Kada se govori o vojnim odnosima bilo koje dve zemlje, važno je imati na umu dve stvari. Prva je da je vojska svake države pre svega instrument spoljne politike, a druga da je u međunarodnim odnosima veličina često odlučujući faktor. Omeđena sa te dve ose, kriva srpsko-američkih vojnih odnosa imala je tokom prošlih decenija ekstremne uspone i padove, da bi u poslednjih nekoliko godina prešla u fazu stabilnog rasta. O jednakosti i ravnopravnosti tu nema ni govora: Amerika, koja na odbranu troši više nego ostatak sveta zajedno, danas je ubedljivo najveća vojna sila na planeti, dok je srpska vojska još obuzeta borbom za goli opstanak. Ali, kada se stvari smeste u istorijski kontekst, vidi se da su vojni odnosi Srbije i Amerike često bili intenzivniji od civilnih, i da su mogućnosti za njihov dalji razvoj daleko od toga da budu iscrpljene.

Iako su Srbija i Sjedinjene Američke Države uspostavile diplomatske odnose još početkom prošlog veka, vojske dve zemlje uspostavile su prve ozbijnjije kontakte znatno kasnije, tek uoči Drugog svetskog rata. Malo je poznato, na primer, da je američki general Daglas Mekartur, koji je kasnije postao glavnokomandujući na Pacifiku, tada bio u poseti Beogradu. Takođe je ostalo nepoznato da je američko vojno poslanstvo u Beogradu, puno agenata OSS-a (Office of Strategic Services, prethodnica CIA), igralo važnu ulogu u organizaciji puča i izlasku Jugoslavije iz Trojnog pakta 27. marta 1941, u vreme kada je Amerika zvanično još uvek bila neutralna u ratu koji je uveliko zahvatio Evropu.

Ulaskom Amerike u rat posle Perl Harbora, vojni kontakti su se istovremeno intenzivirali i zapetljali. Od 85 naših pilota koje je rat zatekao na obuci u Americi formirana je eskadrila u okviru savezničkih snaga; više od polovine je poginulo u borbenim misijama, a posle rata, samo trojica su nastavila karijeru u okviru Titove vojske, dok su se ostali integrisali u američko vazduhoplovstvo. Prva američka vojna misija upućena je u Jugoslaviju, kod Draže Mihailovića, 1943. a druga godinu dana kasnije, sa zadatkom da koordinira izvlačenje oborenih američkih pilota. Zahvaljujući tome, između šeststo i sedamsto pilota izbeglo je zarobljavanje ili smrt i bezbedno se vratilo u domovinu, što je bio glavni razlog da Mihailović 1948. godine, dve godine nakon streljanja, od HarijaTrumana dobije jedno od najviših vojnih počasti – medalju časti (Legion of Merit). Ta medalja je sa zakašnjenjem od 57 godina uručena Mihailovićevoj ćerci Gordani. Istovremeno, međutim, Amerikanci su imali predstavnike i kod Titovih partizana.

TOPLO–HLADNO: Stvari postaju još komplikovanije posle 1945, najpre izbijanjem Tršćanske krize, a zatim početkom hladnog rata. Prvi direktni oružani sukob (tačnije incident) sa Amerikancima bio je obaranje dva aviona iznad Slovenije; četiri člana posade su poginula. Eskalacija je izbegnuta nakon zvaničnog izvinjenja jugoslovenskih vlasti, uz materijalnu odštetu.

Titov raskid sa Staljinom 1948. godine iz osnova je promenio odnose između Vašingtona i Beograda. Sa jedne strane, Tito je znao da bez podrške Zapada nema šanse da se odupre pretnji sovjetske invazije; s druge, Amerikanci su brzo uvideli potencijalni značaj jugoslovenske vojske u eventualnom sukobu sa Rusima. "Tito je u tom trenutku imao 40 divizija spremnih da se suprotstave Varšavskom paktu", objašnjava istoričar Bojan Dimitrijević, autor knjige Od Staljina do Atlantskog pakta – armija u spoljnoj politici Titove Jugoslavije 1945–1958. "Za Amerikance je to bio dar sa neba."

Ovim počinje zlatno doba u razvoju srpsko-američke vojne saradnje, koje je trajalo gotovo celu deceniju. Prvi stidljivi kontakti između dve ideološki suprotstavljene vojske uspostavljeni su 1949, kroz tajne pregovore, a već dve godine kasnije postali su javni i podignuti na najviši nivo. Kulminirali su posetom Koče Popovića Vašingtonu i potpisivanjem Sporazuma o uzajamnoj odbrambrenoj pomoći (Mutual Defense Aid Program). "To je bila neka vrsta preteče Partnerstva za mir", kaže Dimitrijević za "Vreme". "Sem Jugoslavije, jedine zemlje van NATO-a koje su ušle u taj program bile su Južna Koreja, Iran i Tajvan."

