Šta je tu tako uzbudljivo? Urednost, pod konac poređane istovetne humke. Geometrija smrti. Brojnost: vojničko groblje uvek izgleda veće od civilnog jer ono što vidimo je samo celina, ničiji grob se ne izdvaja bilo čime. Najpre ćemo pomisliti da se to pred našim očima materijalizovao jedan puki statistički podatak, jer ljudska smrt je uvek pojedinačna i lična.

A onda priđemo i vidimo ime na ploči, krstu, ili na zidu kosturnice, u beskonačnom nizu imena. Tada ta masovna smrt postaje potresna. Svi oni tako isti, imaju ime i prezime, ponekad čin, kao u Kobaridu, Caporettu, gde su pokopani italijanski vojnici izginuli tu na Soči, isto kao i nedaleko na Piave, "santa fiume della patria", ubijeni ponajviše u sudaru s Krajišnicima u austrijskoj vojsci, pa tako tamo čitamo da je Zbara Domeniko bio sottotenente, a neki Fiorello bez prezimena beše, recimo, caporale maggiore.

Tu mrvicu bližeg određenja iza nekog imena nalazimo i na srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku u Solunu, gde ponekad još stoji i ime sela poginulog. Onaj čiča koji čuva groblje, posao koji je nasledio od oca, a ovaj od svog oca, pokušaće da vam približi barem neka od tih imena, "ovo je deda onog glumca iz Beograda", "ovaj nije iz Valjeva, to je greška, nego iz Hercegovine"… Čiča je rođen u Grčkoj, govori s greškama i jakim akcentom, a ove stvari je naučio, valjda od oca i dede. Nešto mora da se kaže o tim mrtvima, nešto što nije statistika, nisu preuzvišeni stihovi V. Ilića mlađeg, koje čiča čita sa zida, u smešnoj imitaciji patriotskog patosa, pomalo pod dejstvom rakije koju vam nudi iz flaše od Balentajnsa sa ugraviranim likom Radovana Karadžića.

Verujem da bi se ljudi lako mogli podeliti na one koji smatraju da nema ničeg tužnijeg od vojničkog groblja, od te uniformisanosti u smrti, usamljenosti u gomili, odsustva porodice i prisustva države, te da nema niti je ikad bilo valjanog razloga da toliko mladih muškaraca odjednom izgubi život… I na one koji bi kazali da je vojnička smrt lepša od bilo koje druge, isto kao i vojničko groblje na kojem nema nepotrebnih ukrasa, slika, otužnih stihova, nema bogatih i siromaha, nema ni žena, ni staraca koji su dugo bolovali, nego samo momci koji su zajedno poginuli u borbi za nešto važno.

Šta je bilo to zbog čega su poginuli, da li se zvalo kralj i otadžbina ili sloboda, ili ujedinjenje, o tome nam govori samo onaj ko ih je tako lepo pokopao, a to je uvek neka država koja uvek hoće da pohvali poginule i pozove neku buduću generaciju da uradi isto, ako zatreba. To prisustvo i zainteresovanost države za živote svojih građana ne oseća se više tako jasno ni u Kobaridu ni na Zejtinliku. Oni koji su tamo pokopani, borili su se za nešto čega više nema; države koje su ih u rat slale sada su sasvim drugačije, čak i sama ideja takvog ratovanja u ovom delu sveta izgleda nepovratno prevaziđena.

Poslednja vojnička groblja u Evropi potiču iz Drugog svetskog rata. U Americi, ako obiđete elitno groblje u Arlingtonu kod Vašingtona videćete da se kult vojničkog žrtvovanja za američke interese još i te kako brižljivo neguje. Ali, ni tamo se ne može gledati jednako na žrtve iz Vijetnamskog rata, kao i na one koji su poginuli na plaži Omaha u Normandiji. A probajte da zamislite groblje američkih vojnika "palih za slobodu Iraka".

Ako se ne varam, nigde, barem ne na srpskoj strani, niko nije uspeo da osmisli vojničko groblje iz ratova devedesetih. Mrtvih nije nedostajalo, ali u svakojakim uniformama, ili bez ikakvih; tako se i ratovalo iz svakojakih razloga pa i bez ikakvih. Uz takav rat prosto ne ide koncept vojničkog groblja kakav smo znali. Nema države koja bi htela da pristojno sahrani poginule, ne zna se ni koja bi država (Srbija, Srbija i Crna Gora, Republika Srpska) priznala te mrtve za svoje i koji bi to ideal žrtvovanja bio istaknut za budućnost.

Vođe i heroji tih ratova su ili u ilegali ili u Hagu, a čak i ako bismo hteli da nekako obeležimo i izrazimo dužnu zahvalnost onima koji su ratovali protiv NATO-a, morali bismo na istom mestu da napomenemo, u nekoj fusnoti, da protiv NATO-a inače nemamo ništa i sve ćemo uraditi da se i sami pridružimo tim dušmanima. Ovo je, naravno, ozbiljna i opasna zbrka koja proističe iz neobične činjenice da mi ovde živimo istovremeno u raznim istorijskim epohama.

To što se Karadžićev lik našao tamo na Zejtinliku savršeno je logično, pošto on i pripada tom vremenu, ili nekom još starijem; tada se mislilo i radilo na taj način, guslalo se i išlo u hajduke. Dušmani su bili Turci ili Švabe, kao takvi. "Mi" smo bili Srbi i ništa drugo. Ko hoće može da misli da je tada sve bilo mnogo bolje, jasnije i zdravije, da su Srbi i Srbija bili na vrhuncu svoje istorije, ali niko nema pravo da nam dokazuje da je moguće vratiti bilo šta u ovoj zemlji u ondašnje stanje.

A baš ta misao je odnekud ponovo oživela, kao da se zemlja već zasitila i umorila od komplikovanog dvadesetprvog veka pa se zaoštrila polemika oko toga u kojem vremenu mi stvarno živimo (ili želimo da živimo, kao da je to stvar izbora i glasanja). Vojničko groblje je možda najbolja metafora tog vremena i tih snova i ideala za kojima danas čezne jedan veliki deo Srbije, ne mareći za to što ništa više nema ono staro značenje: ni država, ni prijatelji i neprijatelji, ni bezbednost, ni strateški ciljevi, pa ni sama vojska koja uskoro neće više ličiti na sebe.

Čeka nas, izgleda, još jedan ciklus priča o žrtvovanju za domovinu, o izdaji, slavi i sramoti, i o neprolaznoj lepoti vojničkog groblja.

(Vreme 694)