Od trenutka kad je prikazan, film Dara iz Jasenovca proizveo je lavinu komentara u svim društvenim slojevima stanovništva Srbije. Kritike, pozitivne i negativne, upućene su iz raznih perspektiva: istoričari su se uglavnom fokusirali na sadržaj i tok priče, dok su filmski kritičari pažnju obratili na umetničku vrednost. Neretko se dešavalo i obrnuto: istoričari su postali filmski kritičari, a filmski kritičari istoričari. Svi zajedno, na kraju, još uvek pokušavamo da shvatimo da li je film plagijat ili ne. Postoji, međutim, neki drugi ugao iz koga može da se protumači film i naročito njegova pojava u društvu: da li on može da bude početak nove politike sećanja prema genocidu nad Srbima počinjenim u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, tokom Drugog svetskog rata?

JASENOVAC I DONJA GRADINA

Sećam se, u organizaciji u kojoj sam radio pre oko tri godine, došao sam na ideju da organizujemo posetu Jasenovcu. Tada smo se pitali zašto niko iz Srbije ne posećuje to mesto iako se ono nalazi na tri sata vožnje kolima od Beograda. Najavu smo pustili samo na društvenim mrežama i pitali ljude da nam pošalju prijave. U tom trenutku imali smo novca da platimo autobus sa pedeset mesta. U roku od nekoliko sati bukvalno smo ga popunili, ali su prijave još stizale. Na kraju smo našli još malo novca i iznajmili autobus na sprat, sa osamdeset mesta, a morali smo da odbijamo nove prijave koje su i dalje stizale. Tada smo za jedan dan obišli Spomen-područje Jasenovac u Hrvatskoj i Spomen-područje Donja Gradina u Republici Srpskoj u Bosni i Hercegovini, pa i manastir u samom mestu Jasenovac.

Sećam se kako nas je dočekao direktor Spomen-područja Jasenovac, kako nas je vodio kroz mesto, kako je temeljno i profesionalno govorio o žrtvama logora, o genocidu nad Srbima, Romima, o Holokaustu i o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, kako se kod njega nije osetila ni najmanja nacionalistička retorika i kad je odgovarao na pitanja učesnika u vezi sa situacijom u Jasenovcu tokom rata u Hrvatskoj devedesetih godina. Svi smo iz tog mesta otišli sa novim znanjem i veoma zadovoljni – bilo je i onih koji su očekivali samo negacionizam, a iznenadili se što su našli takvu profesionalnost i osetljivost.

Nakon toga smo prešli u Donju Gradinu gde nas je dočekao vodič sa potpuno drugim narativom. Umesto nauke, naišli smo na surove priče o pojedinačnim ubistvima i na ponavljanje tvrdnje da je u Jasenovcu ubijeno 700.000 ljudi. Pokazali su nam i izložbu, to je zapravo bila neka vrsta nagradnog konkursa za decu iz osnovnih škola Republike Srpske, koja su morala da nacrtaju scene iz logora u Jasenovcu. I tako, kada smo otišli iz Gradine, sve što smo naučili od direktora Spomen-područja Jasenovac, nestalo je. Preovladale su emocije i za većinu učesnika bilo je lakše prepustiti se tim slikama užasa i unutrašnjem osećaju nepravde zbog toga što, kako su i mnogi učesnici smatrali, danas niko ne želi da priča o srpskim žrtvama, dok ceo svet definiše srpski narod genocidnim.

Sećam se da smo upravo zbog toga tada odlučili da tokom budućih poseta nećemo više ići u Donju Gradinu, barem ne u prisustvu lokalnih vodiča, jer ne možemo ljudima da ponudimo neistine i manipulacije, ne možemo da na taj način potvrdimo zvaničan narativ Republike Srbije i Republike Srpske o Jasenovcu i genocidu u NDH koji ima samo političke korene i svrhe, a ne naučne.

PRELOMNI TRENUTAK

Deo polemika koje se vode oko filma Dara iz Jasenovca ima nešto zajedničko sa ovim iskustvom. Pre svega, veliko je i opšte interesovanje za tu temu. Drugo, najbitnije je da izaberemo da li na to interesovanje treba odgovoriti pružajući ozbiljnu politiku sećanja, koja se temelji na nauci i na već međunarodno utvrđenim pedagoškim i naučnim standardima proučavanja i učenja o genocidu i Holokaustu, ili nastavljajući da pružamo svesno lažnu sliku o prošlosti i da nove generacije gajimo u mržnji protiv drugog, po principima etnifikacije prošlosti u kojoj su samo naše žrtve vredne pomena, dok tuđe ne postoje.

Država Srbije se, u tom smislu, nalazi pred važnom odlukom i film Dara iz Jasenovca može da bude ozbiljan presedan. Sa jedne strane, zvanični politički narativ ponavlja tu već odavno naučno demantovanu tvrdnju da je u Jasenovcu ubijeno 700.000 žrtava i zloupotrebljava prošlost u dnevnopolitičke svrhe. Sa druge, finansiranjem ovog filma koji jasno izbegava polemike o broju nastradalih i od samog početka jasno identifikuje zločince, odnosno ustaše, a ne Hrvate uopšte, država pruža sebi mogućnost ozbiljnog revidiranja zvanične politike sećanja i uspostavljanje novog narativa, inspirisanog stubovima politika sećanja koji postoje u zemljama koje su izgradile ozbiljan i kritički odnos prema prošlosti, a to su dokumentovanje, istraživanje, sećanje i komemoracije u cilju promovisanja mira, a ne mržnje.

