Srpska država i crkva
Novi sjaj svetinje
Istorija je zabeležila ovakve slučajeve: knezu Milošu se nije dopao "moleraj" u crkvi manastira Studenice, niti stanje u kome se nalazi, pa je domaćinski naredio da se malter olupa i crkva ponovo omalteriše i oslika i zdanje tako dovede u red kako svetinji priliči
U porti manastira Mileševa kod Prijepolja u jeku su opsežni građevinski radovi, toliko opsežni da razglednice koje su se do sada prodavale u obližnjoj trafici više ne odgovaraju faktičkom stanju. U toku je, naime, ako nije već i završeno, rušenje zvonika manastirske crkve. Nezvanično, vladika Filaret je naložio da se zvonik ukloni jer "smeta" pogledu na crkvu iz konaka.
Reč je o zadužbini kralja Vladislava, mlađeg sina Stefana Prvovenčanog, sagrađenoj u četvrtoj deceniji trinaestog veka, stradaloj u više navrata od kraja sedamnaestog do sredine devetnaestog veka i obnovljenoj 1863. kada je izgrađen konak i kada je ahitektura hrama znatno izmenjena. Zvonik je najmlađa građevina i datira iz 1911. godine. Sam po sebi nije neki biser arhitekture, ali je, kao deo manastirskog kompleksa, zaštićen kao spomenik kulture od posebnog značaja.
Prema izjavama nekolicine zaposlenih u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika koji, u strahu od posledica, nisu iskazali spremnost da im se imena pominju u novinama, u pitanju je još jedna u nizu devastacija spomenika kulture od posebnog značaja na koju se, nažalost, niko ne osvrće. Kako su objasnili, Stručno veće Zavoda je protiv rušenja, ali direktorka Zavoda raznoraznim pritiscima na zaposlene pokušava da legalizuje vladičin naum.
Direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika Gordana Marković je u razgovoru za "Vreme" potvrdila da je rušenje zvonika u toku, ali da ideja o izmeštanju zvonika nije nova, da je stručni tim koji je radio na istraživanju, konzervaciji, obnovi i uređenju manastira ocenio da se zvonik sa funkcionalnog i estetskog stanovišta nalazi na neprikladnom mestu. Rekla je, takođe, da je potrebna dokumentacija za ove radove u procesu usaglašavanja na relaciji Zavod – Savet za zaštitu crkava, manastira i kulturne baštine SPC-a, ali da ne zna da li je za izvođenje radova izdata odgovarajuća građevinska dozvola.
S druge strane, Marko Omčikus, istoričar umetnosti i prethodni direktor Zavoda, kaže da ideja o izmeštanju zvonika jeste nekad davno postojala, ali i da je u međuvremenu arheološkim istraživanjima nepobitno utvrđeno da je na tom mestu zvonik postojao još u srednjem veku, tako da je sam položaj zvonika deo manastirskog kompleksa koji je predmet zaštite i da izmeštanje zvonika zarad uređenja dvorišta jednostavno nije argument, a da neki drugi, ozbiljniji argumenti za demontiranje i izmeštanje nisu prezentovani konzervatorima, niti su na bilo koji način verifikovani od strane stručnjaka. "Manastir Mileševa, u arhitektonskom smislu, možda i ne spada u lepe građevine kao što su Sudenica ili Dečani, ali kategorije ‘lepo’ i ‘ružno’ ne postoje kada se o kulturnom nasleđu radi, jer to je pitanje ličnog osećanja za estetiku", kategoričan je Marko Omčikus. "Pravi problem je što sveštenici, ali i ne samo oni, spomenike ove vrste ne posmatraju kao kulturno-istorijske artefakte, već kao kultna mesta. Tako, u crkvenim i političkim krugovima sve se češće može čuti da bi ‘srpske svetinje trebalo da zasijaju novim sjajem’ i ja se lično bojim da će, ako se ovo sada ne zaustavi, sledeći korak zaista biti ‘ulepšavanje’: doslikavanje i nadslikavanje, dograđivanje i prepravljanje."
Tako gledano, nekome može da se ne svidi kako je neki srednjovekovni ikonopisac prikazao ovog ili onog kralja, vladiku ili sveca, ili da poželi da njegov lik bude ovekovečen, pa da olupa malter i naruči izradu novog živopisa. Istorija je zabeležila takve slučajeve: knezu Milošu se nije dopao "moleraj" u crkvi manastira Studenice, niti stanje u kome se nalazi, pa je domaćinski naredio da se malter olupa i crkva ponovo omalteriše i oslika i tako zdanje dovede u red, kako priliči svetinji. To što su srednjovekovne freske u ovom manastiru ipak koliko-toliko sačuvane, može se zahvaliti samo poslovičnom srpskom murdarluku: majstori se baš nisu potrudili i nisu malter skinuli do cigle, već ga samo "ispikovali" tako da su freske, mada podosta oštećene, mogle da budu restaurisane vek i po kasnije i tako sačuvane za buduće generacije. Milošu se još i može oprostiti: bio je nepismen, a mlada srpska država nije imala Zavod za zaštitu spomenika ni stručnjake koji su mogli da ga posavetuju.
