Prvi selektor košarkaške reprezentacije Srbije našao se iznova u situaciji da bude u podređenom položaju u odnosu na većinu ostalih koji se bave poslom u kome on pokušava da napravi rezultat. Kao što je kao klinac sa Dorćola u Beogradu krenuo na Mali Kalemegdan da igra košarku sa mnogo većim i jačim momcima od sebe, uveren da sa metar i osamdeset možeš da budeš i te kako važan igrač, tako je i danas, na mestu na kome su sedeli ljudi koji su u karijeri osvajali sve osim titule u NBA, siguran da njegov tim ima šansu da uz veliku borbu vrati veru da je košarka zaista nacionalni sport u Srbiji. Sveto trojstvo koje je vodilo "poslednje Jugolsavije" – Dušan Ivković, Želimir Obradović i Svetislav Pešić – stoji u istoriji kao izazov koji će retko ko moći u budućnosti da dosegne, ali sada u novom kontekstu, izazov je zapravo mnogo veći: treba postavljati temelje, neophodno je izgraditi potpuno novu reprezentaciju koja će pokazati da su veliki uspesi ipak ostavili neki trag u klincima koji su dočekivali igrače u centru Beograda. Neke činjenice iz života Zorana Slavnića sugerišu da bi on mogao da bude čovek koji najavljuje novu generaciju košarkaških svetskih vladara van SAD, a ako se to ne desi onda će njegova misija biti samo simbolična kao prvog u nizu neuspešnih.

NACIONALNI SPORT: Zoran Slavnić, Dorćolac i košarkaška ikona SFRJ, nije bio najbolji igrač u svojoj generaciji prema učinku na terenu, ali je čitava njegova karijera povezana sa najvećim uspesima koje je košarka na "prostorima bivše SFRJ" postigla. Igrao je u Crvenoj zvezdi i osvojio dve titule, igrao je u Španiji, Italiji i Šibenki. Bio je i u Partizanu ("Naravno da se ne kajem zbog toga", Slavnićev je komentar). Igrao je košarku u vreme kada je ona bila još dramatičnije podeljena na NBA i ostatak sveta, kojom su prvo vladali Rusi i SAD, a potom im se pridružila mala država sa Balkana. Igrao je u eri u kojoj je bilo važno igrati na svetskim i evropskim prvenstvima jer su to bila najveća takmičenja u "amaterskoj košarci" uz olimpijske igre. U takvom ambijentu, Slavnić je u generaciji sa Kićanovićem, Dalipagićem, Ćosićem, Delibašićem i ostalima u sedamdesetim godinama osvojio sve što je moglo da se osvoji, postavivši pred svoje naslednike veliki test. Jedna generacija je osvojila olimpijsko, svetsko i tri evropska zlata i izgradila ono što se zove nacionalni sport broj jedan. Kićanovićevo i Slavnićevo dodavanje u polufinalu EP-a u Liježu 1977. najpoznatija je scena iz "amaterske košarke", a tuča sa Italijanima 1980. potvrda da se ponos i čast ponekad moraju braniti pesnicama. Pre nego što je ušao u reprezentaciju, Moka je imao problema sa Rankom Žeravicom, selektorom tima, i morao je da sačeka da se pojavi mladi Mirko Novosel koji je u njemu prepoznao onu vrstu energije koja spaja različite igračke kvalitete na terenu, u svlačionici i u kafani. Kada je počinjao to nije išlo lako jer mu je Žeravica prebacivao zbog svojeglavosti i preterane opuštenosti u igri (danas kaže da Slavnić upravo to treba da vrati srpskoj košarci), napadačkog duha, slobode i duha. Novosel je bio čovek koji je napravio generaciju iz sedamdesetih, a u narednoj deceniji je svoje ideje ostvario izgrađujući zagrebačku Cibonu, koja je do pojave Jugoplastike harala nekadašnjom SFRJ i Evropom. Novosel je Slavniću bio namenio ulogu pravog plejmejkera: prema svedočenjima onih koji su igrali sa njim, Moka je bio "glavni čovek" na terenu i van njega te generacije i to ne toliko po igračkim kvalitetima koliko po energiji. On je znao da pogura ekipu, da podvikne u svlačionici ili da održi govor (kao na Olimpijadi u Montrealu 1976. protiv Italije u utakmici za plasman u četvrtfinale) koji bi dizao ekipu i vodio je do pobede.