Sve do 1958. godine, Jugoslavija je u vojnom pogledu bila strateški saveznik Amerike. Ogromne količine oružja i opreme, od puškomitraljeza i kamiona do mlaznih aviona, slivale su se ka Beogradu. Uporedo sa tim, naši oficiri (njih oko 750) su se školovali u Americi, a njihovi su aktivno učestvovali u obuci naše vojske. Američka vojna misija u Beogradu (Military Assistance Staff) tada je brojala pedeset ljudi, otprilike deset puta više nego danas. Na operativnom nivou, odbrambreni planovi Jugoslavije bili su potpuno usaglašeni sa planovima NATO-a.

GORE–DOLE: Desetogodišnje bratstvo po oružju srpskog i američkog naroda okončano je na Titovu inicijativu nakon Staljinove smrti i normalizacije odnosa sa Sovjetskim Savezom. Preterana bliskost sa Amerikancima nije se uklapala u Titove planove o Pokretu nesvrstanih zemalja, a sem toga, objašnjava Dimitrijević, Tito se bojao da Amerikanci vojnu pomoć ne iskoriste za uspostavljanje političke dominacije. "Loše posleratno iskustvo sa Rusima je verovatno podstaklo Tita da počne da sumnja u namere Amerikanaca", kaže on.

Iako su nakon 1958. vojni odnosi sa Amerikom spušteni na niži nivo, oni su ipak ostali korektni i nastavili su se na komercijalnoj osnovi. Naši oficiri i dalje su išli na školovanje preko okeana, mahom u Fort Levenvort (bivši ministar odbrane Velko Kadijević bio je tamo), a Jugoslavija je od Amerike kupovala radarske sisteme i ostalu opremu koja se nije mogla nabaviti u SSSR.

Ovi u osnovi zdravi odnosi potrajali su sve do jugoslovenske krize početkom devedesetih, da bi od izbijanja rata u Bosni 1992. sasvim zahladneli i dospeli na ivicu neprijateljstva. Mada je NATO avijacija sporadično dejstvovala protiv srpskih snaga još 1994, taj prag je pređen 1995. nakon masovnih NATO udara i otvorene podrške Amerikanaca hrvatskoj i bosanskoj vojsci u vreme "Oluje". Bombardovanjem Srbije i Crne Gore 1999. Vašington i Beograd su ušli u direktan vojni sukob, koji i danas u priličnoj meri utiče na razvoj odnosa dve zemlje.

Odlaskom Miloševića sa vlasti 5. oktobra 2000. godine ponovo su uspostavljene diplomatske veze, a ubrzo i vojne, ulaskom Vojske Jugoslavije u Kopnenu zonu bezbednosti duž granice sa Kosovom. Do istinskog otopljavanja između dve vojske došlo je tokom 2003–2004, kada je Zoran Živković ponudio američkom predsedniku Džordžu Bušu učešće naših snaga u američkim ratnim naporima u Avganistanu. "Od toga na kraju nije ispalo ništa, ali su Amerikanci počeli da nas gledaju na drugi način", kaže Dimitrijević, koji je tada bio pomoćnik bivšeg ministra odbrane, a sada predsednika Srbije Borisa Tadića.

Od tada, vojni odnosi između Srbije i Amerike kreću se stabilnom uzlaznom linijom, bez drastičnih uspona i padova. Paradoksalno, oni se trenutno bolje razvijaju od političkih odnosa, koji su trenutno donekle zategnuti zbog američke podrške nezavisnom Kosovu i insistiranja na saradnji sa Haškim tribunalom. Srbija u dogledno vreme nema šanse da ponovo postane strateški saveznik Amerike jer u tom pogledu više nema onaj značaj koji je imala u vreme hladnog rata, ali su podjednako male šanse da dve vojske ponovo uđu u konflikt. Ako Srbija uskoro uđe u Partnerstvo za mir, i eventualno u NATO, uzlazna linija preći će u stabilnu horizontalu, bez amplituda. A očuvanje stabilnosti je, na kraju krajeva, jedna od osnovnih funkcija oružanih snaga.

Mark Iston, ambasada SAD u Beogradu: Treba nam partner, a ne baze

Pukovnik Mark Iston, vojni ataše pri ambasadi Sjedinjenih Američkih Država, došao je u Beograd pre nepunih godinu dana. Sa dvadeset osam godina staža u vojsci, uključujući službu u bivšem Sovjetskom Savezu i u Bosni, pukovnik Iston radi na unapređivanju vojnih odnosa dve zemlje u osetljivoj fazi kada Amerika pokušava da definiše svoje bezbednosne prioritete, a Srbija se sprema za radikalnu transformaciju svojih oružanih snaga.

"VREME": Kako ocenjujete odnos između srpske i američke vojske u ovom trenutku?

MARK ISTON: Mogu da kažem da se ti odnosi, otkad sam ovde, dobro razvijaju. Imate veoma dobar tim u Ministarstvu odbrane i Generalštabu, a najveći deo saradnje ide preko Evropske komande. To su zajednički programi razmene znanja i uzajamnih poseta. Vojne delegacije iz Srbije bile su u poseti našim bazama u Nemačkoj i Italiji, a petočlana ekipa iz vašeg generalštaba nedavno je pohađala seminar o modernizaciji u Vašingtonu. Zatim, tu su i obrazovni programi Maršalovog centra u Nemačkoj, koji pored vojske uključuju i ljude iz policije i sa univerziteta, kao i nevladine organizacije.

