"Učitelj podučava dok i sam uči, onda kada prestane da uči, umire u njemu učitelj", jedna je od prvih rečenica koju ćete videti uđete li na sajt Učiteljskog fakulteta.

Dok je ranije inicijativi nastavnika i njegovim potrebama bilo prepušteno eventualno usavršavanje, od 2004. godine Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Pravilnikom o stalnom stručnom usavršavanju i sticanju zvanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika predviđa se da svaki zaposleni u obrazovanju mora da ima, u periodu od pet godina, najmanje 100 sati programa stručnog usavršavanja. Od toga, 60 sati pripada programima koji su obavezni i koje određuje ministar prosvete, a preostalih 40 sati su izborni. Obavezni programi su obično oni koji imaju širu ciljnu grupu i čija je tema aktuelna. Primera radi, u skorije vreme to su bili programi i seminari o nasilju, bolestima zavisnosti i reformi školstva.

U Centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju kažu da je zainteresovanost među zaposlenima u obrazovanju, kako za pravljenje tako i za pohađanje programa usavršavanja u stalnoj uzlaznoj putanji. "Ove godine u katalogu se nalazi 840 programa koje su komisije odobrile. Prošle godine taj broj je bio 571. Takođe, školske 2008/09. bilo je 30.000 učesnika više u odnosu na prošlu školsku godinu, kada ih je bilo 52.000", kaže za "Vreme" Branka Šegrt, rukovodilac sektora za osiguravanje kvaliteta programa stručnog usavršavanja pri Centru.

Centar za profesionalni razvoj zaposlenih postojao je kao autonomna jedinica od 2003. godine, da bi 2004. ovaj centar zaživeo u okviru Zavoda za unapređivanje rada i obrazovanja. Kako nam objašnjava rukovodilac Centra Milan Bošković, u okviru Centra za profesionalni razvoj zaposlenih postoje tri sektora: Sektor za stručno usavršavanje i napredovanje, Sektor za pripravništvo i rukovođenje u obrazovanju i Sektor za osiguranje kvaliteta programa stručnog usavršavanja. Centar obavlja različite stručne poslove koji se odnose na: pripremu kompetencija za profesiju nastavnika i vaspitača i njihovog profesionalnog razvoja kao i kompetencija direktora, pripremu programa uvođenja u posao pripravnika i polaganje ispita za dozvolu za rad, unapređivanje sistema stalnog stručnog usavršavanja, odobravanje programa stalnog stručnog usavršavanja.

PRIORITETI I IZBOR: Kada se govori o programima za usavršavanje važno je napomenuti da osim nastavnika koji je autor ili realizator, projekat mora da podržava i neka obrazovna institucija koja će garantovati za taj program. Ove godine je prvi put Ministarstvo prosvete saopštilo obrazovne prioritete za profesionalno usavršavanje nastavnika. Kao bitne oblasti istaknute su: prevencija nasilja i diskriminacije, inkluzija učenika sa smetnjama u razvoju kao i dece iz marginalizovanih grupa, razvijanje motivacije kod učenika, komunikacijske veštine kao i saradnja sa roditeljima i učeničkim parlamentima.

Katalog programa stručnog usavršavanja zaposlenih u obrazovanju Zavod objavljuje svake školske godine.

Kako nam objašnjava Branka Šegrt, na izbor seminara koje nastavnik, vaspitač, stručni saradnik ili direktor pohađaju očigledno utiču, pored obrazovnih prioriteta, i lične potrebe zaposlenih kao i potrebe obrazovne institucije. "Svakako da je lični nivo važan, ali mora se naći neki sklad između potreba nastavnika i potreba same škole, jer škole imaju svoje mikro živote i svaka od njih ima svoje specifične potrebe", kaže Branka Šegrt. "Svakako da je lični nivo bitan, ali mora se naći neki sklad između potrebe nastavnika i potrebe same škole, jer škole imaju svoje mikro živote i svaka od njih ima neke drugačije potrebe u odnosu na ostale", kaže Branka Šegrt.

Škola je u obavezi da načini plan stručnog usavršavanju u skladu sa svojim, kao i sa prioritetima Ministarstva. Organi uprave svake škole donose plan i kasnije usvajaju izveštaj o njegovom ostvarivanju. Međutim, seminari koji su najviše birani u prošloj godini su bili opšteg tipa. Na prvom mestu reč je o seminarima gde nastavnik može da upotpuni svoju ulogu ocenjivača učenikovog znanja. Zatim slede oni koji su radili na razvijanju komunikacije, kao i seminari čije su se teme odnosile na motivisanje učenika za rad i održavanje te motivacije.