O duhu vremena i raspoloženju, o ekipi koja je harala pre tridesetak i više godina Moka je često govorio i poenta je bila samo u jednom: tim ljudima je bilo važno da igraju za reprezentaciju, a da se ne šalimo s obzirom na to u kakvom sistemu se živelo, odbijanje nastupa za prvi državni tim svakako ne bi bilo pozitivno prihvaćeno u određenim partijskim krugovima. I pored toga, balans je postojao: igrači su imali punu slobodu van terena, ali se znalo šta mora da se uradi kada krene takmičenje. Trofeji su dolazili u otkosima, legenda o košarci je rasla.

LICE IZ TABLOIDA: Međutim, prvi mali pad je usledio kada su se "slavni" povukli početkom osamdesetih. Naravno da nije bilo moguće odmah iznedriti jednako dobre igrače i na "vaskrs" se čekalo devet godina – posle zlata na Olimpijadi u Moskvi nova titula je stigla 1989. na EP-u u Zagrebu, kada je nova generacija predvođena Draženom Petrovićem dominantno osvojila prvo mesto. Slavnićeva uloga u formiranju nove velike generacije bila je pozadinska i više puta je isticana: on je "otkrio" u Šibenki Dražena Petrovića dok je ovaj još imao 15 godina, a docnije je u Jugoplastici pripremio teren drugom Beograđaninu Božidaru Maljkoviću "izbacivši" u orbitu Tonija Kukoča i Dina Rađu. Generacija koja se pojavila u velikom stilu 1989. godine potvrdila je primat u Evropi i 1990. i na SP-u u Argentini 1990. godine. Država se docnije raspala a tim se podelio na dve odlične ekipe: Hrvatska je 1992. godine na Olimpijadi u Barseloni bila iza američkog "tima snova" (Džordan, Barkli, Vilkins, Juing, Medžik Džonson), ali je posle smrti Dražena Petrovića 1993. godine počela da gubi snagu i na trofej čeka od EP-a u Atini 1995. godine.

Na drugoj strani je ostatak ekipe izašao na scenu upravo na tom prvenstvu posle zabrane koja je trajala četiri godine i u narednih sedam godina (sa Ivkovićem, Obradovićem i Pešićem na klupi) osvojila sve što je moglo osim zlata na OI. U Atlanti 1996, protiv drugog američkog "tima snova", malo je nedostajalo da se to dogodi. U javnosti je ostalo uverenje da je ta generacija, koju su u većini činili predstavnici Srbije i Hrvatske, s kraja osamdesetih najbolja "bela" ekipa na svetu svih vremena i da je Olimpijada u Barseloni 1992. godine trebalo da bude mesto pravog "obračuna".

Slavnić je "nestao" iz košarke tokom perioda u kome su ostvareni ovi rezultati. Nije ga bilo u Savezu, nije ga bilo u Stručnom savetu, nije ga bilo u Zvezdi. Njegov trenerski angažman u tom periodu bio je zanemarljiv i on je postao legenda koju je moguće sresti na nekoliko lokacija u Beogradu i kao čovek koga tu i tamo zovu da prokomentariše "stanje stvari". Kraj prošlog veka doveo ga je u najveće moguće životno iskušenje. U zimu 1998. godine njegov sin Zvezdan je posle svađe u dorćolskom klubu "Četiri sobe" izašao na vazduh da se raspravi sa ekipom izvesnog Olivera Jovanovića, pištolj je opalio i u martu iste godine Zvezdan se našao u istražnom zatvoru. Iz njega je prebačen 2001. godine u zatvor u Valjevu na odsluženje višegodišnje kazne posle pravosnažne presude. Moka se preselio na stranice crne hronike i postao meta tabloida. Uz njega je išla atribucija "nekadašnji košarkaški reprezentativac" i njegovo se ime pominjalo samo u kontekstu slučaja "Zvezdan" ili kada je usred bombardovanja na Dorćolu isprepadao jednu gospođu proglasivši je špijunom. Međutim, kontekst nikada nije doveo do toga da o Slavniću bude promenjeno mišljenje: i u tim, po njega i njegovu porodicu, najtežem trenucima on je ostao samo Moka, šarmer i šmeker, i vremenom se na nevolju zaboravilo.

