Postoji statistika, ali ne postoji jasna javna predstava o tome "koliko divizija" ima sada taj kapitalizam u Srbiji (vidi tabelu), odnosno u njenih 109.636 privatnih preduzeća. Malo li je – kad se uračunaju većinski vlasnici i srednji akcionari, vlasnici 243.317 radnji i gazdarice stanodavke – izlazi da u Srbiji jedan eksploatator dolazi na tri-četiri eksploatisana.

Gaje se očekivanja da će novi menadžeri doneti novi duh i nova znanja (transfer znanja i kapitala iz inostranstva), mada dosadašnja tužna istorija nesrećne Erendire i njene stogodišnje babe to ne pokazuje.

Mladen Lazić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jeste ako ne baš jedini, onda sigurno najproduktivniji istraživač "novih elita" – on je u pet navrata "snimao" domaću ekonomsku elitu: 1984, 1989, 1993, 1997. i 2003/4. Iz Lazićevih istraživanja proizilazi da su ključne aktere u transformaciji socijalističkog poretka u kapitalistički društveni sistem predstavljale socijalističke elite. Godine 1993. više od dve trećine menadžera u Srbiji je direktno ili indirektno poticalo iz bivše socijalističke nomenklature. Najbliža po strukturi, tada nam je bila ruska ekonomska elita, sa oko 50 odsto pripadnika bivše nomenklature.

U sastav novoformiranih elita u Srednjoj i Istočnoj Evropi biznismeni se pretežno regrutuju iz srednjeg upravljačkog sloja, pošto je viši sloj zbrisan baršunastim revolucijama, a kod nas se nova elita formirala uglavnom proporcionalno, iz srednjih, ali i viših slojeva, iz redova stručnjaka, ali i nižih rukovodilaca. Oni su političku moć, kulturni i socijalni kapital, znanja, veze i umeća pretvarali u privatni kapital.

STARI KADAR: Lazić pominje podatak da pre 1989. oko petina direktora u prethodnom sistemu nisu bili članovi partije, ali da je procenat onih sa završenim fakultetom bio veoma visok (95 odsto). Sociolog Silvano Bolčić, profesor Filozofskog fakulteta u radu "Socijalni profil i osobenosti ‘novih menadžera’ u Srbiji devedesetih" objavljenom 1993, primećuje da se, suprotno očekivanjima, obrazovni nivo direktora privatnih firmi u prvom periodu snižavao, direktori koji nisu i vlasnici firmi kojima rukovode u 64 odsto slučajeva su imali visoko ili više obrazovanje, što znači da je i njihova obrazovanost za trećinu bila niža od obrazovanosti prethodnog direktorskog kruga u društvenim firmama. On primećuje i da su mnogi od tih "društvenih" direktora usput sticali univerzitetske diplome, a da one kod nas i nisu morale biti dovoljna podloga za "profesionalizaciju" rukovođenja. Među razlozima za nižu obrazovanost prve generacije tranzicijskih menadžera, po Bolčiću, može biti i mala veličina firmi u to vreme koje se bave trgovinom i uslugama (u 85 odsto slučajeva) dok se tek oko 15 odsto firmi u to vreme bavilo zanatstvom ili građevinarstvom.

Potiskivanje proizvodnog sektora je vidljivo i deceniju i po kasnije, kad privatne firme prerastaju u korporacije. Kao i devedesetih, trgovina preovlađuje i danas. Od 166.234 preduzeća, prerađivačkoj industriji 2009. pripada 23.694, a trgovini 47.113. U tu statistiku nije uračunat fakat da se trgovinom bavi i 93.612, skoro polovina od ukupno 227.072 samostalne zanatske radnje. Čini se da ni ovakva statistika ne ilustruje dovoljno činjenicu da u našoj tranziciji doktrinarno vlada ideologija dezindustrijalizacije, koja se reflektuje i na državnu politiku – industrija se ostavlja da propadne, a stimuliše se tercijalni sektor. "Slovenija je, zapaža profesor Lazić, u tom pogledu izuzetak među tranzicionim zemljama jer je štitila svoju industrijsku zaostavštinu."

