Ni onih čuvenih "sto dana" neće biti dovoljno Demokratskoj stranci Srbije da napravi razliku između sebe i države, kao što se već vidi golim okom. Prvo je ministar pravde Zoran Stojković najavio ukidanje posebnih odeljenja suda i tužilaštva za organizovani kriminal, pa se kasnije pametno povukao, shvativši šta je rekao. Onda je uz nepristojnu žurbu novi ministar Dragan Jočić iskoristio priliku da šefa beogradske policije Milana Obradovića i načelnika OUP-a Stari grad Vladu Lukovića bez disciplinskog postupka otera: prvog u Kuršumliju, drugog u Lazarevac, na ponižavajuće niska radna mesta – s obzirom na njihovo iskustvo, činove i kvalifikacije. Izgovor ostaje sumnjiv, jer javnosti još nisu ponuđeni dokazi da GSUP nije postupao po naredbama Ministarstva. Sada ministar Jočić tvrdi da je načelnik Javne bezbednosti Miroslav Milošević u trenutku kada je policija kod Bajrakli džamije bila napadnuta kamenjem "naredio primenu svih sredstava osim vatrenog oružja. Međutim, u tom trenutku neko je radio-vezom obavestio da se policija povuče"; i to je sve. Pošto se saobraćaj na svim kanalima policijske radio-veze snima tzv. registrofonima (spori magnetofoni koji rade 24 sata) i pošto svaki policajac na radio-vezi ima svoj pozivni znak bez koga ne može da se javlja, nije problem dokumentovati ko je tako nešto naredio; zašto javnost o tome nije obaveštena? Da li je ministar Jočić poveo istragu o tome ko je te noći izjavio: "Pa šta i ako izgori"? Što reče jedan policajac: "Dobro da komandanta Vatrogasne brigade nije poslalo u Kuršumliju…"

Onda je MUP prošle nedelje slavodobitno objavio kako je u saradnji sa BIA (a šta će im BIA za tako jednostavan slučaj? Osim ako Rade Bulatović ne može da odoli…) oduzeo od streljačkog kluba "Crvena zvezda" veću količinu streljačkog naoružanja koje tamo ne spada. Reč je nešto preko sto komada ručnog (revolveri i pištolji) i dugog vatrenog oružja, uključujući i izvestan broj puškomitraljeza, automatskih pušaka, automata itd. Prvo saopštenje zvučalo je zlokobno, kao da je – daleko bilo! – tu pripreman državni udar. Posle je ispalo da je reč bila o ideji da se napravi jedna izložba i da u toj količini nije bilo dva ista modela oružja; da je oružje ustupljeno urednom odlukom MUP-a Srbije (nije jedini slučaj); da nikakve municije nije bilo. Cela stvar počela je da liči na čuvenu aferu "četvorožilnog kabla" iz 2002: na silu boga se od jedne relativno normalne transakcije napravila afera. Uzgred: sva saznanja o tome postojala su u arhivi MUP-a; odakle BIA onda u celoj priči?

Tu dolazimo do jednog problema koji je već u prethodnoj garnituri MUP-a Srbije bio načet. Reč je o hitnoj potrebi da se u ovoj državi konačno ponovo osnuje policijski muzej sa zbirkom streljačkog naoružanja, kakav je postojao do 1941. Potreba je hitna iz više razloga: kao prvo, na Balkanu je vođeno šest većih ratova u prošlom, XX veku, i poražene – kao i pobedničke – vojske prosule su stotine hiljada komada najrazličitijeg vatrenog oružja po terenu, što današnju Srbiju čini jednom od vatrenim oružjem najzagađenijih zemalja u Evropi; isto važi i za varijetete tog oružja, što čini istorijski razlog. Mnogo važniji je kriminalističko-pravosudni razlog: u ovoj državi ne postoji uredna i uredno ažurirana nomenklatura vatrenog oružja (marka, tip, kalibar) i na tom planu i dalje vlada haos čije su žrtve policijski referenti za oružje i municiju, oružarski i balistički veštaci. Dobro uređen muzej bio bi tu od ogromne pomoći, jer bi se u njemu čuvali svi modeli i varijeteti na osnovu kojih bi se mnogo lakše obavljale identifikacije i veštačenja. Ovako nam se događa da u potvrdi o oduzimanju predmeta piše "lovačka puška marke Warning! Read instructions manual before use!". Da ne govorimo o detaljima, ponekad ključnim u krivičnim postupcima: na koju stranu i pod kojim uglovima koje oružje izbacuje čauru, koje oružje ima inherentne mehaničke mane, koje može da opali slučajno itd. U nedostatku muzeja i dobro ažurirane zbirke samo onoga što policiji redovno prolazi kroz ruke – dakle zbirke jevtine i pristupačne – streljački klubovi su već godinama neformalni centri znanja jer se tu okupljaju sportisti, ljubitelji i poznavaoci. Nije klub "Crvena zvezda" jedini kome je palo na pamet da napravi izložbu i neku vrstu stalne zbirke. MUP Srbije bolje da se pozabavio samim problemom i osnivanjem policijskog muzeja (ne samo oružja, već i tehničkih, kriminalističkih i drugih znanja i eksponata iz istorije), nego što pravi skandal oko ove zbirke. Ionako je u akcijama uništavanja predatog i zaplenjenog oružja poslednjih godina istopljeno mnogo unikatnih i dragocenih primeraka kojima je mesto bilo u muzejima i zbirkama dostupnim veštacima i javnosti. To je, uostalom, civilizacijsko pitanje.

