Ko je sve to pažljivo slušao morao je na kraju dana da se bar gorko nasmeje.

Prvo je jedan predsednički kandidat na trgu jednog od umornih i oronulih srpskih gradova obećao da će, ako pobedi, nahraniti tri miliona gladnih građana Srbije. Sat, dva kasnije i stotinak kilometara dalje, u drugom gradu i na drugom trgu, drugi predsednički kandidat tvrdio je da u Srbiji ima pet miliona gladnih i obećao da će im, ako pobedi, obezbediti dovoljno hleba. Iste večeri na Studiju B guverner Narodne banke Mlađan Dinkić je, agitujući za predsedničkog kandidata Miroljuba Labusa, tvrdio kako se u Srbiji danas bolje živi, zatim podigao grafikon koji je dokazivao da se današnja prosečna plata (od 160 eura) ne troši kao donedavno samo za hranu već i da nešto pretekne, da bi na kraju izveo i sledeću računicu: nekada se za prosečnu platu moglo kupiti 761 jaje, danas čak 2291. A ko je lud da svakog meseca jede tolika jaja.

Preko puta Dinkića sedeo je šef izbornog štaba Vojislava Koštunice, poslovično namrgođeni Dragan Maršićanin, koji je na sve to odmahivao rukom, podrugljivo primetio da se sigurno radi o "surčinskim" (mafijaškim) jajima i s podsmehom konstatovao kako priča o "jednoj plati za jednu potrošačku korpu" (nekada su se davale tri plate) važi samo ako se ona korpa prepolovi i smanji.

Na kraju istog dana stigla je i vest da su i u centru Čačka jaja upotrebljavana kao predizborni argument. Udaljen na mućkomet od "partibrejkersa" Labusovog čačanskog predizbornog skupa (po Beti, bile su to uglavnom pristalice SPS-a i SPO-a, a po izveštaču Radija B92 pristalice Velje Ilića), srpski ministar finansija Božidar Đelić je, onako uflekan, prkosno obećavao manje poreze i niže cene ulja i šećera.

DOLAR DO DVA: Slušajući i gledajući sve to, neko sa strane teško će biti u stanju da sasvim pouzdano odgovori na pitanje šta se to u Srbiji krupno promenilo od 24. septembra 2000. kada je DOS, tada jedinstven, pobedio na izborima i obećao narodu brze, radikalne i spektakularne promene. Na prvi pogled, na predizbornim skupovima dve godine kasnije uglavnom se obećava ono što je davno već obećano, ponovo se pominju šećer i ulje, doduše ne za bonove, politički neistomišljenici se i dalje gađaju jajima, u Srbiji oko 80 odsto stanovnika pregura nekako dan sa najviše dva dolara (siromaštvo ima i svoje stepene pa se oni sa dva dolara teše da bar 40 odsto stanovništva preživljava sa samo jednim dolarom na dan), a sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da narod i u ovu "novu vlast" ima približno isto poverenje i nepoverenje kao i u onu Miloševićevu u trenutku kada je najurena.

Početkom prošle godine, kada je DOS sastavio i objavio svoju platformu (mart 2001. godine), sve je još izgledalo prilično drugačije. U toj platformi je, između ostalog, pisalo kako će DOS posle izborne smene autoritarnog režima, bez ikakvog političkog revanšizma, preduzeti korake neophodne za demokratsko preuređenje države. Pod tačkom 1 obećavalo se rešenje državnog statusa, što je pre svega podrazumevalo donošenje novog republičkog ustava kojim je Srbija trebalo da bude određena "kao država sa razgraničenom zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću u kojoj bi parlament imao posebno naglašenu ulogu". Tada je obećavana i decentralizacija države, zatim puna primena Rezolucije 1244 i povratak svih lica izbeglih sa Kosova i Metohije, kao i redefinisanje odnosa Srbije i Crne Gore. U Platformi je definisan i nacionalni interes Srba, a posebno se govorilo i o pravnoj državi. DOS je obećao da će nova vlast raditi javno i odgovorno i da će se odlučno boriti protiv organizovanog kriminala, korupcije i svih vidova zloupotrebe. Pominjani su i nezavisno sudstvo i mediji i raskidanje sprege države i vlasti sa kriminalom i švercom. U odeljku o ekonomiji obećano je da će privredni život Srbije počivati na slobodnom preduzetništvu, da će se ustati protiv tajne i protivzakonite privatizacije i da će zakonski propisi biti posebno podsticajni za domaće i strane investitore. Pre potpisa svih članica DOS-a (sa sve DSS-om) bila je pomenuta i socijalna politika s naglašenim osvrtom na socijalna davanja najugroženijim kategorijama stanovništva.

