Došlo je vreme da priznamo da nije slučajno to što je balkanski region najsiromašniji u Evropi i da je dobrim delom to naša krivica. U Krajini će za koju godinu "pobediti" i Srbi i Hrvati, jer će se iz tog kraja svi iseliti i priča će se brutalno završiti. Erozija stanovništva nije zaobišla ni ostatak Hrvatske, kao ni Srbiju, a poslednjih godina i mladi ljudi sa Kosova se masovno iseljavaju. Region se pretvara u zemlju penzionera i problem kako naći posao sve više zamenjuje problem kako naći radnike. Kada kažem radnike, mislim na bilo kakve radnike koji su spremni da rade između 40 i 45 sati nedeljno u kontinuitetu. O problemu kvalifikovane radne snage je suvišno govoriti jer ona je u strašnom deficitu već nekoliko godina. Ljude svih profesionalnih profila počev od kuvara, keramičara pa do svih vrsta inženjera teško je naći na tržištu i to postaje razvojni problem broj jedan.

U takvim uslovima masovnog odliva stanovništva mi imamo konstantan politički problem sa kosovskim Albancima i ključno pitanje je da li to možemo sebi da dopustimo 19 godina od kraja rata? Odnosno, dokle možemo sebi da dozvolimo da vodimo tihi (ili hladni) rat sa tako značajnim ekonomskim partnerima kakvi su kosovski Albanci?

Treba podsetiti da su 19 godina posle Drugog svetskog rata Nemci dolazili u Jugoslaviju kao poštovani turisti, a Nemci su (svi će se složiti) ipak bili mnogo viši nivo neprijatelja od Albanaca. U celom ratu ‘98/99. broj žrtava neuporedivo je manji nego u Drugom ratu.

Lično mislim da je za nas ovakva situacija status quo katastrofalna i politički, a naročito ekonomski. Svaki dan naši proizvodi gube pozicije na tržištu jer administrativne procedure (u duhu politike koji pečat je obeležje nezavisnosti, a koji je statusno neutralan) komplikuju promet ljudi i roba i potpuno urušavaju CEFTA sporazum. Animozitet Srba i Albanaca koji se stalno podgreva dodatno obara atraktivnost naše robe na kosovskom tržištu. U bliskoj prošlosti naši zvaničnici odbijali su da se susretnu sa albanskim liderima bojeći se ekstremista u javnom mnjenju kod kuće, a sve to pravdajući nekakvim sumnjivim optužnicama za ratne zločine. To je zaista bilo ispod svakog nivoa jer da, hipotetički, naša vojska opet naraste na 200.000 vojnika i da se vratimo na Kosovo, Hašim Tači i Haradinaj bi zauzeli najviše funkcije (minimum ministar spoljnih poslova, zamenik premijera…) u državi Srbiji, pošto sigurno niko više ni ne pomišlja da bi trebalo nekoga proterivati i vršiti druge ratne zločine. Ovaj scenario ma koliko bio fantastičan, ne treba do kraja odbaciti ako izgradimo poverenje kod Amerikanaca jer od njih direktno zavisi naše bezbednosno prisustvo na Kosovu. Ostavimo po strani ekstremni scenario; naše prisustvo, pod jedan, treba da bude kroz obuku i obaveštajnu saradnju sa kosovskom policijom jer zajednički neprijatelj su nam sledbenici Islamske države na Balkanu i za to su potrebni zajednički napori. Zaštita evropskih vrednosti i sekularnog demokratskog društva je danas prioritet u Evropi. Pod dva je pitanje snabdevanja kosovskih bezbednosnih službi opremom, hranom, oružjem… U tome leži veliki novac kojeg ne treba da se odričemo, naprotiv, deo kolača mora da pripadne našoj industriji, a u pitanju su stotine miliona evra.

Da se vratim na ekonomiju…Samo pustite ljude da rade na kosovskom tržištu, ukinite sve barijere, ne postoji pitanje "nezavisnosti" u biznisu, novac ne poznaje naciju! Srpski proizvodi su prirodno usmereni na kosovsko tržište i oni su predodređeni da tamo dominiraju. Srbi koji žive na Kosovu treba da budu katalizator naših ekonomskih interesa, njih 5-6 odsto treba da kontrolišu minimum 50 odsto kosovske ekonomije i da imaju minimum 25 odsto političkog uticaja.

Poslednjih godina naši političari su ti koji otvaraju ove značajne teme i stavljaju ih na sto, uočavajući da nam protok vremena nije išao na ruku. Sadašnje političko rukovodstvo ne boji se da ide ka kompromisu sa Albancima i normalizaciji odnosa. Mi smo usmereni jedni na druge, naše ekonomije su povezane, interes nam je da živimo bolje i stvaramo veći društveni proizvod. Ako su mogli Nemci i Francuzi da relaksiraju svoje političke i integrišu ekonomske odnose, zašto ne bi mogli Srbi i Albanci? Pa nisu valjda oni bolji od nas? Nisu nam valjda bliži Nemci, Francuzi ili Englezi od Albanaca? Meni svakako nisu i nadam se da je došlo vreme da Srbi na Kosovu konačno preuzmu mesto pobednika umesto uloge žrtve koja im je poverena poslednjih 19 godina.

Vreme je i da Srbija ponovo postane zemlja koja okuplja narode na Balkanu, umesto da bude zemlja protiv koje se mobilišu svi.