može se verovatno pronaći u najmoćnijim industrijskim postrojenjima koja trenutno posluju u Srbiji, odnosno koja će od ovog zakona profitirati. Treba samo pratiti trag onih koji su do sada zagađivali i za to plaćali penale i takse.
Za početak Ziđin – kineska kompanija koja se bavi iskopavanjem ruda bakra u Boru i Majdanpeku. Sa renomeom kompanije koja ne mari mnogo za prirodno okruženje oko rudnika i postrojenja, Ziđin je prošle godine bio kažnjen iznosom od milion dinara. Naime, postupajući po krivičnoj prijavi koju je Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) podneo protiv ove kompanije zbog zagađenja teškim metalima reke Mali Pek u martu 2021. godine, nadležno tužilaštvo u Negotinu naložilo je toj kompaniji i njenom direktoru da zbog krivičnog dela zagađenje životne sredine uplate dati iznos u humanitarne svrhe. Utvrđeno je da je Ziđin u vodu ispuštao teške metale, te je tako vrednost bakra bila 17 puta veća od propisane, dok su vrednosti arsena, olova, gvožđa i mangana bile nekoliko puta veće od dozvoljenih. Kompanija se tada žalila da je cena kazne previsoka.
Iako je presuda protiv kineskog giganta tada donesena, zanimljivo je da je povod bila krivična prijava RERI-a, a ne postupanje po dužnosti nadležnih institucija.
Kako je portal 021 pisao početkom ove godine pozivajući se na saopštenje Državne revizorske institucije, veliki problem je i Elektroprivreda Srbije koja nije izgradila postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda “Termoelektrane Nikola Tesla B” (TENT B), pa se one ispuštaju bez prečišćavanja u Savu.
Takođe, i kompanija Rio Tinto bi, da je krenula sa iskopavanjem litijuma, trajno zagadila ne samo zemljište oko rudnika, već i reku Jadar. Posledično, teški metali i ostala zagađenja bi nastavila da truju vodu dalje nizvodno. Tu je još i fabrika guma Ling Long kod Zrenjanina, kineska kompanija Mint u Loznici, za koju iz udurženja “Ne damo Jadar” kažu da već deset godina posluje bez upotrebne dozvole jer nema prečišćavača vode. Tako sva hemija iz njihove fabrike završava u obližnjoj rečici, a potom u Drini.
Narodni poslanik u Skupštini Srbije iz pokreta Ne Davimo Beograd Robert Kozma kaže za “Vreme” da su predložene izmene zakona “gotovo javno priznanje vladajućeg režima da je njima jedino stalo do ličnog bogaćenja i izlaženja u susret kompanijama koje su njima bliske”. Dodaje da u toj “neobuzdanoj želji da svako javno dobro pretvore u resurs za bogaćenje, najveći danak plaća naša životna sredina”. Kako objašnjava, ne postoji opravdan razlog da se smanjuju naknade za neposredno zagađivanje reka, te kaže da bi usvajanja rigoroznijih mera trebalo da bude pristup svake iole razumne vlasti u Srbiji.
ZATROVANA BUDUĆNOST
U svakom slučaju, spisak zagađivača reka u Srbiji je poduži. Sa umanjenjem taksi za zagađivače, mogao bi postati još duži. Ako je zaista i postojala neka kompanija kojoj je dosadašnja taksa remetila ekonomsku efikasnost, sada može da odahne.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za 2022. godinu, u Srbiji se čak 81,5% ukupne količine otpadnih voda uopšte ne prečišćuje, što je, kako piše “National Geographic Srbija”, oko 260 miliona metara kubnih neprečišćenih otpadnih voda godišnje. Gotovo sve reke i kanali potom završavaju u Dunavu.
Pored Dunava, neke od zagađenih većih reka su i Sava, Drina, Tamiš, Kolubara, Tisa. Najugroženije su manje reke i kanali koji se nalaze u neposrednoj blizini industrijskih postrojenja.
Narodni poslanik Kozma objašnjava da je još jedan gorući problem u srpskom društvu i “ogroman manjak i zastarelost postojećih sistema za preradu otpadnih voda u opštinama i gradovima, kao i to da jedna trećina domaćinstava u Beogradu i pola domaćinstava u Srbiji nisu priključeni na adekvatnu kanalizacionu mrežu”.
Smatra da bi Srbija trebalo da gradi “savremene, decentralizovane, male sisteme za preradu otpadnih voda”, kao što se to, kako ističe, radi danas u zemljama Evropske unije. Sa druge strane, kaže Robert Kozma, naprednjački režim se zadužuje kako bi država preskupo plaćala zastarelu tehnologiju za sisteme za preradu otpadnih voda. A kako ni u izgradnji tih sistema nisu brzi, onda moraju da smanje nadoknadu i za ispuštanje tzv. prečišćenih otpadnih voda u reke.