Nekako u isto vreme (početkom prošle godine), kada su nove vlasti sastavljale svoj spisak obećanja narodu, u 75 zemalja sveta obavljeno je istraživanje na temu – šta očekujete od budućnosti. U razgovoru za "Vreme" Srbobran Branković, direktor Agencije Medium Index Gallup International, podseća da su građani Srbije po tom istraživanju ispali ubedljivi prvaci sveta u optimizmu i očekivanju pristojne budućnosti. Čak 65 odsto građana tada je verovalo da će se ovde uskoro mnogo toga promeniti nabolje. Godinu dana kasnije ispostavilo se da samo dve petine stanovništva još veruju da država ide u dobrom pravcu, da isto toliko smatra da su stvari krenule od lošeg ka gorem, dok petina ne zna kuda smo se zapravo uputili. Ispalo je nekako da ono "uskoro" u ovakvim zemljama ipak ne može da se meri običnim kalendarom. I da ono dosovsko "živećemo kao sav normalan svet" ne važi bar za prve dve godine dosovske vlasti. Sa dolarom na dan ne može se živeti normalno.

DOBRO: Iz predizborne kampanje, koja je u dobroj meri pretvorila zemlju u "pljuvaonicu", ponekad je zaista teško razaznati šta od onoga što se zbilo u poslednje dve godine spada u logične grčeve prošlosti, šta u lažna obećanja, a šta u ozbiljne propuste i nesposobnost novih vlasti. Ne razaznaje se baš uvek tako jasno ni to kada se reforme isprazno koriste i zloupotrebljavaju kao novi ideološki obrazac za opravdavanje i očuvanje vlasti, a kada se suočavamo sa zlonamernim i namćorastim negiranjem svega i svačega zbog čega se ponekad ne pravi razlika između samih reformi (tamo gde ih ima) i plodova reformi (koji obično dođu nešto kasnije).

U poređenju sa periodom od pre dve godine, kada su dosovci obećali da ćemo živeti kao normalan svet, sa onim što se ima u džepu može se zaista, kako kaže Dinkić, kupiti tri puta više jaja, ali i bar dva puta manje struje. Dinar je postao stabilniji, devizne rezerve su narasle, inflacija je pod kontrolom, ponešto se može kupiti i na kredit, učinjeno je mnogo toga da se iz kolektivnog narodnog pamćenja izbriše izreka "glup kao štediša", ima nagoveštaja da bismo nešto svežeg vazduha mogli da dobijemo i kroz nove otpise dugova. Za nekoliko koraka odmakli smo i državama koje spadaju u najkorumpiranija društva na svetu, što budi nadu da bi pravo i zakoni jednoga dana mogli značiti nešto više u našem životu.

Dosovska obećanja ispala su najmanje isprazna i lažna u delu u kome se obećavao povratak u svet i povezivanje onoga što je bilo kidano čitavih deset godina. Ma kako se među sobom razlikovali, svi iz nove vlasti jasno su se još pre dve godine uputili prema Briselu – razlika je samo u tome što jedni nemaju ništa protiv da pri tom presedaju u Hagu, dok bi drugi to isto samo ako se mora. Približavanje članstvu u Savetu Evrope povezano je sa ustavnim preuređenjem savezne države čiji je opstanak, uz sve mane i neka nelogična rešenja, ipak značajno dostignuće ako se ima u vidu podgorički separatizam i neke beogradske opstrukcije takvog projekta. Vešta i umerena politika vođena na jugu Srbije doprinela je da se tamo danas više ne puca i ne gine tako često. Najavljeni ulazak u Partnerstvo za mir indirektno je priznanje da se donekle odmaklo i sa reformom VJ.

