Salon funkcioniše već dve decenije, ali ove godine, po prvi put, na jedan od susreta bili su pozvani i mediji. "Danas obeležavamo dvadeset godina Salona i razumeli smo da bi bilo korisno baš u ovom trenutku izaći sa nekim temama pred javnost. Od sada ćemo, svake godine, po jednom raditi istu stvar. Ove godine, tema Salona je kultura dijaloga, jer je te dve decenije Salon predstavljao kulturu dijaloga. Sledeće, 2017. godine, tema će biti "Vojvodina’", kaže za "Vreme" Dušan Mijić, jedan od osnivača Salona i njegov domaćin.

"VREME": Mislite li da je bila greška što javnost nije bila upućena u dosadašnji rad Salona?

DUŠAN MIJIĆ: Ne. Mislim da je odsustvo javnosti Salonu davalo slobodu. A sloboda dijaloga je bila ključna za teme koje smo mi otvarali. Svako od nas, učesnika Salona, tokom ovih 20 godina je preplićući se i dodirujući na drugim područjima na kojima smo delovali, imao mogućnosti da iznosi svoje ideje i teme proveravajući ih na jednom vrlo otvorenom mestu za dijalog kakav je Salon. Znate, javnost uskraćuje ili čak povremeno izaziva jednu vrstu manipulacije od samih učesnika koji unapred znaju da će nešto izaći u javnost, pa da zbog toga ne budu slobodni u izražavanju svojih razmišljanja. Ili koriste Salon diskutujući radi javnosti, a ne iz potrebe razmene mišljenja.

Mi tako na Salonu proveravamo sopstvene ideje i stavove, proveravamo i teme, uostalom nismo mi svi istomišljenici, imamo disonantne tonove. Upravo način komunikacije i dijalog koji vodimo je ključan. Mi ne ubeđujemo jedni druge. Mi pokušavamo argumentima jedni druge da podstaknemo da razmišljamo o onome što je sagovornik rekao.

Da li vam se, u smislu dijaloga, čini da je uloga Salona danas slična ulozi Salona pre dvadeset godina?

Salon je počeo sa radom kada je nacionalizam bujao. Nacionalizam je po našem mišljenju ključ nesporazuma Srbije sa ostatkom regiona. Ja mislim da on danas nije nestao. Prema tome, slobodna razmena stavova, ideja na temu kako slomiti nacionalizam jednom građanskom, slobodnom individuom, i dalje je suština našeg rada. Mi se danas razlikujemo u pristupu kako se boriti protiv nacionalizma, ali ono što je zajedničko je traženje načina kako osvajati slobode za pojedinca.

Deluje da je danas dijalog prilično ugrožen u javnoj sferi. Može li se to opisati kao neuspeh Salona?

Nismo mi pretenciozni da mislimo da donosimo neke ogromne promene. Mi radimo na sopstvenu odgovornost i zadovoljstvo i na osnovu sopstvenih uverenja. Na društvu je da naša razmišljanja prihvati ili ne. Nismo mi sebi projektovali cilj nego jednostavno razmišljamo. Salon nema ambicije da ima svoj program ili definisane ciljeve. Druga je stvar da li društvo ima svoj program i svoje ciljeve. Salon, sam po sebi, vrlo je heterogen, što se tiče pristupa problemima o kojima smo diskutovali.

Salon je, dakle, neka vrsta platforme za razgovor?

Platforma! Izvolite, koristite ko želi. Da li će to koristiti mediji, politika, umetnost, individue, svejedno nam je. Mi se sretnemo, razgovaramo, razmenimo iskustva i raziđemo se. Svako od nas, dalje, na svoj način i na poljima na kojima inače nastupa u javnosti, koristi ideje koje je prethodno proverio ili razvijao na Salonu.

Po vašem mišljenju, i ponovo u vezi sa dijalogom, kakvo je stanje u medijima u Srbiji danas?

Ja sam liberal i uvek se nosim idejom da osim novinara u medijima postoje i izdavači. I svako ko je nezadovoljan treba da pokrene nešto. Još uvek postoji dovoljno slobode da se tako nešto uradi. Sasvim drugo je pitanje zašto je to malo zastupljeno. Ne verujem da je devedesetih bilo lakše nego danas, a ipak su postojali i "Vreme" i "Naša borba", B92 i mnogi drugi mediji. Dakle, nezadovoljnima preporučujem da krenu u izdavačko-emitativne poduhvate. Jeste to pionirski posao, ali ovo društvo je gladno toga. Ne treba se plašiti.