Zanimljivo je da ni veliki gradovi u Srbiji, poput prestonice Beograda, ali i Novog Sada i Niša, nemaju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. To pokazuje da umanjenje taksi za zagađivače voda nije jedini problem. Sistemski, celi pristup očuvanju reka u Srbiji ne valja. Umesto da se država pobrine da zaštiti vodu kao prirodno blago budućnosti, ona će svojim nečinjenjem indirektno doprinositi uništavanju reka, jezera i podvodnih voda. Dok još ima šta da se uništi.
Naime, ako Narodna skupština usvoji izmene pomenutog zakona, zagađivači reka i jezera u Srbiji će taksu za zagađivanje plaćati drastično manje – hiljadu puta. Prema nacrtu Zakona, dostupnom na sajtu Ministarstva finansija, za zagađivače koji ispuštaju prerađene otpadne vode, predviđeno je da se dinarski i dnevni deo u formuli za obračunavaje takse smanji sa 10 na 0,010 dinara, dok je predviđeno umanjenje za one koji ispuštaju neprerađene otpadne vode sa sadašnjih 25 na 0,025 dinara. Umesto uvođenja drakonskih kazni za takozvane trovačnice (fabrike i industrijska postrojenja koji značajno zagađuju životnu sredinu), Vlada ih na ovaj način praktično oslobađa odgovornosti. Simbolične kazne predstavljaju podstrek da slobodno nastave da zagađuju. Brže, jače, bolje.
Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara uređuje, između ostalog, plaćanje brojnih taksi – od odvodnjavanja, korišćenja vode i drugih prirodnih dobara, preko naplate putarine, pa sve do radio-frekvencija. Stoga, predložene izmene za obračunavanje taksi zagađivačima reka samo su jedna mala stavka u okviru sveobuhvatnog Zakona koja se lako mogla provući van očiju javnosti.
Ministarstvo zaštite životne sredine ima zadatak da izdaje rešenja (kazne) onima koji posredno ili direktno zagađuju vode. Prema Zakonu, zagađivač plaća naknadu za zagađivanje životne sredine kada svojim aktivnostima prouzrokuje ili može prouzrokovati opterećenje životne sredine, odnosno ako proizvodi, koristi ili stavlja u promet sirovinu, poluproizvod ili proizvod koji sadrži štetne materije po životnu sredinu.
KOMPANIJE DOBIJAJU, GRAĐANI GUBE
Nedvosmisleno, iza predviđenih izmena krije se samo jedna stvar – profit kompanija. Ministarstvo finansija svoj stav obrazlaže sledećim rečima: “U praktičnoj primeni Zakona uočeno je da visina naknade za zagađenje voda predstavlja neprimereno veliko opterećenje za obveznike te naknade i da obveznicima nanosi bitnu ekonomsku štetu”, te dodaju da usled toga predlažu “znatno smanjenje visine predmetne naknade”.
Međutim, zašto baš sada? Prema ranijim pisanjima medija, vidi se da su kompanije već neko vreme tražile od Ministarstva finansija i ministra Siniše Malog da im se smanje takse. Zahteve su pravdali na isti način – navodnim ekonomskim opterećenjima.
Kada se u Srbiji u poslednjih desetak godina donose ovako značajne izmene zakona, one se obično donose zarad nekih već pripremljenih dogovora. Dovoljno je prisetiti se masovnih protesta iz decembra 2021. godine uperenih protiv dolaska kompanije Rio Tinto i iskopavanja litijuma. Tada se pripremao novi nacrt zakona o eksproprijaciji, koji bi ovoj kompaniji omogućio da dobije zemljište u dolini Jadra koje prethodno nisu uspeli da pribave kupovinom. Međutim, i tome je prethodilo usvajanje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima iz aprila 2021. godine. Vlast se tada pravdala da su usvojene izmene onemogućile da se Rio Tintu kaže “ne”.
Obrazac je uvek isti: progurati izmene zakona, a potom se ograditi kako više nema nazad. Kompanije su na dobitku, a građani na gubitku. Uglavnom im prođe, sem ako most Gazela i autoput ne budu blokirani danima, kao tokom protesta protiv Rio Tinta.
Odgovor na gore postavljeno pitanje može se verovatno pronaći u najmoćnijim industrijskim postrojenjima koja trenutno posluju u Srbiji, odnosno koja će od ovog zakona profitirati. Treba samo pratiti trag onih koji su do sada zagađivali i za to plaćali penale i takse.