PROZIVKA I SNOVI: Novo vreme je nastupilo 2005. godine posle brodoloma na EP-u u Srbiji i Crnoj Gori. Ajde što je tim koji je trebalo da lagano vrati titulu ispao uz bednu igru, nego što je bukvalno došlo do raspada reprezentacije koji je podrazumevao tuče u svlačionici, psovke i svađe pred kamerama, prozivanje trenera Obradovića i igrača. Za krivca su proglašeni svi redom (osim Bodiroge, što je u redu s obzirom na to šta je učinio ranije igrajući za reprezentaciju), Obradović je utekao u Grčku, a Slavnić se po prvi put pojavio kao opcija na mestu selektora srpsko – crnogorske, a docnije i srpske košarkaške reprezentacije. Njegov glas su ovoga puta hteli da čuju i mediji, ali je on, prateći svoj temperament i intimno osećanje pravde, preterao u prozivkama koje su prešle svaku granicu šarma (bez obzira što oni o kojima je govorio nisu zasluživali bolje). Išao je okolo i nudio se za mesto selektora objašnjavajući da on zna sa takvima, da zna kako da napravi "dil sa mangupima", da je ono što su oni navodno radili u slobodno vreme ništa spram onog što je njegova generacija činila ali rezultati nisu izostajali jer su bili tim. Deo njegovih optužbi išao je na račun organizacije koja se raspadala, ali i na račun trenerskih vedeta, prvenstveno Obradovića i Ivkovića koji su ostali nepovređeni zbog činjenice da su u prošlosti donosili najveće trofeje. Slavnić je udarao na sve strane i na kraju je na mesto selektora izabran Dragan Šakota, trener umerene reputacije i miran čovek. Šakota se prihvatio prilično nezahvalnog posla, ali što zbog angažmana u Crvenoj zvezdi, što zbog opšteg lošeg stanja u srpskoj košarci, na SP-u u Japanu niti je postignut rezultat niti su promovisani neki novi igrači. Dvogodišnja travestija u srpskoj košarci, koju su činili bezuspešni pokušaji da se uredi Savez, da se odrede prioriteti, da se aktivira Stručni savet, da se definiše liga, da se umire navijači i klubovi, da se spreči divljanje navijača i klubova, delimično je obustavljena ovog proleća kada je Dragan Kapidžić izabran za prvog čoveka košarkaške organizacije, a Zoran Slavnić seo na stolicu selektora prvog tima. Iz Stručnog saveta su se povukli Ivković i Obradović, a Pešić i Žeravica su javno podržali Slavnića.

On je na prvom pojavljivanju pred medijima bio uobičajeno direktan: odmah je izdiktirao spisak od 32 imena košarkaša na koje računa za predstojeće takmičenje. Rekao je da je njegov san ispunjen i da sad može mirno da umre, ali pre izlaska na konačan sud mora da obavi još neke stvari. Slavnić je uveren i siguran da može da pomeri stvari nabolje, bez obzira na to što njegov "mentor" Kapidžić ima prilično deprimirajuće mišljenje u vezi sa oporavkom srpske košarke ("Ne može da se sredi stanje u košarci dok se ne reši Kosovo"). Kako je objavio spisak krenula su nagađanja, prognoze i lažne izjave o tome ko dolazi a ko neće da se odazove. Vladimir Radmanović ne može zbog obaveza u nekom kampu u SAD, Rakočević mora na rehabilitaciju, Vujanić je prvi koji je krenuo u prepirku sa Slavnićem. I u ovom slučaju je primenjena tipična srpska mantra: akteri debate razgovaraju preko medija i posle razmene prvih replika dolazi do svađe i prepucavanja. Slavnić se, na iznenađenje nekih "kolega" novinara, odrekao usluga Bojana Popovića, doskorašnjeg pleja Dinama iz Moskve (Ivkovićev pulen), koji je prošle godine ušao u reprezentaciju. Na spisku od 18 igrača koji je objavio pre desetak dana našli su se igrači koji "su ili dokazano vredni ili predstavljaju budućnost naše košarke", objasnio je Slavnić. On je uspeo da u reprezentaciju vrati Marka Jarića, a Milan Gurović je ipak prelomio da igra, i oni bi trebalo da budu okosnica tima uz Darka Miličića i Aleksandra Pavlovića ako se on na kraju opredeli da igra za Srbiju i da igra na prvenstvu u Španiji. U međuvremenu, otkazao je Kosta Perović (ide u Golden stejt iz Ouklenda) i Moka je u problemu sa centrima.