Srbija je postala ozbiljnija država i po tome što se iz njene političke zajednice više niko ne isključuje zbog svoje etničke pripadnosti i što je u njoj neuporedivo manje nacionalističkog buncanja nego ranije. Ovo definitivno više nije društvo čije su opruge napete kao u zatvaraču puške. Čak i kada se raspišu izbori po starim pravilima i zakonima, čime se krše nekadašnja predizborna obećanja, i kada proradi ona predizborna pljuvaonica i ponovo se obećava obećano, na te izbore se ide sa dva jaka demokratska kandidata i ne mora da se bira tako što se prethodno zapuši nos i glasa za manje lošeg. Uz sve njihove međusobne razlike, niko ne mora da strahuje da će neko od kandidata sa šansama za pobedu sutra promeniti onaj dogovoreni pravac za Brisel. U dobroj meri promenjena je i čitava kulturna matrica društva – lideri javnog mnjenja više nisu raznorazne spodobe koje preko državne televizije govore o "narodu najstarijem" ili Srbima kao narodu sa znatno "različitom telesnom temperaturom" od svih ostalih na zemaljskoj kugli.

Sve to što je urađeno, a što je, istina, neupredivo manje od obećanog pre dve godine, ne vide inače samo neki ovdašnji talibani, zagovornici teze da bi čitavu Srbiju trebalo preseliti u Hag i "analitičari" koji analizama hrane pojedine centrale što imaju uticaja na svetsku politiku. U njihovim nedavnim izveštajima, čak je i sto hiljada ljudi na koncertu Cece Veličković bilo pouzdan signal da se u Beogradu ništa nije promenilo i da se ovde mora govoriti pre svega o navodnoj denacifikaciji umesto o približavanju Evropi. Njihova je poruka da se ovde 5. oktobra 2000, bežeći od Miloševića, nagazilo zapravo na trošnu santu koja se prilično brzo istopila i da od demokratskih promena nije ostalo ništa.

LOŠE: Vlast, koja je obećala da će od prvog dana predano raditi na promeni Ustava, u protekle dve godine na tom poslu zaista nije učinila mnogo. Odgovornost za to nikako ne bi mogla da se prebaci isključivo na zvaničnu Crnu Goru i na otezanje posla oko sređivanja savezne države. Tek nešto dalje odmaklo se, na primer, u prikupljanju ekstraprofita od onih koji su se na brzinu i na sumnjiv način obogatili u vreme bivšeg režima. Učinjeno je to na način koji ostavlja prilično prostora za špekulacije o selektivnosti. Mnogi miljenici i podupirači dojučerašnjeg režima postali su preko noći karijatide dosovske vlasti. Među ljudima posvećenim u tajne brzog bogaćenja i ujedno kandidatima da uskoro postanu vlasnici svega i svačega, još je previše onih koji su svoje prve milione zarađivali radeći s drogom, švercujući automobile, cigarete, oružje i još ponešto, iako je nova vlast svojevremeno obećala da će na takav novac biti mnogo gadljivija. Mafijaška hidra se i dalje prilično dobro snalazi i preživljava svaku novu "ofanzivu" u borbi protiv organizovanog kriminala, a previše ljudi iz vrhova politike prečesto je u prilici da objašnjava kako je neke "loše momke" i sumnjive biznismene slučajno srelo samo jednom u životu ("dobro, hajde, dva puta").

Na drugoj strani, znatan deo stanovništva još strahuje od siromaštva i novog padanja na socijalnoj lestvici, strah od gubitka posla u procesu privatizacije tek sledi, socijalna harmonika između bogatih i najugroženijih slojeva dodatno se rasteže, a po istraživanjima javnog mnjenja više od dve trećine ljudi na listu svojih prioriteta stavlja standard, niske plate, nezaposlenost i bojazan da se od jučerašnjih gubitnika ne pretvore i u gubitnike tranzicionih vremena. To i jeste bitna razlika u odnosu na ratne godine. Većina stanovništva brinula je tada o nacionalnom ponosu i pre odlaska na birališta retko je sebi postavljala pitanje – a zašto su i zbog koga moji džepovi toliko prazni?