Očigledno, u pitanju je sukob dve škole mišljenja, duhovne i laičke, odnosno verske i stručne. Po prvima, u pitanju su živući verski objekti koji su i tokom istorije dograđivani i prepravljani i da ne postoji nijedan razlog što to ne bi bilo činjeno i sada, sve u slavu Boga. Po drugima pak, reč je o spomenicima kulture, materijalnim tragovima prohujalih vremena, koje treba konzervatorski zaštititi od propadanja i za buduća pokoljenja sačuvati takve kakvi su, što opet ne znači da se ništa više ne sme izgraditi – ali da se ništa ne sme ni rušiti. Za sada, kako stvari stoje, prednost imaju oni prvi. Dnevna politika čini svoje.
Slučaj ribnjak
U Zakonu o zaštiti spomenika kulture piše da je oštećenje ili uništenje spomenika kulture krivično delo za koje je zaprećeno novčanom kaznom, odnosno kaznom zatvora od šest meseci do pet godina, a za neovlašćeno obavljanje radova na održavanju ili konzervaciji, zatvorskom kaznom do tri godine. Kada je reč o crkvenim velikodostojnicima i oficirima vojske, međutim, to je samo teorija. Praksa kazuje suprotno: pre tri godine je uz pomoć mehanizacije Vojske Jugoslavije, čije je angažovanje odobrio tadašnji načelnik Generalštaba Nebojša Pavković, u neposrednoj blizini manastira iskopan industrijski ribnjak, a tik uz konak poljoprivredna ekonomija, o čemu je "Vreme" svojevremeno pisalo. Stručna komisija Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture zaključila je kako je u pitanju "dramatična devastacija kulturno-istorijskog spomenika", podneta je krivična prijava protiv Uprave manastira Mileševa i Eparhije mileševske, odnosno vladike Filareta kao odgovornog lica, na osnovu koje je Opštinski javni tužilac pokrenuo krivični postupak. Tihomir Obradović, pomoćnik ministra građevina u prethodnoj vladi, na samom isteku mandata svojim je potpisom legalizovao sporni ribnjak i ostale poljoprivredne objekte, izdavši post festum građevinsku dozvolu, što je opštinskom javnom tužiocu bilo dovoljno da krivičnu tužbu povuče. Dozvola je, međutim, manjkava jer ne sadrži pozitivno mišljenje Zavoda, odnosno nauka nije konsultovana da li će i koliko tolika količina stajaće vode u neposrednoj blizini manastira imati uticaja na, recimo, freske. Ovako, posledice će se tek videti, ali će tada biti kasno da se bilo šta učini. Ali, koga je briga.
Međusobno uvažavanje
Gordana Marković, direktorka RZZS–a:
Ideja o dislokaciji zvonika u manastiru Mileševa potekla je od strane Službe zaštite pre gotovo 30 godina (1976). Takođe, stručni tim koji je radio na istraživanju, konzervaciji, obnovi i uređenju manastira ocenio je da se građevina sa funkcionalnog i estetskog stanovišta nalazi na neprikladnom mestu (svega pet metara udaljena od zapadnog ulaza u crkvu). Ova ideja je naišla na razumevanje Srpske pravoslavne crkve pre deset godina.
Republički zavod, prema odluci Svetog arhijerejskog sinoda, za sve projekte u Eparhiji mileševskoj sarađuje sa Savetom za zaštitu crkava, manastira i kulturne baštine SPC-a, čiji je koordinator dr Slobodan Mileusnić. Ovaj savet je usvojio Idejno programsko rešenje uređenja kompleksa manastira Mileševa urađeno 2002. godine u Republičkom zavodu kojim se takođe predviđa dislokacija zvonika. Služba zaštite nije odredila mesto na koje će zvonik biti izmešten, ali nije saglasna ni sa predlogom Saveta da to bude na istočnoj kuli.
Na obe strane, Crkve kao vlasnika i Republičkog zavoda kao nadležne službe, postoji dobra volja i trud da se neusaglašeni stavovi prevazilaze međusobnim uvažavanjem. Dakle, uvažavanjem zahteva vlasnika, ali i sprovođenjem nadležnosti i procedure. Posebno treba imati u vidu da su u prethodnom periodu ovi odnosi bitno narušeni. Moram napomenuti da neusaglašeni stavovi postoje i kada je reč o saradnji sa drugim institucijama. Na zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu (Knez Mihailova 35) bez procedure su izvedeni radovi zamene prozora Svečane sale na samom pročelju objekta koji vidno devastiraju objekat, bez konsultacije sa Službom zaštite, uprkos njenoj nadležnosti. Takvih je primera bezbroj. Suočena sa ovim, Služba zaštite ima za cilj da deluje prema nadležnosti, ali i da ne raskida veze sa vlasnicima/korisnicima objekata, da radi na uspostavljanju poverenja svih učesnika u brizi oko nasleđa, u skladu sa Zakonom ali negujući i dobre odnose, jer je i to za dobrobit kulturnih dobara. Ovo je vreme u kome se Služba zaštite bori za srpsko nasleđe na Kosovu i Metohiji, kada je Hilandar na zgarištu a tehnička dokumentacija o njemu ne postoji u Zavodu, kada je iz arhive Zavoda nestao čak i nominacioni dosije za upis na listu svetske baštine, i mnogo toga još.
