Na Svetskom juniorskom prvenstvu u košarci koje je održano u italijanskom Bormiju 1987. godine, nacionalni tim Jugoslavije je pobedio dva puta američku reprezentaciju. Prvi put u grupnoj fazi takmičenja, a kasnije i u finalnoj utakmici.

U prvom meču je Toni Kukoč ubacio 37 poena, pogodivši usput 11 trojki iz 12 pokušaja. Naravno da je trener američkog tima za finalnu utakmicu pojačao odbranu na njemu, ali su to iskoristili naši centri Vlade Divac i Dino Rađa, koji su zajedno ubacili 42 poena.

Zašto je ta utakmica bila prekretnica u evropskoj košarci? Prvi put su se van NBA lige pojavili visoki igrači koji svakako nisu bili fizički dominantni u odnosu na američke košarkaše, ali su imali tehniku i košarkašku inteligenciju da se ravnopravno nadigravaju sa najvećim zvezdama u Americi. Poznato je da su sva trojica pomenutih igrača završila u NBA ligi i tamo ostavila dubok trag, a pre svega su otvorili put desetinama igrača iz Evrope u narednih 30 godina.

Sada gotovo da nema kluba u NBA ligi bez igrača koji su košarkašku karijeru započeli van Amerike. Dirk Novicki, legenda Dalas Maveriksa, prvi je evropski visoki igrač koji je bio toliko dominantan tokom svoje karijere u američkoj profesionalnoj košarkaškoj ligi. Kao najbolji strelac i skakač svog tima, gotovo sam doveo je Maverikse do šampionske titule 2011. godine.

Danas, jedan novi evropski igrač je vodeći u svom klubu u svim najvažnijim statističkim parametrima (poeni, skokovi i asistencije) – Nikola Jokić, centar Denver Nagetsa i reprezentativac Srbije.

ZASTRAŠUJUĆA STATISTIKA: Da nismo počeli krajem osamdesetih godina prošlog veka da gledamo NBA ligu, ko zna koliko bi vode proteklo dok ne bismo saznali da je statistika pokazatelj kako je neko odigrao utakmicu. Broj poena i opšti utisak gledalaca košarkaškog meča bili su do tada sve potrebne informacije. Da li se neko seća koliko je Dražen Petrović imao skokova, asistencija i ukradenih lopti dok je igrao u Evropi?

Sada nas, u savremenom dobu sporta, toliko zasipaju raznim statističkim pokazateljima da ne treba ni da gledamo utakmicu da bismo znali koliko je neki igrač uticao na krajnji rezultat svog tima.

Kada je već tako, evo statističkih podataka Nikole Jokića u sezoni 2017/2018: najbolji strelac tima sa prosečno 18,5 poena po utakmici, najbolji skakač sa 10,7 skokova i najbolji asistent sa 6,1 asistencijom po utakmici. Uz to, drugi po procentu šuta za tri poena, treći u timu po procentu slobodnih bacanja, treći po ukradenim loptama… Po ovim brojkama, mogao je i sam da igra, samo da mu nađu još četvoricu kao ispomoć.

Ono što američki mediji najviše cene je tripl-dabl (broj dvocifrenih statističkih parametara tokom jedne utakmice). Tokom prošle takmičarske godine, Nikola Jokić je odigrao deset utakmica na kojima je u isto vreme imao dvocifren broj poena, skokova i asistencija.

Zaluđenost statistikom ide dotle da je neko vodio evidenciju o najbržem tripl-dablu na jednoj utakmici. Izvesni košarkaš po imenu Džim Taker je 1955. godine uspeo da za 17 minuta zabeleži tripl-dabl. Elem, i taj uspeh je od sada u vlasništvu Nikole Jokića. On je sve to uspeo za 14 minuta i 33 sekunde.

Pedantni Amerikanci bi još štošta da nam prikažu kroz statistiku, ali jedno je sigurno. Nikada nijedan igrač sa prostora bivše Jugoslavije nije bio toliko kompletan, a sve to sa samo 23 godine. Ono što statistika ne beleži jeste to da je Nikola Jokić pre svega pristojan momak, koji voli košarku i igra je sa neverovatnom košarkaškom inteligencijom i lakoćom, kao da igra sa ortacima iz kraja na lokalnom terenu. Na sve to, on ima komentar da nije nikakav superstar i da ne teži da polomi obruč ili da zakuca preko dva igrača, i da mu je veće zadovoljstvo da nekom asistira i da na taj način usreći i sebe i saigrača.

KAKO JE POČELO: Košarkaše koji pokažu talenat mena­džeri veoma brzo primete. Jokić je prvi put skrenuo pažnju na sebe još u juniorskoj kategoriji, kada je igrao za Vojvodinu Srbijagas. Imao je problema sa kilažom u mlađim danima i po rečima njegovog trenera nije mogao da uradi više od dva skleka, ali je talentom sve to nadoknađivao.

Sa sedamnaest godina je juniorskom timu Partizana ubacio 34 poena, imao je 19 skokova, sa indeksom korisnosti 51. Celu sezonu je odigrao na sličnom nivou, tako da je vrlo brzo potpisao prvi seniorski ugovor sa Mega Vizurom u vlasništvu Miška Ražnatovića, najpoznatijeg košarkaškog menadžera u Evropi.

