Postoji procena da je na konto pomoći za izbeglice prethodna vlast iz sveta dobila najmanje 300.000.000 dolara; od toga je konkretno ostalo oko 1000 stambenih jedinica i papiri koji govore o beskrajnim adaptacijama baraka i kolektivnih centara. Ne stiče se utisak da pristup novih vlasti vodi u drugačijem pravcu – opet se samo lepo reklamiraju programi koji najčešće govore o dvocifrenom broju zbrinutih.

Već duže vreme se čeka i na objavljivanje početka druge faze pre više meseci usvojene Nacionalne strategije za izbeglice. Ona bi trebalo da predstavlja način na koji će vlada prikupiti 680.000.000 dolara za njenu realizaciju.

Intervju s Brankom Radujkom (pravnik, rođen 1974. godine), savetnikom premijera Srbije za pitanja izbeglica, treba da pruži odgovor pre svega na pitanje da li je Strategija na koju se Vlada Srbije obavezala i dalje realna, kao i na to kako se ocenjuje dosadašnji učinak novih vlasti koji mi ocenjujemo kao vrlo loš.

"Na saveznom nivou se desilo više dobrih stvari, ali je svakako najvažnije potpisivanje sporazuma o dvojnom državljanstvu s Bosnom i Hercegovinom. Potpuno sam siguran da bismo, ako bismo ovakav sporazum potpisali i s Hrvatskom, i izbeglicama olakšali položaj. Tako bi one, i ako se odluče za život u Srbiji, mogle da poseduju nekretnine u drugoj državi ili da posluju u njoj, i da obrnuto, u slučaju povratka, dobiju osećaj sigurnosti ako stvari krenu loše. Ti sporazumi su stoga verovatno među najbitnijim tekućim stvarima, i koliko znam, vrlo, vrlo brzo će se početi primenjivati. Na republičkom nivou se, nažalost, nije ostvarilo glavno očekivanje, a to je neuporedivo veća transparentnost rada Komesarijata za izbeglice, kao i sistemsko informisanje samih izbeglica. Jako smo nezadovoljni i zbog nekakvih pregovora koji se sve vreme vode mimo vlade (na relaciji Srbija–Hrvatska, prim. nov.), o kojima saznajemo posredstvom naše ambasade, čija nam polazna platforma i dalje nije poznata. Za pet meseci koliko sam ovde nije bilo nijednog izveštaja o razgovorima u Bosni ili Hrvatskoj, a znam da su naše delegacije često posećivale te zemllje", kaže za "Vreme" Branko Radujko. "Osnovna stvar koja se očekivala od komesarijata je transparentnost. Daću vam primer. Nedavno je u ‘Borbi’ objavljen oglas o dodeli 28 stanova, a mi ni danas ne znamo o čemu se tu tačno radi. Ja sam kao potpredsednik radne grupe za primenu Nacionalne strategije saznao za taj oglas nekoliko dana nakon njegovog objavljivanja, i to sasvim slučajno. Takva kupovina stanova iz budžeta Srbije je u potpunoj suprotnosti s Nacionalnom strategijom. Jer, lepo je usrećiti 28 porodica, ali da je taj novac potrošen u okvirima Strategije, bilo bi obezbeđeno mnogo više ljudi."

"VREME": Hoćete da kažete da komesarijat nije zainteresovan da učestvuje u sprovođenju državnog programa za rešenje izbegličkog pitanja, odnosno da sprovodi svoj paralelni program?

BRANKO RADUJKO: Oni kažu da su zainteresovani, uostalom i zamenik komesara je član radne grupe. Ali, radna grupa nije bila obaveštena o programu dodele 28 stanova. Ali, to je samo jedan od manjih problema. Odmah po konstituisanju nove uprave rađena je registracija izbeglica, pri kojoj se trebalo opredeliti između dva pitanja – želite li da se vratite u zemlju porekla ili da ostanete ovde. Od ljudi kojima se toliko dugo manipulisalo nije se moglo očekivati da će se u većoj meri od pet posto opredeliti za povratak. Oni odavno ne veruju više nikome, pa nisu imali razloga da veruju ni novoj garnituri koja je u komesarijatu u tom trenutku bila tek nekoliko nedelja. Danas smo svedoci velike manipulacije upravo rezultatima te registracije.

