Blokade puteva, pruga uvek dođu na kraju borbe i kazuju da je cela stvar već dovoljno gorela i da je dogorela. To znači da je mogućnost kompromisa sve manja, a spremnost da se ide do kraja, ako treba i do samouništenja, sve veća. Još jedna veza spaja blokade: uzme li se bilo koji radikalizovani protest radnika u Srbiji u analizu, doći će se do toga da je scenario koji mu je prethodio uvek isti. Prvo se dogodi privatizacija, posle koje novi vlasnik ne učini ništa onako kako je obećao i potpisao. Ne uloži praktično ni dinara u proizvodnju, deo po deo preduzeća proda, radnike formalno ne otpusti, ali ih i ne plati, ne uplati im socijalno i zdravstveno osiguranje. Pozivajući se na obaveze iz ugovora, radnici prvo pokušaju da razgovaraju sa vlasnikom, a onda se obraćaju državi tražeći da vlasnika malo pritisne. Kad shvate da su ostavljeni na cedilu, počnu sa protestima, peticijama i, na kraju, sa zahtevima za poništavanje privatizacije. Odatle je moguće ići samo dalje ka radikalizaciji, odnosno skretanju pažnje javnosti blokadama opština, lokalnih puteva, fabrika… I posle "uspešnih" pregovora sa državom, kada opet ne dobiju ništa što im je obećano, radnici se odlučuju na metode koje će ih učiniti dovoljno vidljivim svima. Završnica ima dva oblika. Jedan je štrajk glađu, a drugi izgleda ovako: radnici zaprete blokadama saobraćajnica širih razmera, u vladi Srbije se tada brane govoreći da nema osnova za pregovore, radnici se stacioniraju na određeno mesto, blokade budu manjih ili većih razmera, posle čega se uvek do sada nalazio zajednički jezik i vlada Srbije popusti, tobož pod pritiskom, a ne zbog opravdanosti zahteva.

U Srbiji su se tako danas izoštrila dva oblika protesta: štrajk glađu (do iznemoglosti) i blokade (do ispunjenja zahteva). Blokiraju se zgrade opština, zgrade koje opslužuju veliki broj građana, zauzimaju se najvažnije gradske raskrsnice, magistralni putevi, zaustavljaju vozovi, autobusi… Bez obzira na cenu. Tako se u ovu godinu i ušlo sa svešću da se mogu očekivati sve radikalnije pobune po principu "sve ili ništa".

JUČE, DANAS: Radnici preduzeća "Kopaonik" i "7. jul", čija blokada magistralnog puta Niš–Priština u trenutku zaključenja ovog broja traje već drugi dan, najavljivali su to odranije. U Kuršumliji, jednoj od najnerazvijenijih opština u Srbiji, zbog štrajkova i blokada bilo je "vrelo" cele prošle godine. Međutim, kako radnici tvrde, vlada Srbije još nije ispunila njihove zahteve. U "Kopaoniku", nekadašnjem drvnom gigantu koji je u zlatno doba zapošljavao oko 3000 ljudi, radnici pogona lesonita tražili su još u februaru da Agencija za privatizaciju raskine ugovor sa vlasnikom Slavišom Ristićem. Posle višenedeljnih protesta, blokade fabrike, proterivanja Ristića, okupljanja u centru Kuršumlije, polovinom marta raskinut je kupoprodajni ugovor. U maju, Ristić je i uhapšen zbog pronevere novca i zloupotrebe položaja u "Kopaoniku". U julu su se radnici "7. jula" i "Kopaonika" ponovo okupili i tada su blokirali ulaz u zgradu Opštine Kuršumlija. Od opštinskog rukovodstva zahtevali su da pregovara sa Vladom Srbije o isplatama zaostalih zarada. Tada su pozivali premijera Mirka Cvetkovića da ih obiđe i da ga tom prilikom provedu kroz prazne hale i popričaju s njim. Inače, njih nekoliko stotina i dalje će držati u blokadi zgradu Opštine. Natezanje sa radnicima trajalo je desetak dana. Zanimljiv presedan dogodio se kada se mladi par iz planinskog sela Šatra, sa kumom i dva svedoka, zaputio u Opštinu na zakazano venčanje, nemajući pojma šta se "dole" dešava. Štrajkači su doduše pustili i njih i matičara, burno pozdravili venčanje i odmah iza njih zaključali vrata zgrade. Posle sastanka sa delegacijom MUP-a prekinuli su blokadu i poručili da će, ako ne uspeju pregovori sa vladom, blokirati put Niš–Priština. Sada je do toga i došlo. Samo što je umesto nekoliko stotina radnika, koliko ih je do sada učestvovalo u protestima, magistralni put Niš–Priština ovoga puta blokiralo oko hiljadu ljudi, tražeći povezivanje radnog staža, isplatu zaostalih plata i pokretanje proizvodnje u pogonima "Kopaonika". U Ministarstvu ekonomije tvrde da radnici od vlade Srbije traže da čini mimo zakona, ni rečju pri tom ne pominjući odgovornost države za lošu privatizaciju. Dakle, protivzakonito bi bilo da vlada obezbedi gotov novac za pokretanje proizvodnje, investicije, zaostale zarade i otpiše dugove prema državnim i komercijalnim poveriocima. Striktno zakonski gledano, verovatno su u Ministarstvu u pravu, ali kada se vlast tako tvrdo drži zakona, onda je to znak da samo formalno-pravno vidi tuđu muku i znak da je, što se nje tiče, zakon mera svih stvari, a ne više čovek.

