Kada se bude pisala neka istorija Balkana i Srbije o tome kako je izgledalo prvih nekoliko decenija 21. veka, period između dva septembra, onog 2022. i onog 2023. godine, možda će biti označen kao ključni u uspostavljanju odnosa koji će uticati na vreme koje je potom usledilo.

Naime, kako je sada obelodanjeno u aneksu koji prati novi sporazum između Beograda i Prištine, oko koga su se obe strane usaglasile na sastanku u Briselu 27. februara, sve čemu prisustvujemo poslednjih malo više od godinu dana treba da se okonča u devetom mesecu 2023. Tu piše da će 150 dana od potpisivanja novog sporazuma o normalizaciji biti održana konferencija na kojoj će za Srbiju i Kosovo biti određena značajna finansijska sredstva, kao neka vrsta šargarepe za postignuti mir.

Ono što je na mala vrata obelodanjeno u septembru 2022, kada je portal na albanskom jeziku Albenijan post objavio tzv. Šolc – Makronov plan, sada se ispostavlja kao istina, a događaji koji su usledili mogu da se posmatraju iz drugačije perspektive.

SVAKOME SVOJE

Srbija, odnosno njen predstavnik i pregovarač Aleksandar Vučić, prošao je u poslednjih šest meseci put od toga da nije video taj plan, da nije hteo da ga uzme u ruke, preko toga da nema priče ni o kakvom planu kada “teroristički ološ Kurti” maltretira Srbe, do izjave da se plan prihvata, ali se ništa ne potpisuje dok se ne formira Zajednica srpskih opština.

Posmatrano iz još šire perspektive, poslednjih 11 godina koliko je Vučić na vlast u Srbiji, odnosi Beograda i Prištine su dovedeni do toga da Beograd sada želi da ima bilo kakvu “pobedu” i veruje da bi formiranje ZSO bilo dovoljno za “srpski nacionalni interes”. Niko više ne priča o srpskom Ustavu, ali niko više ne govori ni o priznanju Kosova kao nezavisne države.

Vođe pregovaračkog procesa, izaslanik EU Miroslav Lajčak i izaslanik SAD Gabrijel Eskobar, izbacili su sa stola ono što najviše iritira i jednu i drugu stranu i doveli do potpisivanja sporazuma kojim bi Srbija i Kosovo trebalo da počnu da uređuju svoje odnose kao dobri susedi, bez obzira što Kosovo veruje da je nezavisno, a Srbija veruje da je Kosovo deo Srbije.

Ako je Prvi sporazum o normalizaciji iz aprila 2013. godine, poznat kao Briselski sporazum, doveo do toga da srpskih institucija formalno više nema na Kosovu i da Priština uspostavi kontrolu na celoj teritoriji, formalno, onda ovaj novi sporazum treba da uredi odnose tako da ljudi mogu da žive, slobodno da se kreću i putuju, a tema priznanja se ostavlja sa strane za neko buduće vreme.

Verovatno će ovakav razvoj događaja svi predstaviti kao svoju pobedu i to nije loše, a ostaje nada da će ta pobeda doneti više sigurnosti i više mogućnosti ljudima koji žive na ovom području. To je bila poruka ministra EU za spoljne poslove Žozepa Borelja posle sastanaka sa Vučićem i Kurtijem u Briselu u ponedeljak. Posle tog sastanka konačno je objavljen i tekst sporazuma o kome je postignut dogovor i koji treba u narednim nedeljama da bude i formalno potpisan, što bi sa srpske strane mogla da uradi predsednica Vlade Ana Brnabić.

FORMALNO I NEFORMALNO

Međutim, ni na jednoj strani nema radosti posle Brisela a pre vremena kad se mora sprovesti dogovoreno, što je možda dobar znak da je napravljen održiv dogovor. Iako se Vučić time ne hvali, on je uspeo u najmanje dve stvari: prvo, instaliranjem ideje o ZSO u Briselskom sporazumu postavio je visoku letvicu za Prištinu u kojoj se svi groze mogućnosti da Srbi imaju bilo kakva autonomna tela i organe na nezavisnom Kosovu, i drugo, sklonio je privremeno sa stola temu formalnog priznanja Kosova, jer se to više nigde ne pominje.

