Dimitrije Vojnov je autor scenarija za neke od naših najgledanijih filmova i TV serija – Šišanje, Montevideo Bog te video, Na putu za Montevideo, Mali Budo, Montevideo vidimo se, Jesen samuraja, Ederlezi rajzing… Prošle nedelje počelo je snimanje kratkometražnog igranog filma Mališan takođe po njegovom scenariju. Međutim, razgovaramo o filmskom projektu Mezimica.

"VREME": Ako Upravni odbor FCS-a nije zabranio Mezimicu, ko jeste? Da li je film uopšte zabranjen?

DIMITRIJE VOJNOV: Film je bez ikakve sumnje zabranjen. Ne znam ko je to učinio.

Da li znate zašto?

Film je zabranjen, po mom mišljenju jer su ljudi na čelu Filmskog centra Srbije posle skandala koje su imali sa filmom Teret osetili potrebu da pretresu svoj minuli rad i da vide ima li još neki sumnjiv projekat. Kako je Mezimica već ranije pominjana kao sporna, oni su odlučili da im je lakše da zabrane film nego da posle misle da li su nešto pogrešili. Priča se da su nalozi došli "odozgo", "iz samog vrha vlasti" itd. Ali, iskreno, ja mislim da je nalog potpisalo neznanje i nespremnost da se odgovorno stane iza onoga što rade. Nesvesno su ispisali novu stranicu istorije represije nad filmadžijama kod nas. I, čini mi se da to sebi ne bi mogao da dozvoli neko ko iole nešto zna o istoriji našeg filma jer nju upravo čine zabranjivani autori kao Lazar Stojanović, Živojin Pavlović, Saša Petrović, po kojima čak i festivalske nagrade nose imena… 

Zabrana se desila u dve etape. Prva etapa je bila uslov: nećemo dobiti dozvole za snimanje dok se ne promeni scenario i dok se iz njega ne eliminišu elementi koji se smatraju spornim. Mene je na te sporne elemente upozoravao Dragan Bjelogrlić, a ne znam ko je još pored njega vršio pritisak na Nemanju Ćipranića. Onda je Ćipranić izmenio scenario protiv moje volje i meni iza leđa, ali barem su dozvole za snimanje dobijene.

Šta ste izmenili?

Nisam izmenio ja, nego producent i reditelj. Izmene su se prevashodno sastojale u tome da su negativci iz korumpiranih srpskih policajaca pretvoreni u albanske kriminalce. Meni je ta izmena bila sporna jer je celoj priči davala jednu neprijatno etničku, čak rasističku notu i usiljeno je povezivala priču sa Kosovom, što mi nikada nije bila namera. Druga etapa je nastupila kada je posle susreta sa Jelenom Trivan 20. septembra ove godine producent Svetozar Cvetković pristao na sporazumni raskid ugovora. Sadržaj tog razgovora mi je delimično poznat, ali Nikola Kojo u svom intervjuu svedoči da mu je Cvetković rekao da je stigao pritisak "odozgo". Neki cinici kažu da film nije zabranjen, već da mu je samo uskraćeno državno finansiranje, ali ovo neizdavanje dozvola pokazuje da je on zabranjivan i opstruiran i mimo tog finansijskog aspekta. Kada je "uspešno" rešila problem sa Cvetkovićem, Trivan na Upravnom odboru nije morala da raspravlja o tom filmu i u tom pogledu je izgleda istinita izjava UO da su oni već pre sednice imali informaciju da je producent odustao. Međutim, valjda da bi dobila političke poene, koliko sutradan njeni PR-ovi plasiraju izjavu u tekstu "Srpskog telegrafa" "Trivanova sprečila još jedan antisrpski film" u kom se ona hvali kako je ugovor sporazumno raskinut zbog sadržaja filma. Inače, u toj izjavi ona opisuje moju verziju scenarija, pre nametnutih izmena. Dakle, opisuje scenario koji zapravo i nije trebalo da se snima. 

Da li u vašoj verziji scenarija ima delova zbog kojih vas optužuju, da li ima Žute kuće? Da li naslućujete zašto se sve ovo desilo?