SRBIJA: Neke stvari se dešavaju samo u Srbiji. U zemlji u kojoj je bar 30 preduzeća istovremeno u štrajku, blokade nisu retka pojava. Međutim, samo u Srbiji se može dogoditi da blokade tako dugo traju i da se tako često ponavljaju, sa istim ljudima na istom mestu. Zakon u ovom slučaju ne igra nikakvu ulogu, presudan faktor je odnos između moći demonstranata i potrebe vlasti da zaštiti svoje interese. Jer, kad advokati zbog trodnevnog štrajka parališu pravosuđe, vlast će učiniti sve da protest stane, kad taksisti blokiraju centar Beograda do dogovora se stiže istog dana, i to sve zbog uvođenja fiskalnih kasa. Kad prevareni, osiromašeni radnici traže da im se vrati novac koji im pripada i protestuju u krugu preduzeća, kad se rudari žale što im nekoliko godina nije plaćeno zdravstveno osiguranje, pa lečenje sebe i svojih porodica plaćaju sami, to može trajati danima i – ništa. Ipak, ogromno iskustvo prošlogodišnjih štrajkova pokazalo je radnicima da rešenje treba tražiti u nametljivoj vidljivosti, u tome da se postane trn u oku drugih jer iz mora ravnodušja jedino će onda, neko možda reagovati.

Brutalni potezi radnika "Raške" u Novom Pazaru – tačnije, kada je Zoran Bulatović odsekao sebi prst a zatim ga pojeo i zapretio da će radnici svakog dana odsecati i pojesti po jedan svoj prst, označili su prelomni trenutak. Bio je to, kažu, jedini način da privuku pažnju odgovornih koji su njihov štrajk glađu do tada ignorisali. Kada je reč o blokadama, radnici privatizovane firme GIK "1. maj" iz Lapova uz pomoć radnika "Zastave Elektro" iz Rače, obeležili su prošlu godinu. Od juna do decembra devet puta su blokirali prugu Beograd–Niš kod Lapova, na Koridoru 10, i to više od 20 dana. Svaki put su na prugu izlazili zbog neispunjenih obećanja vlasnika preduzeća i države. Prugu su blokirali tako što su na nju legli, i pokazali da su "spremni da izvrše kolektivno radničko samoubistvo". S druge strane, treba znati da je prvobitna namera radnika bila da blokiraju autoput Beograd–Niš, ali policija ih je istog časa u tome sprečila. Blokadu pruge je dozvolila. Dakle, i za blokadu postoje dozvoljene i nedozvoljene saobraćajnice, a u Srbiji je najviše onih koje su malo važne i na kojima radnici mogu protestovati danima, koliko žele. Osim autoputa. Zanimljivo bi bilo videti da li će se ikada pojaviti tako moćna grupacija nezadovoljnika koja će blokirati autoput i kojima bi tako nešto moglo biti dozvoljeno. Svi drugi putevi u Srbiji, sudeći po dozvolama za blokadu, nemaju takav prioritet. Ni put koji vodi od Niša do Prištine, ni pruga Beograd–Niš… Uveliko opterećeno blokadama, preduzeće Železnice Srbije zatražilo je od državnih organa da konačno reše problem zbog kog su srpske železnice u velikoj šteti. Samo od prve tri blokade kod Lapova procenjena šteta je 50 miliona dinara. Primera radi, grupa ruskih turista zatražila je, zbog blokade pruge duže od dva sata, da im Železnice Srbije plate penale i obezbede prenoćište što, sve zajedno, košta oko 540.000 dinara. U Povelji o pravima putnika u međunarodnom saobraćaju, koju primenjuju i Železnice Srbije, predviđeno je da se putniku, ukoliko voz kasni više od sat vremena, isplaćuju penali u iznosu od 20 odsto vrednosti vozne karte dok je za kašnjenje duže od dva sata predviđena naknada od 30 odsto vrednosti karte. Ako putnik želi odštetu, može je dobiti i u vidu vaučera za neko sledeće putovanje. Mnogo veće štete i gubici zabeleženi su u teretnom saobraćaju zbog preusmeravanja transporta preko Požege i Kraljeva, kao i penala zbog dužeg zadržavanja stranih kola nego što je predviđeno. Kako bi zaštitilo železnice i sprečilo dalje proteste, Ministarstvo za infrastrukturu u decembru je najavilo da će biti podnete krivične prijave protiv štrajkača koji blokiraju pruge po Srbiji. Iako je ova najava u Lapovu dočekana "na nož", radnici su rekli da su spremni, ako treba, i da robijaju zbog gubitka u srpskim železnicama, samo što usput dodaju: "Da su državne institucije obavile svoj posao, ne bismo ni pokušavali da se blokadama pruga ili puteva borimo za svoja prava."