Razumljivo, ovo što su uspesi Vučićevog delovanja veći deo njegovih političkih protivnika i javnosti koja je kritička prema njegovoj politici vidi kao poraz: naime, ZSO je odstupanje od srpskog Ustava i iznosi se argument da činjenica da se traže posebna prava za Srbe i SPC na Kosovu znači priznanje Kosova. Dodatno, drugi Vučićev rezultat – da nema priče o priznanju – negira se argumentom da to što nema formalnog priznanja ne znači ništa jer će Srbija da prizna sve drugo što su prerogativi Republike Kosovo, što bi trebalo da znači da je sve “kao da ju je i formalno priznala”.

Ali, između termina “priznajem” i “nikada formalno neću priznati” veliki je jaz u kome diplomatija i politika mogu na naprave čuda.

Pre nego se to dogodi, “desnica” je Vučića već proglasila za izdajnika, objasnila da je on predao “svetu srpsku zemlju”, što je sjajna pozicija za njega i on je maksimalno koristi na svim TV stanicama i društvenim mrežama. Pustio je “desničare” da tutnje, postavio se u ulogu žrtve, ispričao i ono što oni nisu ni pomenuli kao da su rekli, pojačavao je sukob do mere koja njemu odgovara, e da bi se pokazao kao opcija koja je jedina za normalnu Srbiju (“vidi ove druge kakvi su”), a pred svetom da ima strašilo (“ako nisam ja, evo vam ovi, pa probajte sa njima da pravite dogovore”).

I sve to je promotivni paket koji se servira javnosti Srbije, i za koji je Vučić dobio šest meseci prostora od “partnera sa Zapada”, jer njih, na kraju, i ne zanima rasplet u Srbiji, nego da se otkloni mogućnost vojnog sukoba na Balkanu, posebno sada kada je veliki rat na istoku.

Kakav je na kraju dogovor i šta piše u sporazumu koji je objavljen na portalu Komisije EU? U osnovi, Beograd i Priština ne bi trebalo da se koče međusobno kada je reč o daljim unutrašnjim reformama i u okviru međunarodnih odnosa. To što se u sporazumu autori pozivaju na Povelju UN, što pominju teritorijalni integritet, služi kritičarima Vučićeve politike da kažu kako TO znači da jeste priznao nezavisno Kosovo i da je pristao da ono uđe u UN i sve druge međunarodne organizacije.

Na drugoj strani, ni Kurtiju u Prištini ne cvetaju ruže: njemu se prebacuje da ništa nije dobio, da nema priznanja od strane Srbije, a da je pristao na ZSO koji se doživljava kao mala Republika Srpska unutar Kosova.

Srbe na Kosovu i tako niko ništa nije pitao. Njima preostaje što i do sada: da im se na prvom mestu garantuje bezbednost, da ne budu tretirani kao građani drugog reda, da im se omogući da mogu da se školuju, leče, posluju i politički organizuju na ravnopravnim osnovama sa ostalim građanima na Kosovu. Da bi se do toga došlo, trebalo bi da se bar utiša retorika prisutna u javnosti koja ne vodi ka smirivanju, nego naprotiv: posebno u Srbiji se nastavlja sa klimom stalne ratne opasnosti, stalnih napetosti, a vlast hrani sve glasove koji radikalizuju situaciju.

REČITA KONFUZIJA

U danima pred sastanak u Briselu i neposredno posle toga u Srbiji nema nikoga ko bi se pohvalio rezultatom u Briselu: kada to ne radi glavni pregovarač, kada to ne radi niko iz Vlade, ne treba očekivati da bi neko drugi mogao to tako da “oceni”. U javnosti nema ni mesta za neke detaljne razgovore na velikim TV stanicama jer se čeka, kao i do sada, šta će glavni pregovarač da poruči i na koju stranu će da usmeri debatu. On je nastavio da radi ono što radi sve vreme od kada je u politici: vređa sve koji nisu uz njega bez ikakve mere, busa se u prsa zbog svoje snage i u isto vreme kuka zbog svoje nemoći.

Na društvenim mrežama i u saopštenjima nejake desne partije poručuju da je sve izdaja, da je Kosovo prodato i da će ovi što to rade da odgovaraju.

Svet, onaj koji vodi pregovore, odgovara investicijama i novcem: pred odlazak u Brisel Vučić je prisustvovao otvaranju velike fabrike iz oblasti auto industrije u Novom Sadu, po povratku potpisuje ugovor o donaciji od 600 miliona evra za izgradnju pruge Beograd–Niš.

Najveće opozicione stranke, SSP-a nema nigde, a one sa levog političkog krila takođe nema u meri koja bi mogla da se očekuje. Vučić je lažnom debatom u parlamentu podigao temperaturu ni oko čega i sada kad se nešto zaista dogodilo, većina izgleda kao izduvani balon.