Nove privatne firme u Srbiji devedesetih su male u 60 odsto slučajeva ne više od pet radnika. U 50 odsto slučajeva to su bile "porodične firme" u kojima su pored vlasnika zaposleni i članovi njihovih porodica, u kojima se sistem radnih naloga uspostavljao drugačije nego u velikim firmama. Porodična lojalnost je zamenila prethodnu političku lojalnost, neretko na štetu efikasnosti. Dve trećine osnivača tih firmi nije imalo nikakvu porodičnu tradiciju s privatnim biznisom.

Oko 50 odsto tada anketiranih rukovodilaca privatnih firmi nije imalo više od 35 godina, a onih koji su stariji od 55 godina bilo je 15 odsto. Oni su o sebi gajili pozitivne stereotipe o radinosti, dok je u široj populaciji pored pozitivnih stereotipa bila vidljiva i podozrivost.

SIVA I CRNA: Posle tog prvog perioda prvobitne akumulacije pojavljuju se takozvani ratni preduzetnici, "baroni razbojnici". Oni zarađuju, ali manje akumuliraju i više troše. Reklo bi se da oni više spadaju u sudski, nego u privredni registar. Ima mnogo tekstova o razorenom društvu, civilizacijskom slomu i odloženoj i zaustavljenoj tranziciji. To nije samo ekonomija drskih desperadosa. Siva ekonomija je u Srbiji sredinom devedesetih iznosila je preko 50 odsto BDP-a, a u Hrvatskoj do 25 odsto BDP.

Zbog opšteg velikog pada prihoda devedesetih, zaposleni, nezaposleni i penzioneri morali su, radi pukog opstanka, da potraže dodatne prihode. Znatan broj stanovnika je ili imao još uvek vlasništvo nad obradivim zemljištem, ili bio u bliskim rodbinskim vezama sa seoskim stanovništvom. Tako je jednu strategiju preživljavanja činio povratak na samoproizvodnju, potpunim ili delimičnim povratkom u poljoprivredno zanimanje. Drugi izvor predstavljao je masovni angažman u sivoj i crnoj ekonomiji, koji je bio dobio širok prostor zbog sloma unutrašnjeg pravnog poretka, ali i zbog kriminalizacije najvećeg dela međunarodne razmene kao posledice ekonomskih sankcija UN-a.

Tako se u Srbiji, u prvoj polovini devedesetih, formirao specifičan sistem "trostruke ekonomije", gde je prvu činio javni sektor, s preovlađujućom vlasničkom, ali još snažnijom regulacionom i redistributivnom ulogom državnih aparata, drugu postepeno napredujući privatni sektor, a treću masovno narasli sektor sive i crne ekonomije. Granice između legalne – državne i privatne – paralegalne i ilegalne ekonomije nisu bile ni jasne.

Posledice se osećaju i danas.

Pored porasta nezaposlenosti (koja, prema različitim procenama, u Srbiji iznosi od 25-30 odsto, a u Hrvatskoj oko 20 odsto), u obe zemlje je vidljiv rast nejednakosti u zaradama, kao i ukupnim prihodima različitih društvenih grupa.

U Srbiji, radnici zaposleni u privatnom sektoru imaju statistički značajno bolji materijalni položaj nego zaposleni u sivom i državnom sektoru, a u Hrvatskoj ta razlika nije statistički značajna.

NOVA GENERACIJA: Od druge polovine devedesetih, u ekonomsku elitu u Srbiji počeli su masovnije da prodiru pojedinci iz treće biznis generacije, koji ranije nisu pripadali nomenklaturi, nalaze sociolozi Milan Lazić i Slobodan Cvejić. Treća generacija poslovne elite počinje da se formira sredinom devedesetih – ne, dakle, kako vlada uverenje s promenama 2000, već 1996/97. Posle promene režima 2000, taj proces se ubrzava i oni već 2003. godine čine polovinu poslovne elite – smanjili su one 2/3 bivših socijalističkih menadžera na polovinu.