Zbog čega je onda vlada svoju Nacionalnu strategiju bazirala upravo na rezultatima koji su tom prilikom dobijeni?

Program integracije projektovali smo na 75 odsto od onih oko 60 odsto ljudi koji su se izjasnili za integraciju. To govori o našoj rezervi prema dobijenim rezultatima, i o potrebi za fleksibilnošću koju smo prepoznali. Pri tome, takvi rezultati su se toliko mnogo reklamirali da je to sigurno doprinelo gašenju misije kancelarije UNHCR-a u Hrvatskoj.

Kakve je rezultate dala registracija raseljenih s Kosova?

Prilikom registracije za prošlogodišnje izbore na Kosovu i Metohiji popisane su 174.000 Srba i nealbanaca u užoj Srbiji, na Kosovu i u Crnoj Gori. Zbog prošlogodišnje kampanje za bojkot izbora, smatralo se da je potrebno obaviti doregistraciju. Za ovih nešto više od mesec dana doregistrovano je približno 2500 ljudi. Doregistracija je obavljena na osnovu sporazuma o saradnji s OEBS-om, koji se obavezao na pokrivanje svih troškova, a koji je odobrila i vlada. Međutim, kasnijim aneksom, koji niko u vladi nije video i do kojeg sam teškom mukom nakon svega došao, regulisan je i budžet, za koji se ispostavilo da iznosi 301.692 američkih dolara. Zanimljiva stavka je čak 91.160 dolara za troškove osoblja komesarijata, gde je navedena 71 osoba iako znamo samo za 47 zaposlenih u komesarijatu. Hajde da pretpostavimo da će se do kraja doregistracije 23. avgusta popisati do 3000 ljudi; ispada da je za svakog registrovanog potrošeno oko 100 američkih dolara. Uz to, zaposleni u komesarijatu su ovih dana upravo dobili honorar, koji se u zavisnosti od funkcije, kreće od 25.000 do 200.000 i 250.000 dinara, bez obzira na to što svi primaju platu kao državni službenici. Posle svega ovoga, postavlja se pitanje da li je komesarijat najbolje institucionalno rešenje. Vlada će ubrzo analizirati rad te institucije, baš kao što često analizira i rad svojih ministarstava. Videli ste da je u slučajevima kada izveštaji o radu nisu dobri, vlada postavljala nove ministre, pa će verovatno tako biti i u slučaju Komesarijata za izbeglice koji je vladin organ. Ne želim da aludiram da je posredi išta nelegalno, već prosto ukazujem na činjenice. Ono što je zapravo najvažnije, to je pitanje zbog čega vlada koja ima usvojen program za rešenje pitanja izbeglica i dalje nema dostupne podatke o tome šta se radi, a dosta toga se radi i u suprotnosti s Nacionalnom strategijom. Ne tvrdim da je ona najbolje što je moglo da se uradi, ali ona je usvojena, međunarodna zajednica ju je snažno podržala i obavezujuća je za sva relevantna ministarstva i organizacije.

Kako su uložena do sada odobrena sredstva?

Smatramo da je mnogo racionalnije skromna sredstva koja imamo potrošiti tako da se kao država, upravo preko Strategije, obavežemo da ćemo učestvovati sa 25 do 35 odsto u izgradnji stambenih objekata, i to obezbeđivanjem zemljišta, infrastrukture i sl., a da se donacijama obezbede sredstva za izgradnju. Imamo, međutim, slučaj 16 stambenih jedinica u Donjem Milanovcu čiju je gradnju nekako organizovao komesarijat, koje stoje sada kao prazne rupe zato što vlada, kako kažu, neće da obezbedi infrastrukturu. A zapravo, novac predviđen za infrastrukturu potrošen je na gradnju, dakle, suprotno Strategiji. Idealno bi bilo da svako ko želi da učestvuje u primeni Strategije, bilo izgradnjom, zapošljavanjem ili novčanom donacijom, dođe s predlogom pred radnu grupu koja će proceniti šta je najbolje i da se potom to objavi na zvaničnom sajtu. Tako će svako koga to zanima moći da prati čitav proces. Mislim da bi to bilo od velike pomoći i za organizacije koje u ovome učestvuju, a to bi bio i vid uvažavanja njihovog doprinosa trajnom rešenju za izbeglice. Imamo i slučaj naselja Busije u Zemunu gde je prethodna vlast prodala oko 1200 placeva, i tu već 550 domaćinstava živi u nekakvim objektima koje su sami podigli. Komesarijat je mimo vlade pokrenuo nabavku građevinskog materijala iako je najpre trebalo rešiti pitanje statusa tog naselja. Ti ljudi sada očekuju od vlade da obezbedi vodovod i struju za objekte čija je sudbina neizvesna, iako se na drugoj strani vodi velika bitka protiv ilegalne gradnje.