NAJGORE: I dok se sporost i izostanak promena u nekim oblastima (pogotovo ekonomiji) još i može pravdati olakšavajućim okolnostima i teškim nasleđem Miloševićevih vremena, to se ne bi moglo reći i za aroganciju koju je deo novih vlastodržaca prosto zakačio uz nove funkcije, zaboravljajući šta je sve bilo razlog onako snažnog revolucionarnog entuzijazma od pre dve godine. Najpre je zaboravljeno najčešće ponavljano predizborno obećanje: da će Srbija biti određena kao demokratska država u kojoj parlament ima posebno naglašenu ulogu. Nipodaštavanje uloge parlamenta počelo je prilično rano i u međuvremenu dobilo koliko farsične toliko i opasne razmere tako da se danas praktično i ne zna koliko zaista i čijih poslanika sedi u skupštinskim klupama. Stanje je takvo da stranke koje bi na izborima teško mogle da dobace do osamdeset hiljada glasova lako već sutra, nečijom političkom odlukom, mogu dogurati do broja poslanika koji se na izborima obezbeđuje sa bar deset puta više glasača.

Politički analitičar Đorđe Vukadinović primetio je nedavno da se u Srbiji neprestano ponavljaju određeni politički klišei, a pre svih sklonost da se vlast tretira kao plen, odnosno kao nešto što kada jednom padne u šake ne sme da se ispušta ni po koju cenu. Vukadinović upozorava da u pomenute klišee svakako spada i bahatost sa kojom nova garnitura stupa na političku scenu, objavljujući potpun raskid sa prošlošću, nov početak i novo doba, da bi se čitava priča uglavnom završila samo sa novom retorikom i novom kostimografijom. Jedan od čitalaca "Vremena", koji je prošle godine povodom godišnjice oktobarskih promena učestvovao u forumu našeg lista i odgovarao na pitanje da li su nove vlasti prekršile sopstveni ugovor sa Srbijom, opisao je isto ono što i pojedini politički analitičari rečima – "kontinuitet se dosta nastavio".

TESTIRANJE STRPLJENJA: Dve godine kasnije, od obećanih promena i "revolucionarnog zanosa" stiglo se, dakle, do ozbiljnog testiranja narodnog strpljenja. Ima i onih koji podsećaju i na primere država u tranziciji koje su u početku dobro krenule, a onda se zaputile ka još većoj bedi i beznađu. U svim društvima koja su mnogo pre nas polazila sličnim putem velika očekivanja zamenjena su kasnije manjim ili većim razočaranjima. S tom razlikom što se ovde deset godina, ipak, živelo pod sankcijama, što su se istovremeno pamtila i neka neuporedivo bolja vremena i što je silina promena uz silinu obećanja ovde u jednom trenutku podstakla i pomalo nerealna očekivanja. Deo razloga za neispunjena predizborna obećanja leži, po rečima Srbobrana Brankovića, i u nedoraslosti sadašnje političke elite. "Ona je jednostavno devijantno srasla", kaže sagovornik "Vremena". Branković pri tom tvrdi da sva skorašnja istraživanja pokazuju kako je izmerena spremnost nezadovoljnih građana na vaninstitucionalne oblike političkog angažovanja i proteste gotovo jednaka kao pred kraj Miloševićeve vladavine. S tom razlikom što, na sreću sadašnjih vlasti, to ogromno nezadovoljstvo danas prosto nema ko da pokupi i artikuliše. Ono opozicije što se simbolično batrga po političkoj sceni nema snage da povuče napred i više personifikuje prošlost, vrteći se neprekidno oko lika i dela Slobodana Miloševića.

Iako organizovani po starim zakonima koji su davno trebali da budu zaboravljeni i uprkos činjenici da se u predizbornoj kampanji dve struje iz sadašnje vlasti bespoštedno optužuju za ono što je svojevremeno obećano a nije ostvareno, ovi izbori mogli bi svima da donesu i prilično koristi. Ti izbori će poslužiti i kao neka vrsta ventila za nagomilano nezadovoljstvo, a onima koji znaju da "čitaju" te stvari mogli bi da pomognu da malo bolje protumače prirodu negativnog elektriciteta koji se gomila u najvećem delu stanovništva.

Nesklad koji je nova vlast postigla između svojih obećanja kada je potpisivala ugovor sa Srbijom i onoga što je u međuvremenu urađeno teško da može biti veći. Đorđe Balašević je to nedavno definisao otprilike ovako: "Ceo život sam čekao da na vlast dođu naši, a sada sam shvatio da naših nema."