Ovo je trenutak kada država mora da odluči da li će se napokon opredeliti za ozbiljno suočavanje s prošlošću i za izgradnju ozbiljne kulture sećanja, što podrazumeva ozbiljnu saradnju sa Spomen-područjem u Jasenovcu, uspostavljanje programa poseta tom mestu, ozbiljno finansiranje Muzeja žrtava genocida u Srbiji i njegovo povezivanje sa najvažnijim srodnim institucijama u Evropi, kako bi i njegovi zaposleni bili deo savremene evropske kulture sećanja prema zločinima iz Drugog svetskog rata. A ako to uradi, onda mora da odbaci mitologizaciju i manipulaciju o broju žrtava, o kolektivnoj krivici hrvatskog naroda, o večnom stradalništvu srpskog naroda ili o komunističkom periodu kao o periodu kada se namerno prećutkivala istina o Jasenovcu. Treba da bude jasno da prvi put vodi ka uspostavljanju mira i saradnje, a drugi samo ka mržnji i nacionalističkim konfliktima sa regionom i celim svetom. Prilika je, dakle, da se uspostavi ozbiljna međunarodna saradnja ili da se barem predloži jer, verovali ili ne, to među pojedincima već postoji: svi ozbiljni istoričari, kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj, imaju isti stav kada su u pitanju podaci o žrtvama Jasenovca i dešavanja na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, a već dugo sarađuju i zajedno učestvuju na naučnim konferencijama u regionu i šire, zastupajući iste teze.

DRUŠTVENA ODGOVORNOST

Još jedna stvar koja proizilazi iz filma, kao i iz polemike oko njega, jeste jezik kojim treba da se komunicira i prenosi sve što se desilo tokom postojanja Nezavisne Države Hrvatske, što svakako ne može da se prikaže u jednom filmu. Bitno je da svi shvate – i to prvenstveno beogradski intelektualci – koliko je pitanje jezika i jasnoće poruka bitno, budući da o genocidu u NDH imaju pravo da razmisle i govore istoričari i filmski kritičari isto toliko kao i obični radnici iz bilo kog sela u Srbiji, ali da je svakako uticaj prvih znatno jači od uticaja drugih, pogotovo kada se radi o kreiranju zvanične politike sećanja.

I tako, ako su mnogi među istoričarima i filmskim kritičarima ćutali do sada, vreme je da progovore ne toliko o filmu, nego o genocidu u NDH, i da se bore za izgradnju narativa o toj prošlosti koji neće da deli nego da ujedini, i to ne samo na nacionalnoj osnovi, nego na transnacionalnom zajedničkom deljenju istih vrednosti i istog pristupa suočavanju s prošlošću: bez upoređivanja i hijerarhizacije žrtava, bez mešanja Drugog svetskog rata i ratova devedesetih, bez negiranja zločina koji su protiv drugih počinjeni u naše ime.

Tu leži i društvena odgovornost istoričara i filmskih kritičara, koja ne može da se svede na rad u pisanju dela za zatvorene krugove ili na pojavljivanje kod "prijateljskih" medija. Ovo je trenutak da oni preuzmu i predvode borbu za izgradnju ozbiljnog narativa o Jasenovcu i NDH, ovo je trenutak koji su verovatno i sami izbegavali. Oni sada treba da izaberu.

U tom duhu, verujem da čak i iz polemike oko toga da li je Dara iz Jasenovca plagijat scenarija za film Djeca Kozare, čiji epilog će očigledno utvrditi nadležni sud, može nešto pozitivno da se izvuče: kad se već državni vrh toliko hvali što je silno želeo Antonijevićev film, prilika je da se taj isti državni vrh angažuje kako bi promovisao i druge slične inicijative, među kojima sigurno prednjače Djeca Kozare, čiji vanserijski režiser Lordan Zafranović ima pred sobom mnogo veći izazov i mnogo veću odgovornost danas nego pre prikazivanja Antonijevićeve Dare. On, naime, svojim filmom može da napravi solidan most između srpske i hrvatske javnosti i da mnogo više od drugih utiče na formiranje gore pomenute nove politike sećanja.

Puna podrška tom filmu i sličnim poduhvatima bila bi odličan signal svima u Srbiji, regionu i Evropi i poručila bi da žrtve iz Drugog svetskog rata ne mogu biti zaboravljene, ali da njihove patnje više ne mogu biti ni predmet manipulacija. Verujem da bi taj primer sledili i mnogi drugi, i da bi se osnažile mnoge druge inicijative, među kojima i one koje se u susednoj Hrvatskoj bore protiv tamošnje zvanične politike sećanja, koja genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu uglavnom negira ili relativizuje.