Za početak Ziđin – kineska kompanija koja se bavi iskopavanjem ruda bakra u Boru i Majdanpeku. Sa renomeom kompanije koja ne mari mnogo za prirodno okruženje oko rudnika i postrojenja, Ziđin je prošle godine bio kažnjen iznosom od milion dinara. Naime, postupajući po krivičnoj prijavi koju je Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) podneo protiv ove kompanije zbog zagađenja teškim metalima reke Mali Pek u martu 2021. godine, nadležno tužilaštvo u Negotinu naložilo je toj kompaniji i njenom direktoru da zbog krivičnog dela zagađenje životne sredine uplate dati iznos u humanitarne svrhe. Utvrđeno je da je Ziđin u vodu ispuštao teške metale, te je tako vrednost bakra bila 17 puta veća od propisane, dok su vrednosti arsena, olova, gvožđa i mangana bile nekoliko puta veće od dozvoljenih. Kompanija se tada žalila da je cena kazne previsoka.
Iako je presuda protiv kineskog giganta tada donesena, zanimljivo je da je povod bila krivična prijava RERI-a, a ne postupanje po dužnosti nadležnih institucija.
Kako je portal 021 pisao početkom ove godine pozivajući se na saopštenje Državne revizorske institucije, veliki problem je i Elektroprivreda Srbije koja nije izgradila postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda “Termoelektrane Nikola Tesla B” (TENT B), pa se one ispuštaju bez prečišćavanja u Savu.
Takođe, i kompanija Rio Tinto bi, da je krenula sa iskopavanjem litijuma, trajno zagadila ne samo zemljište oko rudnika, već i reku Jadar. Posledično, teški metali i ostala zagađenja bi nastavila da truju vodu dalje nizvodno. Tu je još i fabrika guma Ling Long kod Zrenjanina, kineska kompanija Mint u Loznici, za koju iz udurženja “Ne damo Jadar” kažu da već deset godina posluje bez upotrebne dozvole jer nema prečišćavača vode. Tako sva hemija iz njihove fabrike završava u obližnjoj rečici, a potom u Drini.
Narodni poslanik u Skupštini Srbije iz pokreta Ne Davimo Beograd Robert Kozma kaže za “Vreme” da su predložene izmene zakona “gotovo javno priznanje vladajućeg režima da je njima jedino stalo do ličnog bogaćenja i izlaženja u susret kompanijama koje su njima bliske”. Dodaje da u toj “neobuzdanoj želji da svako javno dobro pretvore u resurs za bogaćenje, najveći danak plaća naša životna sredina”. Kako objašnjava, ne postoji opravdan razlog da se smanjuju naknade za neposredno zagađivanje reka, te kaže da bi usvajanja rigoroznijih mera trebalo da bude pristup svake iole razumne vlasti u Srbiji.
ZATROVANA BUDUĆNOST
U svakom slučaju, spisak zagađivača reka u Srbiji je poduži. Sa umanjenjem taksi za zagađivače, mogao bi postati još duži. Ako je zaista i postojala neka kompanija kojoj je dosadašnja taksa remetila ekonomsku efikasnost, sada može da odahne.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za 2022. godinu, u Srbiji se čak 81,5% ukupne količine otpadnih voda uopšte ne prečišćuje, što je, kako piše “National Geographic Srbija”, oko 260 miliona metara kubnih neprečišćenih otpadnih voda godišnje. Gotovo sve reke i kanali potom završavaju u Dunavu.
Pored Dunava, neke od zagađenih većih reka su i Sava, Drina, Tamiš, Kolubara, Tisa. Najugroženije su manje reke i kanali koji se nalaze u neposrednoj blizini industrijskih postrojenja.
Narodni poslanik Kozma objašnjava da je još jedan gorući problem u srpskom društvu i “ogroman manjak i zastarelost postojećih sistema za preradu otpadnih voda u opštinama i gradovima, kao i to da jedna trećina domaćinstava u Beogradu i pola domaćinstava u Srbiji nisu priključeni na adekvatnu kanalizacionu mrežu”.
Smatra da bi Srbija trebalo da gradi “savremene, decentralizovane, male sisteme za preradu otpadnih voda”, kao što se to, kako ističe, radi danas u zemljama Evropske unije. Sa druge strane, kaže Robert Kozma, naprednjački režim se zadužuje kako bi država preskupo plaćala zastarelu tehnologiju za sisteme za preradu otpadnih voda. A kako ni u izgradnji tih sistema nisu brzi, onda moraju da smanje nadoknadu i za ispuštanje tzv. prečišćenih otpadnih voda u reke.
Zanimljivo je da ni veliki gradovi u Srbiji, poput prestonice Beograda, ali i Novog Sada i Niša, nemaju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. To pokazuje da umanjenje taksi za zagađivače voda nije jedini problem. Sistemski, celi pristup očuvanju reka u Srbiji ne valja. Umesto da se država pobrine da zaštiti vodu kao prirodno blago budućnosti, ona će svojim nečinjenjem indirektno doprinositi uništavanju reka, jezera i podvodnih voda. Dok još ima šta da se uništi.
