Tokom leta 2004. u Srbiji su se, što spontano, što organizovano, počele da pale socijalne signalne lampice. Štrajkovi, blokade puteva i fizički sukobi. Policijske procene da bi protesti mogli poprimiti nasilni karakter. Pritisci na vladu da policijski interveniše…

Spremnost građana da izađu na demonstracije, makar te demonstracije bile i nasilne, u stalnom je rastu. Sada je 43 odsto građana spremno da izađe na demonstracije, a nekada je taj indeks iznosio 26 odsto, dijagnosticira Centar za proučavanje alternativa.

Da treba ići "palicom na palicu", tući se s raznim privatnim bezbednosnim agencijama, da će biti formirane radničke odbrambene čete, počelo je da se naširoko piše i priča posle jedne izjave predsednika SSJ-a Milenka Smiljanića, a posle nekoliko slučajeva u kojima su radnici koji štrajkuju bili prebijeni. Sociolog Milan Nikolić, iz Centra za proučavanje alternativa, mada ima razumevanja za radničku frustraciju, skeptičan je u pogledu procene da to može da izađe na dobro. Njegova polazna pozicija zapravo glasi: "Koliko god sindikati pritiskali, iz suve drenovine se ništa iscediti ne može, moramo da dižemo ekonomiju."

On, međutim, upozorava da je pretnja sukobima veoma opasan put, s obzirom na to da u ovom narodu ima mnogo oružja, na svim stranama, a da smo došli do tačke gde nijedan ogovoran ekonomista ne može reći da je ovde nemoguće da se desi nešto slično argentinskoj katastrofi – da narod u besu, u frustraciji ne krene, opljačka radnje, ne poštuje policiju, ne poštuje zakon, i obori ceo sistem.

"U tranziciji već kasnimo pet godina. Vraćanje iz duboke jame neće nam pomoći, nego će nam tranziciju učiniti još težom", upozorava Nikolić, podsećajući da on, kao sociolog, dve godine pokušava da javno upozori i političku elitu na to da misli o mogućem nepovoljnom scenariju i pokuša da ga na vreme spreči.

Gostujući u Pres klubu u prošli ponedeljak Nikolić je pledirao da se realno i nedogmatski sagledaju dosadašnji rezultati tranzicije i da se razmisli o preispitivanju vladajuće neoliberalne ideologije i politike.

Prenosimo najvažnije akcente tog izazova, uz očekivanje da bi posle tog oštrog istupa mogla da usledi burna polemika ili možda čak i preko potrebna raspava o strateškim pravcima socioekonomske politike u Srbiji.

Milan Nikolić, čovek koji baca rukavicu vladajućim ekonomskim ideolozima, po vokaciji je sociolog, ali je tokom studija sociologije u Bostonu paralelno (cross–registering) studirao i ekonomiju kod Kenedijevog savetnika Pola Antonija Samjuelsona i čuvenog Džona Keneta Galbrajta, pisca Velikog sloma.

Nikolić osporavanje neoliberalne prakse u Srbiji argumentuje prikazom rezultata analize socijalnoekonomskog stanja i troipogodišnjih mršavih rezultata tranzicije u Srbiji, koju su u Centru za proučavanje alternativa nedavno završili sažimajući rezultate vlastitih kontinuiranih istraživanja i sekundarne izvore.

O DVA ODSTO DOBITNIKA: "Dosadašnja tranzicija, ovo što smo imali u protekle tri i po godine, donela je direktnu korist za manje od dva odsto stanovništva, a indirektno za negde ispod osam odsto stanovništva.

Imamo oko 0,25 odsto bogatih ljudi, elita ili sve zajedno sloj dobrostojećih obuhvata oko deset odsto stanovništva; viša klasa (to su oni sa preko 200 evra po članu porodice) obuhvata oko 15 odsto; viša srednja (više od 100 evra po članu porodice) 15 odsto stanovništva…

Sve to zajedno pokazuje da je 40 odsto stanovništva iznad granice siromaštva.

Niža srednja klasa (više od 70 evra po članu porodice) obuhvata 20 odsto stanovništva; viša donja (više od 40 evra po članu domaćinstva) 20 odsto; niža donja (više od 20 evra po članu domaćinstva) deset odsto. U ovoj poslednjoj grupi javlja se i glad, kao manje-više stalni pratilac života.