Novost koju ta generacija donosi je veća prilagođenost sistemu regularnog poslovanja. Tu grupu čine ljudi srednjih godina. Po stavovima, to je najevropskiji deo stanovništva, konstatuje Lazić u razgovoru s reporterom "Vremena".

Jedno istraživanje koje je sprovedeno na uzorku od 80 narodnih poslanika, odnosno ministara i državnih sekretara i 40 uticajnih privrednika pokazuje da postotak pripadnika elita u Srbiji, u poređenju s drugim evropskim zemljama, na primer u poznavanju nekog od tri najrasprostranjenija evropska jezika ni u jednom slučaju nije na poslednjem mestu. Jezik ne predstavlja barijeru uspostavljanju kontakata s evropskim partnerima. Ovaj zaključak se posebno odnosi na ekonomsku elitu čiji predstavnici bezmalo stoprocentno (97,5 odsto) vladaju engleskim jezikom. Neki podaci iz te ankete ukazuju na česte kontakte koje pripadnici političke i ekonomske elite ostvaruju s pojedincima i institucijama iz EU.

"Oni su proevropski motivisani pre svega zato što očekuju da će njihovo vlasništvo tako najbolje biti zaštićeno čvrstim evropskim pravnim sistemom. Njihova proevropska orijentacija, međutim, ne znači istovremeno i liberalnu orijentaciju. Oni očekuju da se država pojavi kao zaštitnik ekonomije. Te stavove ispoljavali su pre pojave Obame u Americi", konstatuje Lazić.

Uzroci za to su istorijski i aktuelni. Jugoslovenski socijalizam bio je, od pedesetih godina, izgrađivan kao kvazitržišno liberalan, u velikoj meri otvoren prema spoljašnjim (zapadnim) uticajima, i to ekonomski, a još više kulturno, ali prethodni socijalistički poredak u Srbiji bio je uspostavljen u okvirima društva koje je veoma kasno započelo proces modernizacije ekonomske sfere i do Drugog svetskog rata bilo relativno malo odmaklo u tom procesu. Lazić ukazuje i na još jedan indikativan podatak koji možda ukazuje na trajnije potcenjivanje preduzetničke tradicije: u Srbiji postoji more tekstova o političkoj, vojnoj, crkvenoj eliti, a o ekonomskoj i privrednoj eliti u istoriji Srbije tekstova praktično nema.

Liberalne vrednosti naši biznismeni više prihvataju, kada se one interpretiraju kao opšti principi tržišne ekonomije i kao zaštita privatnog vlasništva. Od njih beže prema (starim) redistributivnim vrednostima kada se dođe do problema socijalne ugroženosti stanovništva.

Jedna anketa iz 2006. pokazuje čak da procenat preduzetnika koji misle da je za uspeh potrebna podrška iz "krugova moći" čak veći nego 1992. godine. Sociolog Silvano Bolčić s Filozofskog fakulteta, svojevremeno je konstatovao da, uprkos izmenjenoj državnoj retorici, oslonjenoj na postulate neoliberalizma, u stvarnosti Srbije i nakon 2000. godine "veza sa moćnima" ostaje jedan od važnih atributa uspešnih preduzetnika.

TRI EKONOMIJE: I široki slojevi stanovništva su državnu redistribuciju najčešće videli kao ključno spasonosno sredstvo egzistencijalnog opstanka – zbog ekonomskog kolapsa, uslovljenog prvenstveno ratom i međunarodnim sankcijama, i "tranzicijskom recesijom".

Ima li indicija o klasnom sukobu vlasnika i najamnika? Među radnicima vlada konfuzija jer se teško navikavaju na odnos vlasnik–najamnik, konstatuje Lazić. Oni se teško mire sa tim da u novom sistemu oni nisu vlasnici, već da zapravo uživaju samo pasivna prava (pravo na zaštitu). Nisu se saživeli s novim odnosima između privatnih vlasnika i zaposlenih, za koje država samo može da uspostavi pravni okvir (radno vreme, zaštita na radu, procedura otpuštanja) i da se u tripartitnim pregovorima, na primer o nadnicama, pojavi kao medijator, ali ne i kao arbitar. Razbijeni su i fragmentizovani da bi uspešnije pregovarali.