BLOKADA GRADA: Blokade u Srbiji mogu primiti zaista neočekivane oblike. U julu je, na primer, oko 500 radnika Niteksa blokiralo Skupštinu grada Niša rano ujutro i nikome nisu dozvolili da uđe u zgradu. Tekstilcima su se ubrzo pridružili i štrajkači Građevinara pa je Skupštinu blokiralo oko hiljadu ljudi. Pojedini zaposleni pokušali su da uđu kroz prozore, ali su ih štrajkači u tome sprečili. Dan ranije građevinci su blokirali i nišku filijalu Fonda zdravstvenog osiguranja i Fonda penzionog i invalidskog osiguranja, što je izazvalo haos u gradu i ljutnju građana, jer su tako ceo dan pacijenti bili onemogućeni da overe upute i putne naloge kako bi otišli na lečenje u Beograd i Novi Sad.

Nekoliko stotina radnika Planuma u novembru je zatvorilo oba tunela koja je ta firma gradila na obilaznici oko Beograda kod Ostružnice. Blokade su postavili na Ostružničkom mostu i na petlji kod Orlovače, pa je ta višečasovna blokada izazvala velike gužve u Beogradu. Kilometarske kolone vozila i saobraćajni kolaps izazvani blokadama postali su, doduše, prepoznatljiva slika Beograda. Sabirno mesto je raskrsnica ulica Kneza Miloša i Nemanjine, ispred zgrade Vlade Srbije, a među svojevrsnim rekorderima po broju protesta su i radnici Robnih kuća "Beograd" zbog kojih je saobraćaj u gradu katkad bio potpuno paralisan. Televizijske ekipe se tada obično bave i onim drugim okolnim svetom koji umoran i izmrcvaren pešači kilometrima, gunđajući na sve strane, i na štrajkače i na državu. Beograđani su postali posebno osetljivi na "šačice ljudi", na broj od 150 ili 200 onih kojima se dozvoljava da zaustave ceo grad, i nema tog problema koji oni tolerišu i kojim mogu da pravdaju takvo ponašanje. Izuzev onih koji ne moraju da putuju na tu stranu, pa je empatija s tuđim problemima, pokazalo se, trenutna i relativna stvar. Ipak, beogradske raskrsnice nema ko nije do sada blokirao – ratni vojni invalidi, lekari, službenici, vojni beskućnici, studenti, radnici, malinari – blokirale su se tramvajske šine, razapinjali šatori, polivalo se benzinom, dok su prolaznici uglavnom gledali svoja posla. Njihov put do kuće, škole, lekara ličio bi tada na noćnu moru. I dok su jedni apelovali na policiju da interveniše i ne dozvoli više "šačici" da blokira grad, drugi su smatrali da intervencija MUP-a nije rešenje jer svi imaju pravo na okupljanje i izražavanje nezadovoljstva.

No, u maju prošle godine, policija je dobila naređenje da ubuduće iskoristi ovlašćenja i "oslobodi" ulice koje su blokirane protestima kako bi obezbedila normalno odvijanje života u Beogradu. Iz policije su tada rekli da je vreme da se podvuče crta kad je reč o blokadama ulica. "U glavnom gradu uskoro se očekuje održavanje Univerzijade, dolazak Džozefa Bajdena i drugi važni događaji", rekli su tada. Kad su važni događaji prošli studenti su, boreći se za svoja prava masovnim blokadama beogradskih ulica, sve lepo, opet, kako i dolikuje, vratili na svoje mesto.