Prosečna plata je ispod 200 evra, početkom godine plata je bila za oko 17 odsto niža nego prethodne godine – prošle godine je bila 220, sada je negde oko 190.

Oko 15 odsto zaposlenih ne prima redovno dohodak. To su oni koji su na raznim listama, a već tri godine ne rade i nemaju primanja. Sve u svemu, oko 60 odsto stanovništva Srbije živi ispod linije siromaštva."

O "TREĆINI 1989": "Srpska ekonomija, gledano po mnogim parametrima, sada je negde na oko 50 odsto, a industrija na oko 30 onoga što je bila 1989, koja se uzima kao poslednja normalna godina.

Naša ekonomija u periodu tranzicije koji je počeo 2000. godine u blagom je padu i stagnaciji, a tek odnedavno javili su se i prvi blagi znaci izvesnog oporavka. Oni su mali i nesigurni.

Industrija je u posebno teškom položaju zbog monetarne politike i privilegovanosti uvozničkog lobija. Spoljnotrgovinski deficit je oko pet milijardi dolara. Spoljni dug je preko 13,5 milijardi, zemlja je prezadužena i za tri godine ući će u dužničku krizu, koja će morati da se reši na neki politički način, pošto na ekonomski ne može…"

O MRŠAVOJ SRPSKOJ TRANZICIJI: "Tranzicija u Srbiji nema uzlaznu putanju; privatizacija kao lokomotiva tranzicije nije donela niti privredni rast niti rast zapošljavanja. Izgubljeno je preko pola miliona radnih mesta, a računa se da je pet puta manje radnih mesta otvoreno nego što se zatvara, a taj trend je i dalje u toku.

Svako malo čujemo priču neoliberalnih ekonomista da treba otpustiti još 400.000 radnika, još 800.000. Niko od njih ne razmišlja šta država da radi s tim ljudima, gde da nađe sredstva za socijalne programe…

Zvanično, nezaposleno je oko 30 odsto radno sposobnog stanovništva, a nezvanično oko 40 odsto…

Polako se približavamo cifri od 50 odsto nezaposlenih radno sposobnih ljudi, što nijedna zemlja ne može da izdrži…

Naravno, radiće siva ekonomija, radiće crna ekonomija, ali to takođe treba vratiti u normalne ekonomske tokove.

Niko ne razmišlja kako oživljavati proizvodnju, umesto da se problemi ‘doktrinarno rešavaju’ tako što se privreda stavlja u privatne ruke, a država je samo tu da uzme porez.

Nažalost, ta teorija ‘nevidljive ruke’ Adama Smita kod nas ne radi. Ona ne radi ako joj se ne pripreme dobri zakonski uslovi, a očito je da ti uslovi nisu dobro pripremljeni."

O SLABOSTI POLITIČKE ELITE: "Naša nova politička elita je veoma malo uradila… Problem je u tome što naša politička, a bogami i ekonomistička elita izgleda ne znaju kako da to rade. Naša politička elita ne ume da pokrene ovu privredu i to je sad izgleda najveći problem. Ona je ili nesposobna ili korumpirana.

Politička ekipa koja je sad na vlasti, a ni oni koji se spremaju da dođu nisu u potpunosti svesni socijalne situacije, a u tome im nimalo ne pomažu ni ekonomisti…"

O ČEMU ĆUTE EKONOMISTI: "Imamo, dakle, dve loše stvari koje ne rade za nas, jedno je politička elita koja je neupućena i po svoj prilici nesposobna i ekonomiste koji su doktrinarni i ne znaju dovoljno o savremenom kapitalizmu.

U našoj zemlji ne postoji druga ekonomska škola sem neoliberalne. Svi kažu: ‘Nevidljiva ruka Adama Smita će sve to da sredi’. Neoliberalni ekonomisti kažu političarima: ‘Vi samo stanite sa strane i strižite ovcu, a ona će sama da se hrani, ona će sama da se poji…’ To se, nažalost, ne dešava. Ono što oni ovde primenjuju jesu stari recepti iz nekih udžbenika od pre 40-50 godina. Na nesreću, slične stvari predlažu i MMF i Svetska banka. To su recepti koji su možda i dobri za razvijene ekonomije, ali ne funkcionišu u ovakvim ekonomijama koje su siromašne ili koje su u razvoju, da kažemo optimistički.