Ja sam scenario koji sam smatrao za svoj stavio na internet, na uvid javnosti. U njemu nema Žute kuće. Scenario govori o jednom penzionisanom debeovcu koji radi kao makro. Kupuje jednu mladu devojku od trgovaca ljudima i odlučuje da je uvede u svoj posao, ali se zaljubljuje u nju. Trgovci ljudima se vraćaju u njen život kada je otimaju od glavnog junaka jer se ispostavlja da njen tip tkiva odgovara bogatom klijentu sa Zapada kome treba zdravo srce. Junak kreće u akciju da je spase i na tom putu doživljava iskupljenje. Motiv vađenja srca ovde ima samo nekakvu kopču sa realnošću kroz to da se njime trguje i da se time bave kriminalci. Međutim, iz samog sinopsisa je jasno da je on u osnovi tretiran više bajkovito nego kao u izveštaju Dika Martija, i čini mi se da nosi jasnu znakovitost i simboliku.

Smatram da je to scenario za jedan vrlo ortodoksan žanrovski film koji može rušiti ugled Srbije isto koliko filmovi kao što je Smrtonosno oružje ruše ugled Amerike. Podsetiću da negativci u tom filmu dolaze iz redova specijalaca američke vojske koji su donosili drogu iz Vijetnama i prodavali je u Americi. Nisam siguran da su gledaoci tog filma širom sveta imali teškoće da razluče šta je zbilja a šta žanrovska potka filma, čak naprotiv, mislim da ljudi vole Ameriku zbog takvih filmova. Otud ni korumpirani policajci iz mog scenarija nisu toksični po ugled Srbije. Pritom, njih tamo više ni nema. Njih je reditelj filma pretvorio u Albance pod pritiskom. Način na koji su delovi mog scenarija opisani, tendenciozan je i uvredljivo neuk, a kako je Jelena Trivan po struci filolog, dakle ume da se precizno izražava, rekao bih da je to namerno učinjeno.

Komisija koja je odlučivala o konkursnim projektima nije videla ništa sporno u vašem scenariju…

Upadljiv je jedan detalj – Komisija koja je izabrala film Mezimica nije bila sačinjena od nekih opskurnih ljudi sa kojima Filmski centar Srbije više nikada neće imati posla. Čak naprotiv. Recimo, u toj komisiji je bio Vladimir Kecmanović, dugogodišnji saradnik Jelene Trivan koji je upravo ovih dana postavljen u Komisiju konkursa FCS-a za film sa nacionalnom temom. Dakle, teško je zamisliti da neko ko je danas stručnjak za nacionalnu temu, u ono vreme podržava antisrpske filmove. Štaviše, kada je Komisija predstavljala odluke pred Upravnim odborom, sam Kecmanović je obrazlagao izbor Mezimice.

Šta je bio razlog za prekid ugovora sa FCS-om? 

U "Srpskom telegrafu" piše da je razlog neka formalna zamerka i sadržaj filma koji loše utiču na ugled zemlje. Dakle, verujem da je ovo dovoljno za početak. Jasno je da ovakva izjava neprikriveno pokazuje da je želja čelnika Filmskog centra Srbije bila da se film ne snimi.

Upravni odbor FCS-a pominje da su svemu krivi lični interesi pojedinaca. Da li su mislili na vas?