Šta ćete dalje? Da li ste uopšte odlučili kako će se prikupiti ogromna sredstva za primenu Strategije?

Pripremamo se za donatorsku konferenciju u novembru. Ovih dana je u planu sastanak sa svim resornim članovima savezne i republičke vlade koji su zaduženi za pripremu programa za donatore, s kojima će se dogovoriti stepen zastupljenosti izbegličkog problema na toj konferenciji.

Da, ali na prethodnom skupu donatora izbeglice su izuzete iz programa pomoći s obrazloženjem da potpadaju pod humanitarni program. Imate li čvrste garancije da će vam program biti odobren?

Imamo. Osim toga, imamo i programe prikupljanja sredstava koji idu mimo toga, a preko Pakta za stabilnost i UNHCR-a, koji nisu ništa drugo do lobisti. Obe organizacije mnogo su pomogle da se ova Strategija i napravi. Imamo i pomoć italijanske vlade od oko 15.000.000 eura, i to je program koji će trajati oko dve i po godine.

Ali, nigde nije rečeno da je to pomoć namenjena izbeglicama.

Postoji navika da odvajamo izbeglice od ostatka društva. Kad pričamo o socijalnom stanovanju mi i te kako pričamo o izbeglicama. Zašto bismo pravili poseban dom za stare izbeglice ako već postoji dom za starce? To su ljudi koji žele da žive ovde i mi moramo da im obezbedimo mesto u društvu. Možda su neki od njih do sada i uspeli u nečemu. Ja sam takođe bio izbeglica, a sada sam savetnik premijera Srbije. Možda imam problem sa stanom, ali definitivno nisam socijalni slučaj. Među tim izbeglicama postoje i radno sposobni i invalidi, duševno bolesni i potpuno zdravi. Ako žele da se integrišu, treba da pronađu svoje mesto u nekoj od postojećih socijalnih grupa, i naš posao je da ih kanališemo prema kategorijama u koje oni zapravo i spadaju.

Verujete li da je pravedno da na birou za nezaposlene izbeglica i prosečan građanin Srbije imaju isti broj bodova?

Svi će oni zajedno dobiti pomoć programa kakav je pomenuti projekat italijanske vlade. Dok traje gradnja predviđenih 18 meseci, jedan broj ljudi će imati posao, posle toga i 18 meseci iskustva, naučiće nešto. Verujemo i da će nakon tog perioda i okolnosti biti nešto drugačije. To su sada razvojni projekti i mi želimo da damo opravdanje za dalja ulaganja. Izbeglice su među prva tri zadatka vlade.

Nijedna politička grupacija nije se do sada obratila izbeglicama koje su s državljanstvom dobile pravo glasa. Šta mislite kakvo je političko opredeljenje izbeglica?

Bilo je nagoveštaja da bi se mogla napraviti organizacija koja bi prerasla u političku partiju. Mislim da bi to bilo jako loše, to bi dovelo do njihove potpune getoizacije. Bio bih najsrećniji da postanu deo društva, da se u skladu sa svojim uverenjem rasporede po različitim političkim snagama u ovoj zemlji. Mislim da će, bar u prvim godinama uživanja svog građanskog prava, glasati sudeći po tome ko je i šta učinio za njih. Voleli bismo da sprečimo potencijalnu manipulaciju do koje bi moglo doći preko pružanja pomoći.