U savremenom kapitalizmu prema kome idemo, nije parola dana deregulacija, već nova i jača regulacija.

U Evropskoj uniji definisana je i veličina krastavca.

U Americi se sada radi regulativa koja je mnogo bliža Evropskoj uniji nego što je ikada ranije bila. To je došlo posle velike katastrofe Enrona i nekoliko stotina firmi. To je veća kriza od 11. septembra, ali vi to ovde nećete čuti od naših ekonomista jer to obara njihovu teoriju o slobodnom, nesputanom, neregulisanom kapitalizmu kakav nikad nije postojao u SAD.

Tamo je potpuno obrnuti trend, ali to je nešto što naši ekonomisti nisu primetili.

U strahu za svoju doktrinu, koja ovde za tri i po godine nije dala rezultate, oni nisu spremni da budu kritički prema zaista lošim indikatorima koje statistika daje…

Zašto bismo mi jedan komunistički marksistički dogmatski pristup zamenili jednom neoliberalnom dogmom – to je više religija nego nauka…"

O UČENjU OD DRUGIH: "Kod nas je bitno oživeti proizvodnju na svaki mogući način, bez ikakve doktrine – negde može da bude komunalno preduzeće, negde zadružno, negde vlasnik može da bude grupa građana, negde sindikat, negde sami radnici. Sve što radi, što proizvodi dohodak, što zadržava radna mesta treba da bude prihvaćeno.

Nedavno je ovde bio gradonačelnik Moskve. Ispričao je kako je Moskva ekonomski opstala za razliku od ostalog dela Rusije.

U Moskvi nisu pokušavali da preduzeća prodaju ispod tržišne cene, da ih što pre prodaju nekom tajkunu, bivšem agentu KGB-a ili nekom kriminalcu i da onda misle da su problem rešili. Tamo gde radnici nisu mogli da otkupe preduzeće po tržišnim cenama, ostavili su im da tržišnu cenu privatizacije otplaćuju iz proizvodnje, na taj način su zadržali zaposlenost, održali proizvodnju i stvorili uspešna preduzeća. Taj model radničkog akcionarstva kod nas nije dobio podršku iz doktrinarnih razloga (koje su gurali neoliberalni ekonomisti, kao i MMF i Svetska banka).

Nema ni banke koja hoće da im da kredite, nema ni države koja hoće da ih sačeka da oni svoju tržišnu cenu privatizacije otplate iz proizvodnje. Na drugoj strani imamo primere da su preduzeća davana za tri evra…

Imamo gubitnike na obe strane, državni fondovi, posebno socijalni, nisu punjeni dovoljno dobro, ako se prodaje brzo i jeftino. Država je na vrat dobila masu radnika, koji onda gledaju na državu kao na jedinu instancu kojoj mogu da se obrate za pomoć.

S druge strane, mnogi direktori i menadžeri društvenih preduzeća rade na obaranju cene tih preduzeća, da bi ona što više propala, da bi ih ti isti direktori ili njihovi prijatelji jeftino kupovali.

Kao da smo sve namestili da sami sebi stvaramo što veće ekonomske socijalne probleme.

Jedna poslovica kaže da pametan čovek uči na greškama drugih, a glup na sopstvenim. Kao najveći glupak Evrope, mi ponavljamo najgluplje greške zemalja u tranziciji. A trebalo bi bar da ne ponavljamo geške drugih.

U blizini imamo Sloveniju koja je imala vrlo uspešnu tranziciju (doduše počela je sa daleko višeg nivoa). Mnoge stvari možemo naučiti od Rumuna, Bugara, Mađara, Čeha i Poljaka. Ta takozvana šok terapija ne daje rezultate."

(Nikolić podseća da je Džefri Saks (tranzicioni savetnik u Poljskoj, SSSR, Boliviji, Aziji i Africi, po "Tajmu" jedan od 100 najuticajnijih ekonomista u svetu, sada u Crnoj Gori u političkoj misiji), tvorac ideje šok terapije po kojoj "cele nacije preko noći možete da prevedete u kapitalizam tako što ćete ih ošošoljiti jednim udarcem u glavu i one neće znati šta im se desilo", sada napisao novu knjigu i porekao svoje prvobitne teorije. Kaže da je Saks to učinio kada je shvatio šta se desilo u Rusiji. Naime, smrtnost je porasla sa 11, 2 na 15,7 na 1000 stanovnika, što je u XX veku nezabeleženo u zemljama koje nisu zahvaćene ratom, kataklizmama ili epidemijama.)