O kakvom talentu je reč vrlo brzo su svi videli. Sa nepunih 18 godina već je igrao za prvi tim Mege. O njegovim prvim profesionalnim koracima Miško Ražnatović u jednom intervjuu kaže: "Nikolin boravak u Megi zaista je bio specifičan i obeležen mnogim anegdotama, a za sve nas u klubu je predstavljao jedinstveno iskustvo. Naime, retko kada se bilo kom timu desi da je najbolji igrač tima zapravo klinac, koji samo želi da se igra košarke, to uopšte ne shvata ozbiljno, i ima dana kada zaista time ne želi da se bavi. No, kombinacijom metoda ‘dobar i loš policajac’, gde je Dejan Milojević (trener Mega Vizure) bio dobar, a ja naravno loš, uspeli smo da ga uozbiljimo u prihvatljivoj meri, ali ni blizu do onih granica na koje smo navikli u profesionalnom sportu."

Najveću zaslugu za nastavak njegove karijere imao je Jokićev rođeni brat Strahinja, koji je video šta su nezdrav život i druženje sa Darkom Miličićem u Americi učinili sa velikim talentom njihovog trećeg brata Nemanje. "Strahinja je zanemario svoj privatni život, doselio se u Beograd, živeo i svakodnevno pričao s njim, i mnogo uticao da Nikola promeni neke navike i poglede na život (na primer, izbacio je konzumiranje dva litra kola-kole i 500 grama masnog bureka za doručak)."

Već u sledećoj sezoni, 2013/2014, vidno je popravio svoju igru i prosečno postizao 11,4 poena, imao 6,4 skoka i 2,5 asistencija po utakmici. Naredne sezone je postao standardan igrač prvog tima i najbolji igrač Jadranske lige (današnja Aba liga). I sve to sa samo dvadeset godina i još uvek nedovoljno posvećen košarci.

Sledeća epizoda koja još uvek traje bili su Denver Nagetsi, koji su ga izabrali kao 42. pika u drugoj rundi drafta. Nisu bili svesni šta su dobili i koliko su malo platili budućeg nosioca igre njihovog tima.

NBA LIGA: Već u prvoj sezoni u NBA ligi, koja inače služi za uigravanje i prilagođavanje, Nikola Jokić je odigrao 80 utakmica u sezoni. Njegova velika sreća je da ga je izabrao klub koji mu omogućava da igra, jer na njegovoj poziciji Denver Nagetsi nisu imali dominantnog igrača zbog koga bi sedeo na klupi i samo povremeno ulazio u igru, za razliku od velikog broja igrača iz Evrope koji tako provode prvu godinu u ligi.

Ono što su vrlo brzo svi videli jeste da se pojavio čovek koji bi uz specijalnu pripremu, koja bi se pre svega svodila na kondicioni trening i teretanu, vrlo brzo postao igrač čiji bi doprinos igri bio nemerljiv. Naravno da su mu dali posebnog trenera za kondicioni rad, posebnog nutricionistu koji se brine samo o tome koliko zdravo se hrani. Sve to je standardan program koji sprovodi armija ljudi zaposlenih u okviru svakog tima u NBA ligi. Previše novca je u igri da bi neko mogao da prođe samo uz pomoć talenta, posebno što su videli kakvo košarkaško blago imaju u rukama.

U prošloj sezoni, a pogotovo u ovoj, Jokić je toliko napredovao da je postao najbolji igrač i lider svog tima. Ono što mu i trener zamera jeste da ne uzima dovoljno odgovornosti u napadu. Individualni trening koji je imao prošlog leta, kada je izostao sa Evropskog prvenstva, vidljiv je tokom cele ove sezone. Popravio je šut za tri poena i u tom segmentu je jedan od najboljih centara u ligi.

Ono što ga izdvaja u odnosu na sve igrače na poziciji centra i što je postalo njegov zaštitni znak jesu asistencije. U tom segmentu igre je najbolji u NBA ligi. Nemoguće ga je udvojiti u napadu jer taj pokušaj automatski završava kao asistencija slobodnom igraču. Veliki broj napada ide preko njega. Bek samo prenese loptu i dodaje je Jokiću, koji je maestralno distribuira. Nijedan tim u NBA ligi ne igra na taj način.

Komentarišući njegovu igru, legendarni Šekil O’ Nil uporedio ga je sa Vladom Divcem, koji je uneo revoluciju u ligi zbog osećaja za dodavanje lopte i pregleda igre. Dodao je da je Nikola Jokić već sada bolji igrač od njega i da nikada nije video takav talenat i košarkašku inteligenciju na jednom mestu. Lakoća kojom igra košarku nije viđena godinama. Čarls Barkli mu predviđa blistavu budućnost ukoliko još poradi na fizičkoj snazi. Trenutno još samo u tom segmentu igre zaostaje za centrima u NBA ligi.

Nikola se ne osvrće na ove komentare i laskanja, već i dalje ističe da je klub mlad i da je pred njima izvesna budućnost. Ove godine su u poslednjoj utakmici izgubili mogućnost da izbore doigravanje. Već sledeće godine će gotovo sigurno biti učesnici plej-ofa, a od Nikole se očekuje da i dalje bude lider ovog mladog tima koji će izvesno predstavljati budućnost NBA lige.

U vremenu kada se igračka karijera produžava do kasnih tridesetih godina, Nikoli Jokiću ostaje još petnaestak godina da stekne iskustvo i snagu koje će mu, uz košarkaško znanje, omogućiti da bude najbolji centar kojeg je evropska košarka imala u NBA ligi.