Još se ta priča nije smirila, a ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić već je dao intervju "Blicu", u subotu 10. aprila. Ministar se u tom intervjuu čudi da kako nekome može da smeta taj (inače moralno nakazni) Zakon o pomoći haškim optuženicima, a nije im smetalo kad je Milošević izručen u Hag; kao da to ima neke veze i kao da to uopšte spada u njegov resor. Onda kaže sledeće:

"Policija će jednostavno morati ponovo da istraži sve što se tiče ubistva Đinđića. Do detalja. Ne bih se ograničavao na suđenje… Ključna stvar od koje bi tužilaštvo trebalo da krene u rasvetljavanju ubistva Đinđića, i to mora da se uradi, jeste pogibija Duće Spasojevića i Kuma Lukovića u Barajevu", kaže ministar. Na pitanje traži li policija Milorada Ulemeka Lukovića Legiju, ministar kaže: "Policija za to ne dobija nikakve zahteve od suda."

Lepo. Ministar Jočić je pravnik, ali hoće da vodi novu istragu kao da ove nije bilo, pa se čak "ne bi ograničavao na suđenje". Ministar ne zna da je već godinu dana na snazi interpolska "crvena" (naoružan i opasan) poternica za Lukovićem Legijom, izdata od MUP-a Srbije, pa da policiji – prema tome – ne treba "zahtev od suda". Konačno, ministar nema nikakve nove i do sada nepoznate podatke o pogibiji Duće i Kuma, pa da bi sada o tom slučaju visio ceo krivični postupak oko atentata na premijera. Taj ugao – pogibija Duće i Kuma u Barajevu – inače je prvi put potegao Kosta Čavoški u "Glasu javnosti", 5. maja 2003, oslanjajući se na informaciju od 19. marta da je Kum Luković uhapšen; informacija je bila demantovana, ali se do dana današnjeg u određenim tabloidima ta priča podgreva sistematski: kao, Duću i Kuma ubilo je zato što "mrtva usta ne govore" (K. Čavoški). Varijeteta te priče ima nekoliko, ali su podjednako lišeni dokaza, čak i indicija.

Kao i njegov kolega Zoran Stojković, tako se i Dragan Jočić ugrizao za jezik, pa je prvo u ponedeljak rekao kako "intervju u ‘Blicu’ nije bio autorizovan" (Veselin Simonović, glavni urednik"Blica", tvrdi da jeste; sve i da nije, da li je novinar možda izmislio tu ministrovu izjavu?). Onda je u utorak, u izjavi za Fonet, praktično polizao skoro sve što je rekao u "Blicu", kao i kolega Stojković pre njega: policijska istraga je završena, krivični postupak je u toku, a inače nisam tako mislio.

Zašto su novom ministru potrebne takve blamaže? Plašimo se da je reč o ideološkom i retoričkom teretu Demokratske stranke Srbije, koja se sistematski ponaša – i duboko veruje, kukala joj majka – da tek od nje počinju "vladavina prava", "poštenje" i "demokratija" u Srba; da su svi režimi, počev od 27. marta 1941, a naročito ovaj trogodišnji "dosmanlijski", bili oličenje "anacionalnosti", "komunjarstva" i pokvarenosti i uopšte sotonina posla: DSS, međutim, u svojim je očima stranka Pravednika, nešto nalik na ranohrišćansku asketsku sektu koju svi mrze samo zato što je legalistička, poštena i "nacionalno svesna". Takvih smo slučajova, hvala lepo, imali onoliko u deset hiljada godina istorije; slavni prethodnik ministra Jočića, Feliks Edmundovič, građanin Đeržinski, barem je postavio jednu razumnu normu: "Vruće srce, hladna glava, čiste ruke."

A da počnemo prvo od hlađenja glave?