Sprovela sam nedavno kratku anketu. Na pitanje da li lekari treba da imaju veću platu, a pacijenti na raspolaganju širu listu lekova, najsavremenija pomagala i bolje uslove lečenja, svi su odgovorili potvrdno. Na pitanje da li smo spremni to da platimo i da li zarad toga treba povećati doprinose za zdravstveno osiguranje, odgovor je bio da ionako već izdvajamo mnogo novca i da izdvajanje treba smanjiti. Ova anketa najbolje odražava poziciju Fonda zdravstvenog osiguranja koji se nalazi između očekivanja i mogućnosti svojih osiguranika koji najčešće ne razumeju da je Fond zdravstvenog osiguranja jednako siromašan kao i građani koji u njega izdvajaju svoj doprinos i da je nemoguće imati nemačko zdravstvo sa srpskim izdvajanjem.

Građani Srbije izdvajaju šest odsto od svog bruto nacionalnog prihoda za obavezno zdravstveno osiguranje, što je nešto niže nego u zemljama u okruženju i znatno niže nego u bogatim evropskim zemljama, koje troše od devet do dvanaest odsto, i u Americi koja troši čak 16 odsto svog BDP-a. Ali, Srbija ima i najniži BDP u Evropi, pa šest odsto od srpskog BDP-a iznosi 270 evra, a šest odsto od nemačkog BDP-a 5000 evra po glavi stanovnika. Stoga se procenat izdvajanja od BDP-a ne može uzeti kao realan parametar potrošnje, a tvrdnja da za zdravstvo izdvajamo mnogo, zasnovana samo na ovom parametru, bila bi krajnje površna. Ispravan zaključak bio bi da za zdravstvo izdvajamo nedovoljno da bismo finansirali sva naša očekivanja, ali da ekonomska moć zemlje i njenih građana u ovom trenutku ne dozvoljava veće izdvajanje. Međutim, potrebe građana za zdravstvenom zaštitom ne dozvoljavaju da to izdvajanje bude manje, jer manje izdvajanje neminovno znači manje plate zdravstvenih radnika, manju listu lekova, prazne apoteke, duže liste čekanja i donošenje gaze i konca u bolnicu, što je ne tako davno bila naša realnost.

Šta onda Fond zdravstvenog osiguranja da radi u situaciji kada struka i pacijenti žele dostupnost najnovijim tretmanima bez obzira na cenu, političari obećavaju besplatno zdravstvo, budžet uskraćuje finansiranje za 1,2 miliona nezaposlenih i drugih socijalno ugroženih koji ne plaćaju osiguranje i vrši pritisak na smanjenje potrošnje u zdravstvu, a farmaceutske kompanije prete nestašicom lekova istog trenutka kada se kasni sa plaćanjem ili im cena zbog promene kursa postane neodgovarajuća?

Reforma je reč koja se najčešće koristi kao sinonim za rešenje, ali se pri tom nekako prenebregava činjenica da ne postoji model zdravstvenog osiguranja u kome ćemo imati sve, a za to nećemo izdvajati ništa.

Sistem u kojem lekari i pacijenti mogu bez ograničenja da odlučuju o lečenju, a da sistem javne zdravstvene zaštite plati troškove svih tretmana bez obzira na cenu ili korist od datih tretmana, više nije moguć ni u bogatoj Evropi, a još manje u Srbiji.

Ako Fond zdravstva treba da obezbedi da najnovije terapije budu dostupne svim pacijentima, maksimalno iskorišćavanje svakog dinara izdvojenog za zdravstveno osiguranje je od izuzetne važnosti. To istovremeno može značiti da jedan pacijent ne može da ima sve što je potencijalno dostupno na tržištu, jer neki drugi pacijent može da ima veću korist od tog istog novca. Takođe, može značiti da se na uštrb zdravstvenog dinara ne mogu štititi zarade i socijalna prava zaposlenih u zdravstvu, koji pacijentima nisu potrebni. Međutim, iako je primena ekonomske logike u reformi zdravstvenog sistema neminovna, to građanima niko ne želi da kaže. Političari se boje gubitka izbora, lekare uglavnom ni ne interesuje ko će i kako finansirati njihove želje da bi u lečenju pacijenata primenjivali najsavremenije metode, građani već odavno zdravstvenu zaštitu zovu "besplatnom", nastojeći da izbegnu plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje kad god je to moguće, ali očekuju maksimalnu zdravstvenu zaštitu kada im je potrebna.