Direktor Filmskog Centra Boban Jevtić je u periodu od 2015. do prvog kvartala 2017. godine zbilja konsolidovao našu kinematografiju. Time je stekao pomalo kult ličnosti i tada kreće teza da je svaka primedba na rad FCS-a nekakvo "rušenje" ove institucije a on lično biva predstavljen kao svojevrsni garant opstanka naše kinematografije. Jevtićevi rezultati su nesporni, ali je nesporno i to da se njegov rad početkom 2017. naprasno pokvario i od tada FCS potresaju razni skandali, proistekli iz objektivno skandaloznih odluka, počev od davanja novca bukvalno silom Lazaru Ristovskom za Čarape kralja Petra – pa nadalje. Istovremeno uz taj kult ličnosti stvara se i retorika da neki "pojedinci rade za svoje interese" a ne za "opšti interes" i da ruše Jevtića itd. Bez ikakve sumnje, ima raznih interesnih grupa koje žele da preuzmu kontrolu nad Filmskim centrom Srbije, ili su nekada bile bliske sa njim a više nisu, i sasvim je sigurno da neke od njih koriste legitimne i iskrene žalbe časnih ljudi ne bi li te prilike iskoristili. Međutim, isto tako je nesporno da je dobar rad Bobana Jevtića odavno samo smokvin list za ozbiljne nepravilnosti u koje FCS tone, koje vrhune nečuvenim skandalom a to je zabranjivanje jednog filma što se na prostoru Jugoslavije nije desilo od 1963. i filma Grad. Mnogi su filmovi naravno bivali bunkerisani, skrajnuti, onemogućavani na razne načine, ali je samo Grad bio zvanično sudski zabranjen i ta zabrana je skinuta tek 1990. godine. Inače, smatram da ova odluka o zabrani filma Mezimica nije ni u jednom segmentu delo Bobana Jevtića jer on ipak tako nešto nikada ne bi dozvolio, i voleo bih kada bi se on od toga otvoreno distancirao.

Zašto ste odlučili da film koji ste potpisali prvo svojim imenom potpišete pseudonimom Kosta Marković?

Prvo, ja sam taj pseudonim uzeo kao znak mog principijelnog neslaganja sa promenama u scenariju. Međutim, pošto je još nakon objavljivanja rezultata konkursa javnost uveliko znala da je to moj scenario, znalo se i da je promena imena gest pobune a ne funkcionalno skrivanje identiteta. Nažalost, moj principijelan stav da ne popuštam pritiscima, ni sad a ni inače, pokazao se kao ispravan jer sam dobro naslutio da se prihvatanjem tuđeg mešanja u film ništa ne može postići a delo se samo razvodnjava. Film je suviše teška i skupa stvar da biste ga radili kao kafanski pevač koji udovoljava željama kao u krčmi. Ako krenete putem pristajanja, zahtevi se samo gomilaju i onda vam na kraju neka Jelena Trivan oduzme ceo film na pravdi boga. Mada, možda baš zbog tog pseudonima, mene sve ovo što se dešava ne pogađa onoliko koliko bi moglo.

U ovoj celoj neprijatnosti najteže su mi pale dve stvari. Žalosno je da su jednog mladog čoveka pritiskali da menja scenario, gubi svoj stvaralački integritet, da se autocenzuriše i na kraju kada je svima udovoljio, prevarili ga i zabranili mu film. Druga stvar koja mi je teško pala je potpuno odsustvo esnafske solidarnosti. Izuzev Srđana Dragojevića, nijedan kolega nije stao na stranu Nemanje Ćipranića i svojski ga podržao. Svi su ćutali. To je jako tužno, ali se lako može objasniti – FCS je objavio konkurs i svi čekaju da li će im tamo neko udeliti neku crkavicu. Pritom mnogim od tih ljudi su bila puna usta priče o Živojinu Pavlovliću i Lazaru Stojanoviću. Štaviše, u noći kad je Mezimica zabranjena, dodeljena je nagrada "Živojin Pavlović" na festivalu u Leskovcu, bez ijednog gesta podrške. Istina, Asocijacija producenata i filmskih radnika se sastaje povodom Mezimice, videćemo da li će se nakon tog sastanka nešto promeniti.

Da li očekujete da hoće?

Iskreno, možda sam naivan, ali i dalje se uzdam da će razum prevladati i da ova Vlada Srbije koja će biti upamćena po koječemu ipak ne želi da bude upamćena i po tome što je posle 55 godina zabranila jedan film. Zato se uzdam u to da u vlasti ipak ima pametnih i pragmatičnih ljudi koji će učiniti nešto da se ova odluka na ovaj ili onaj način preokrene. Naravno, jasno je da njeni vinovnici moraju da napuste javnu sferu posle ovakvog čina.