Najveći broj učesnika seminara je sa radnim stažom od osam do 15 godina, dok su na drugom mestu nastavnici koji se mogu pohvaliti stažom od 16 do 25 godina. "To je samo dokaz da i zreli nastavnici, sa izgrađenom karijerom, imaju potrebu za napredovanjem", zaključuje Šegrtova. Kada već govorimo o statistici, valja pomenuti i podatak da je, imajući u vidu sve učesnike seminara prošle školske godine, 60 odsto njih zaposleno u osnovnim školama.

Osim lične satisfakcije, aktivni nastavnici dobijaju i druge prednosti. Naime, oni imaju mogućnost napredovanja u zvanjima i to sledećim redom: pedagoški savetnik, samostalni pedagoški savetnik, viši pedagoški savetnik i visoki pedagoški savetnik. Nastavnici pri konkurisanju za jedno od tih zvanja treba da prilože dokaze o svom radu. Svečano zvanje, osim veće mogućnosti za različite oblike rada u školi, u izradi projekata, imaju i pravo na uvećanu platu za stečeno zvanje. Kako primećuje Milan Bošković, kolika god da je unutrašnja motivacija, ni spoljašnja nije bez značaja.

Pomenuti programi i seminari nisu jedini oblik stručnog usavršavanja, ali jesu najčešći. Tu su još i razne konferencije, okrugli stolovi, panel diskusije, predavanje i učestvovanje na stručnim većima, držanje uglednih i oglednih časova i predavanja u školi. (Ogledni časovi se odnose na uvođenje inovacija u nastavu.)

STANDARDI KAO PUTOKAZ: Krajem oktobra ove godine održana je međunarodna konferencija u Sremskim Karlovcima na temu "Profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju – motivisanost za stručno usavršavanje". Jedna od tema bila je i razumevanje standarda kompetencije za profesiju nastavnika. Jedan od zaključaka konferencije je bio i taj da je za profesiju nastavnika u srpskom obrazovnom sistemu neophodno postaviti standarde stručnosti i kvaliteta.

Zbog toga je započeta javna rasprava po školama koja će trajati mesec dana i čiji je cilj da se, po rečima Milana Boškovića, dobije mišljenje svih nastavnika u Srbiji. Kada se podaci obrade, zaposleni u Zavodu će te obrađene podatke dostaviti predstavnicima škola da bi se dobio konačan predlog standarda. Nakon toga će ga komisija Zavoda u proširenom sastavu dopuniti i poslati Ministarstvu na usvajanje. "Važno je da se sa predloženim standardima upoznaju sami nastavnici, da oni vide gde se nalaze, šta je to što ne odgovara, da li imaju neko novo viđenje situacije. I sve to će nam biti od koristi jer su ti isti standardi njima putokazi za usavršavanje", objašnjava nam Milan Bošković.

REGIONALNI CENTRI: Osim u Beogradu, postoje i regionalni centri za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju u Nišu, Užicu i Čačku. Svi oni su inače uspostavljeni zahvaljujući memorandumu koje su sredinom 2003. godine potpisali Vlada Švajcarske, tačnije njihova Agencije za razvoj i saradnju, i Ministarstvo prosvete Republike Srbije.

Do kraja godine u planu je otvaranje regionalnog centra u Kikindi i to će, za sada, biti jedini takav centar u Vojvodini. U konkurenciji su bili i drugi vojvođanski gradovi, a vest da će baš Kikinda dobiti centar, tamošnja opštinska vlast opisala je kao "vraćanje Kikinde na prosvetnu mapu Srbije". Za njegovo otvaranje potrebno je 132.000 evra, od čega će dve trećine sume donirati Švajcarska agencija za razvoj i saradnju, a ostatak kikindska opština.

Značaj ovakvog centra je jasno vidljiv na obrazovnom nivou, a on ima i drugi značaj koji nije zanemarljiv. Pomoćnica predsednika opštine Kikinde objasnila je to nedavno rekavši da "lokalna samouprava je dužna da obezbedi svojim prosvetnim radnicima novac za edukaciju. Na ovaj način uštedećemo sredstva za usavršavanje naših prosvetara, a očekujemo da će se u Kikindi edukovati i veliki broj naših kolega u zavisnosti od toga šta im budemo ponudili."

Prema najavama iz Ministarstva prosvete, u narednih tri do šest meseci predviđeno je i osnivanje centara u Smederevu, Šapcu, Kruševcu i Negotinu.