Drugim rečima, smanjivanje javne potrošnje na zdravstvo bez smanjivanja prava i promene postojeće pravne regulative može pre da vodi ka kolapsu sistema nego ka reformi na zdravoj osnovi. Primera radi, ne može se štedeti tako što će se u finansijskom planu Fonda predvideti manje izdvajanje za bolovanje ili za lekove, a ista prava na bolovanje i ista lista lekova. Rezultat ovakve štednje biće stvaranje dugova. Dugovi vode u tužbe, tužbe u presude, presude u prinudnu naplatu, prinudna naplata u blokade računa… blokade računa u nemogućnost finansiranja osnovnih zdravstvenih potreba.

To ne znači da sistem ne može i ne treba da bude znatno efikasniji i da reforme u sistemu zdravstvene zaštite i njenom finansiranju ne treba sprovesti, već da reforma koja će obezbediti da se za isto izdvajanje dobije više, uz zadržavanje finansijske održivosti sistema, podrazumeva temeljne reforme i u drugim segmentima javnog sistema.

Promena načina finansiranja zdravstvenih ustanova koji će se zasnivati na obimu i kvalitetu njihovog rada, koje predlaže MMF, a težnja je i Fonda zdravstvenog osiguranja, zahteva i konačno raskid sa reliktima socijalizma u Zakonu o radu i Zakonu o platama u javnim službama po kojima svi zaposleni u zdravstvu treba da imaju istu platu bez obzira na obim i kvalitet rada, a neradnika ne možete otpustiti. Ovo je i osnovni razlog što se u zdravstvu (kao i u celom javnom sektoru) u proseku nedovoljno radi, ali tako što jedan deo zaposlenih prekomerno radi, vođen isključivo sopstvenim osećanjem odgovornosti i entuzijazmom, a drugi deo malo ili nimalo jer takvo ponašanje teško može biti sankcionisano. Štaviše, nedavno se jedan direktor "drznuo" da otpusti vozača kola hitne pomoći koji je vozio u alkoholisanom stanju, ali mu je inspekcija rada po hitnom postupku naložila da ga vrati na posao. Stomatolozi koji nisu uspeli da pruženim uslugama zarade svoju platu na tržištu takođe su zaštićeni od strane suda koji je naložio zdravstvenim ustanovama da im isplate pun iznos plate. U uslovima ovakvih zakonskih rešenja, potvrđenih više puta stavovima suda, promena načina finansiranja mogla bi dovesti do kolapsa zdravstvenih ustanova i stvaranja dugova, jer bi RZZO ustanovi prenosio sredstva samo onoliko koliko su ustanove uradile. Ali, ustanova bi morala da obezbedi plate zaposlenima u skladu sa važećim propisima, bez obzira na to što isti nisu ostvarili rezultate rada i ne bi imala mehanizme da to promeni, te bi neminovno novac sa pozicije za lekove i grejanje morala da dâ na plate, ali onda ne bi u bolnici bilo lekova i grejanja, i šta smo dobili?!

Procena isplativosti novih medicinskih tehnologija i finansiranje isključivo na bazi dokazane efikasnosti, a u skladu sa raspoloživim sredstvima, koja vodi ka ograničenoj dostupnosti ka novim, skupim tehnologijama, takođe mora biti prihvaćena. U suprotnom, reforma koja se pre svega neće rešiti demagogije može izazvati dalekosežne posledice.

Uzmimo samo primer Hrvatske. Hrvatska, koja je u reforme ušla bez zadrške i, rekla bih, bez mnogo razmišljanja, a težeći da zadrži sva demagoški proklamovana prava, danas ima ogromne deficite.

(HZZO je najveći dužnik u Hrvatskoj i duguje 700 miliona evra), rast potrošnje i rast izdvajanja iz džepa (participacija za pregled kod lekara je 200 dinara, participacija za jedan bolnički dan je 1400 dinara, a ima sve one iste probleme od ranije (liste čekanja, neefikasnost …).

Nažalost, ne postoji čarobni recept za povećanje efikasnosti i zaustavljanje rasta troškova u zdravstvu, prouzrokovanih, između ostalog, starenjem populacije i dostupnošću sve skuplje medicinske tehnologije. Ko prati ovu problematiku zna da je to problem koji pokušava da reši svaki zdravstveni sistem razvijene Evrope i da je upravo to bila glavna tema evropskog kongresa zdravstvene zaštite, na kome se moglo čuti da niko nema savršeno rešenje.