Mladen Lazić i Slobodan Cvejić u članku "Postsocijalistička transformacija i fragmentacija radničke klase: slučaj Srbije i Hrvatske" konstatuju kako je u obe zemlje ekonomska uloga države bila znatno veća (i važnija) nego njeno učešće u BDP-u. I u Srbiji i u Hrvatskoj se pokazala nesposobnost sindikata da organizuju kolektivne akcije, što je dovelo do ogromnog pada broja organizovanih radnika, na oko četvrtinu.

Posle takve predistorije, u međusobnom konfliktu i radnici i preduzetnici skloni su da se fokusiraju na trenutne ciljeve, a da zanemare svoje dugoročne i opšte interese. Mladen Lazić konstatuje da se kod ekonomske elite, u skladu sa opštim rasulom poslovnog morala i naše specifične istorije, formira specifičan etos u kome je jedini cilj maksimalizacija profita po bilo koju cenu…

Po Lazićevim nalazima tu sliku "žudnje za državom" verovatno do neke mere boji jedan broj menadžera velikih, nerestrukturisanih, najčešće tržišno neuspešnih državnih firmi, kod kojih je orijentacija na državni intervencionizam strukturalno uslovljena. Oni se inače registruju na isti način na koji su direktori registrovani pre 1989, samo što ih je onda postavljala jedna, a sada ih postavlja petnaest partija. Lazić, međutim, zapaža da i kod sada već privatnih preduzetnika nije teško uočiti težnju ka državom intervencionizmu, pogotovo ako im se pristupi preko klišea socijalne ugroženosti i elemenata tradicionalističko kolektivističke ideologije.

Elite se na toj temi lako razumeju: Za pripadnike političke elite "odgovornost države" za nezaposlene, siromašne itd. predstavlja legitimacijski zasnovan princip – političke stranke ulaze u izbornu utakmicu, pogotovo u zemljama ophrvanim društveno-ekonomskim krizama, s obećanjima da će osigurati osnovne životne uslove sveukupnom stanovništvu. Kad je o pripadnicima ekonomske elite reč, verovatno je u igri suprotan pravac zaključivanja: oni žele da prebace odgovornost sa sebe na državu: stvar je poslodavaca da zapošljavaju (i otpuštaju) pojedince, kao i da ih plaćaju prema vlastitim procenama profitabilnosti firmi, ponudi i potražnji radne snage i sl., a državi pripada rešavanje opštih društvenih posledica pojedinačnog tržišnog poslovanja.

Sociolog Vladimir Vuletić s Filozofskog fakulteta u razgovoru s reporterom "Vremena" ukazuje i na jedan veoma moguć praktičan uzrok tog flerta s državom: i danas je zagarantovan uspeh onih biznismeni koji nađu priključak s državom, koji se ugrade u državni posao.

Vuletić nalazi i neke interesantne indicije o jačanju "personalne povezanosti" privredne i političke elite. On u članku "Strukturalna obeležja političke elite Srbije kao pretpostavka priključenja Srbije EU", objavljenom u zborniku "Političke stranke u Srbiji i Evropska unija", registruje da se između 1989. i 2004. povećao stepen povezanosti pripadnika političke elite i novih preduzetnika.

"Političari danas, za razliku od kraja osamdesetih, mnogo češće stupaju u brak s pripadnicima drugih elitnih slojeva – kao što su direktori višeg ranga, preduzetnici i, u manjoj meri, političari. Podaci pokazuju da je, za razliku od 1989. godine kada je tek svaki dvadeseti političar bio u braku s pripadnikom elitnih slojeva, danas to slučaj sa svakim petim pripadnikom političke elite.

Oni pre njih su se ženili balerinama.