Javnost u Srbiji i političke stranke ne uspevaju da definišu šta bi to moglo da bude dobro za Srbiju i njene građane, a u vezi je sa ovim novim sporazumom. Niti ga neko hvali, niti se pojavljuju ideje šta da se radi sada kada smo tu gde jesmo. Čini se da je većina zaslepljena Vučićevim provokativnim nastupima, idiotarijama koje se neprestano serviraju na TV stanica sa nacionalnom pokrivenošću, pa se i ne stiže da se promisli i formuliše neka nova politika. Vlast se trudi da održi stanje histerije u srpskoj javnosti, ostala opozicija nema jasan pravac delovanja. Velike teme poput potencijalnog uvođenja sankcija Rusiji, konačnog opredeljivanja za Zapad ili potencijalne aplikacije za NATO ostaju pod tepihom svakodnevnih senzacija izazvanih međusobnim uvredama.

Vučiću je teren očišćen i njegova jedina slabost je što je sam u celom procesu. On je više puta pomenuo da on neće ništa da potpisuje i to mu svi veruju, ali to ne znači da neće da potpisuje Ana Brnabić, kao što je uradio 2013. godine Ivica Dačić, tada predsednik Vlade. Iako jedini zaista zna šta je dogovoreno i koji su rokovi, Vučić uživa u potpunom slomu društva i javnosti, u nemogućnosti da se proizvede dogovor koji bi podržala šira javnost o strateškim ciljevima Srbije. On vodi računa da ne napravi grešku svojih prethodnika koji nisu videli “šta se iza brda valja”, i odlaže donošenje odluka do krajnjih granica iskušavajući sve oko sebe.

Svestan je da je vikao kako neće dati Gazivode i slično, da neće pregovarati dok se ne utvrdi ko je ubio Olivera Ivanovića pa je porekao, i danas govori stvari kojih se već odrekao, samo što nije to javno rekao. Pokušava da transformiše ideju zamrznutog konflikta na način da prividno uredi odnose sa Prištinom do mere koja ne podrazumeva formalno priznanje, ali da preko ZSO očuva jednu minu unutar te kosovske zajednice kojom može da temeljno utiče na buduće ponašanje Prištine.

Poenta njegove politike jeste da Beograd na bilo koji način bude prisutan na Kosovu, ne toliko da bi se zaštitili Srbi, nego da bi se Beograd pitao i da bi se Albancima pokazalo ko je glavni. Zato je on pitanje formiranja ZSO podigao na nivo očuvanja Kosova u okviru granica Srbije, jer je ocenio da će to biti karta u njegovom rukama bez koje u budućnosti ništa na Kosovu suštinski neće moći da se realizuje.

Ovoga je svestan svako u međunarodnoj zajednici, ali je sada rocenjeno da je potrebno stvari pomeriti napred, doneti neki papir koji neće značiti “finalno rešenje”, ali će gurati proces ka njemu. Da bi odobrovoljili Beograd, pristali su da nateraju Prištinu da formira ZSO, ali i to će potrajati jer je sada potrebno da se najpre organizuju izbori u onim opštinama iz kojih su Srbi izašli prošle godine. Dakle, treba ostvariti taj ciklus, pa onda praviti Zajednicu. Paralelno će se raditi na tome da Beograd ne troši energiju na “otpriznavanja” (deo spoljne politike koju Vučićevi protivnici “na desnici” cene) i da se Kosovo uključuje u sve međunarodne organizacije.

Nagovešteni paket pomoći koji bi trebalo da stigne na jesen mogao bi da pomogne da se sve ovo oseti i u životima onih koji žive na Kosovu, pa se veruje da bi sve to moglo da spusti tenzije, olakša odnose i omogući nekakav suživot koji nije na ivici sukoba.

Za to vreme, trošenjem celokupne energije na odnose Srbije i Kosova, EU i SAD će se mnogo manje baviti unutrašnjim stvarima u Srbiji i to je koncesija koju Vučić dobija ako bude kooperativan do kraja. Toga je svesna i opozicija, koja kaže da će on sebi kupiti još deset godina na vlasti, ali to je već naš problem ili uspeh – zavisi iz kog se ugla gleda. Dok traje rat, neće biti previše prostora za priču o demokratiji, to je jasno, posebno ako za njom nema velike potrebe. Ako Vučić ne bude kooperativan, ako Srbija ostane pred vratima, onda ni izolacija nije nemoguća. Od septembra znaćemo više. Možda i sa novom vladom u Nemanjinoj.