O ODNOSIMA SA MMF–om: "Argentini je trebalo pet godina da se oporavi od katastrofe i to uz pomoć međunarodnih organizacija pa i MMF-a, koji je jedan od krivaca za tu katastrofu. I ovde će MMF biti krivac, ali oni nama guraju niz grlo ista rešenja koja su gurali niz grlo Argentini.

(Kako možemo da kažemo "ne" MMF-u od koga zavisimo?)

Ovakvo pitanje postavio sam Džozefu Štiglicu, dobitniku Nobelove nagrade za ekonomiju koji je bio u Svetskoj banci i on mi je rekao: ‘Pregovarajte s njima s puno znanja, s boljim znanjem o vašoj zemlji nego što ga oni imaju.’

Na nesreću, na našoj strani stola bili su neoliberalni ekonomisti. Samo oni.

Na sve što su ovi iz Svetske banke rekli, ovi su klimali glavom i govorili: ‘Da, da, i mi mislimo da baš to treba uraditi…’ I evo do čega su doveli. Kakva je naša ekonomija u protekle tri i po godine? Da li taj princip dobro funkcioniše?"

O SAVETNICIMA: "Možete da zaposlite, i to vas manje košta, velike međunarodne autoritete da vam budu savetnici, pa da se tako nosite sa IMF-om i Svetskom bankom, sa većim znanjem nego što ga oni imaju.

Oni koje oni ovamo dovode, a to znaju svi koji su s njima radili, nisu baš elitni ekonomisti, oni su B i C klasa, mladi ljudi koji su tek završili univerzitet. Oni o ovoj zemlji ne znaju ništa.

Ako treba, dovedite jaka svetska imena, i to iz razvojne ekonomije, a ne iz čikaške škole, ili monetariste jer je to možda dobro za razvijene ekonomije, tamo postižu neke rezultate, a kod nas ne.

Ne kažem da neoliberalna ekonomija nije dominirajuća u svetu, ali mi smo negde na nivou nerazvijenijih zemalja, a slušamo uglavnom američke recepte…

Nama je potrebno da ovde dovedemo one koji su razvojni ekonomisti, koji rade u zemljama u razvoju, jer je Srbija nešto razvijenija zemlja trećeg sveta."

O NOBELOVCIMA KOJE TREBA ČUTI: Među onima čije bi savete trebalo poslušati, Nikolić pominje imena kao što su dobitnici Nobelove nagrade Džozef Štiglic, Amartja Sen ili Hernando de Soto.

Džosef Štiglic (1943, Indijana, SAD) profesor je na univerzitetima Jejl, Harvard i Stanford, a od 2001. je na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Bio je visoki funkcioner Svetske banke od 1997. do 2000. Dobio je Nobelovu nagradu za ekonomiju 2001.

Amartja Sen (1933) iz Indije, doktorirao ekonomiju na Triniti koledžu na Kembridžu u Engleskoj, dobitnik Nobelove nagrade 1998, istakao se studijama na temu kako da se javni prihodi i javni projekti upotrebe za dobrobit članova zajednice. Kao čovek koji je proučavao probleme gladi on tvrdi da glad ne treba da vlada u demokratijama pošto demokratski lideri moraju da budu odgovorni prema zahtevima građana.

Nikolić izgleda veruje da je Hernando De Soto za naše uslove jedan od najboljih, i da možda možemo da dođemo do njega.

Hernando de Soto (1941) iz Perua dobitnik je nagrade "Miltion Fridman" 2004. godine za unapređenje slobode i privatnih svojinskih prava. Bio je savetnik peruanskog predsednika Fudžimorija, direktor peruanskih centralnih rezervi, sprovodio je zemljišne reforme, istakao se legalizacijom 380.000 firmi koje su radile na crnom tržištu, prevođenjem proizvođača koke u legalnu proizvodnju i u obuzdavanju inflacije u Peruu, omogućivši povratak ove zemlje u međunarodne institucije. Programe oporavka sproveo je u El Salvadoru, na Haitiju i u Egiptu.