SELEKTOROVA SAMOĆA: Pored svega što ga je snašlo, Slavnić ni u jednom trenutku ne pokazuje da mu ponestaje energije. On počinje prave pripreme 19. jula i namerava da spremi tim na najbolji mogući način. Oni koji su bili protiv toga da on bude na "svetom mestu selektora" zameraju mu da i nije neki trener, da ništa nije napravio, da ga nigde nije bilo petnaest godina, da je uopšte promašena investicija. Slavnić zna da ne može da ospori uspehe svojih prethodnika ali podseća i na neuspehe i kaže da su isti doveli do potpunog raspada. Najgore od svega je što je košarka uzdignuta na nivo od nacionalnog značaja i što su očekivanja uvek najviša moguća. S druge strane, Slavnić i njegovi pomoćnici (ako ih bude bilo, jer je i na tom polju "opasna" opstrukcija) imaju, na neki način, sreću da državi nisu potrebni u velikoj meri jer su političari usmerili fokus ka teniserima i za njih su napravili binu ispred gradske kuće. Srpska košarka, koja sada prvi put nastupa kao samostalna država, moraće da se žestoko bori u konkurenciji stabilnijih, jačih, većih i boljih reprezentacija, a čini se da ništa neće pomoći pozivanje na nekakav kult reprezentacije, na ugledanje na "slavne pretke". Slavnić pokušava u javnosti da forsira priču o "novom patriotizmu" i da utiče na igrače pričom o značaju igranja za nacionalni sastav. Ta priča ranijih godina nije baš "pila vodu" jer su mladi srpski košarkaši nekako razumeli da je najvažnije biti u NBA, a sada je ta liga daleko dostupnija nego u doba kada je Divac učio Džabara da psuje na srpskom. Za razliku od fudbala, gde je globalno konkurencija daleko veća, pa SP, EP ili Kopa Amerika imaju tržišni potencijal, a samim tim i značaj za fudbalere, u košarci je situacija lošija i teško je objasniti igračima koji je njihov interes (osim ako im se ne preti da će ih prozivati u medijima, ali i to može da se anulira za sitniš od par stotina evra). "Poenta je objasniti igraču da mu je u ličnom interesu da igra za reprezentaciju i da tim ide da ostvari rezultat", pre neki dan je poentirao Stanislav Pešić na kampu u Trebinju (BiH).

Slavnić je u poziciji "čoveka prošlosti" koji za kratko vreme mora da pokuša da košarku vrati u žižu sa nečim dobrim. U ekipi će imati ljude sa kojima će moći da se dogovori oko borbe na terenu, ali to ne garantuje kvalitetnu igru i rezultat koji bi mogao da se očekuje. Na sreću, kriterijumi su pali, realnost je teška, očekuje se samo plasman koji bi Srbiji omogućio da igra kvalifikacije za OI u Pekingu naredne godine. Sada su u modi Španci i Grci, pa Nemci, Italijani, Francuzi, Litvanci, pa tek onda Rusi, Hrvati, Slovenci i Srbi. On je u poziciji koja mu nije nepoznata, štaviše, to je ambijent u kome je delovao čitav život i zato ne pokazuje ni trunku neodlučnosti pored svih napada koji su ka njemu usmereni. Ipak, izgleda da nije bilo usamljenijeg čoveka na tom mestu do sada.

"Pa, šta treba da uradim, da se obesim", rekao je prošle nedelje kada su ga pitali da prokomentariše otkaz "talentovanog" Koste Perovića. I to je pravi stav, jer još uvek se ne gubi glava zbog košarke. To je igra na kraju, a Slavnić to odlično zna.