Neki bilateralni sporazumi su već na snazi, a već za nedelju ili dve očekujemo potpisivanje SOFA (Status of Forces Agreement – Sporazum o statusu snaga), koji će omogućiti dalji razvoj. Sem toga, nedavno je uspostavljeno strateško partnerstvo između vaše vojske i Nacionalne garde Ohaja.

Zašto sa nacionalnom gardom, a ne sa redovnom vojskom, i zašto baš sa Ohajom?

Naša redovna vojska je trenutno vrlo zauzeta, ali ovaj sporazum otvara mogućnost za zajedničke vežbe u kojima će učestvovati i aktivni oficiri. Ukrajina, na primer, ima sličan sporazum sa Nacionalnom gardom Kalifornije. Ohajo se sam prijavio, a verovatno znate da je bivši guverner te države, senator Džordž Vojinović, srpskog porekla.

Sasvim je jasno da saradnja sa najvećom vojnom silom na svetu može mnogo da koristi našoj vojsci, ali kakve koristi od toga ima Amerika? Šta su vaši strateški interesi ovde?

Mi smo trenutno uključeni u novu vrstu sukoba, nešto što zovemo veliki rat. Potrebni su nam partneri u borbi protiv terorizma, narkomafije i krijumčara ljudi, a vaša zemlje tu može mnogo da nam pomogne.

Postoje tvrdnje da Sjedinjene Američke Države u stvari žele da iskoriste Srbiju kao platformu za svoje baze, a da naše mladiće pošalju u Irak i Avganistan da ginu za američke interese.

To jednostavno nije tačno. Kada je o bazama reč, naši interesi su južnije i istočnije od Srbije, i mi uopšte nemamo nameru da ih pravimo ovde. Želimo da vam pomognemo da izgradite kapacitete i da postanete interoperabilni sa našim snagama i sa drugim zemljama. Mi želimo da Evropa bude jedinstvena, celovita i slobodna, a suština je da želimo da nam Srbija bude partner u tom poslu.

Snežana Marković-Samardžić, ministarstvo odbraneSrbije: Žedni znanja

Snežana Marković-Samardžić, pomoćnik ministra odbrane, nedavno se vratila iz posete Sjedinjenim Američkim Državama, u okviru delegacije koju je predvodio zastupnik načelnika Generalštaba, general Zdravko Ponoš. Tokom posete su imali niz susreta sa američkim zvaničnicima, uključujući i Pitera Florija, pomoćnika američkog sekretara za odbranu i ugovor o strateškom partnerstvu sa Nacionalnom gardom Ohaja.

"VREME": Iako su naši politički odnosi sa Amerikom donekle zategnuti zbog pitanja Kosova i generala Ratka Mladića, izgleda da nam vojna saradnja ide dobro?

SNEŽANA MARKOVIĆ–SAMARDŽIĆ: Tako je, odnosi su u značajno uzlaznoj liniji. Tačno je da zbog problema sa Mladićem još nemamo mogućnost da sarađujemo multilateralno, kroz Partnerstvo za mir, ali zato možemo bilateralno. Mi već imamo Sporazum o neširenju oružja za masovno uništavanje, uskoro ćemo potpisati i Sporazum o statusu snaga (SOFA) koji reguliše pravni status pripadnika američke vojske kad se zateknu na našoj teritoriji. Pored toga, treba da potpišemo i Sporazum o bezbednosti, koji se svodi na to da nećemo isporučivati američke vojnike stranim sudovima. Kad to bude gotovo, imaćemo mnogo bolje mogućnosti da saradnju razvijamo strukturalno, i dobićemo pristup obimnijim programima za obrazovnu razmenu i za tehničku pomoć.

Nedavno ste se vratili iz posete Americi. Kako je bilo?

To je bila prva poseta na ovom nivou posle osamnaest godina, i volela bih da istaknem da je poziv došao sa američke strane. To je bila prilika da naš glas čuju vrlo važni ljudi u Vašingtonu i u Pentagonu. Mi smo nedavno predočili domaćoj javnosti Strateški pregled odbrane, dokument koji definiše razvoj i prioritete naše vojske do 2010. godine, a ovo je bila prilika da sa tim upoznamo i Amerikance. Mi smo im objasnili da više od novca i tehnike od njih očekujemo da nam pomognu da steknemo znanje, da obrazujemo srednji rukovodeći kadar. To nam je trenutno najveći problem, i tu nam treba podrška. Mogu da kažem da smo sa njihove strane dobili vrlo jaku podršku da nastavimo reforme.

Izgleda da ta podrška ne nailazi uvek na razumevanje domaće javnosti. Čuje se da pravimo vojsku po meri Amerike, više za njihove potrebe nego za naše, kao i da je konačan broj od 21.000 aktivnih vojnika, predviđen u dokumentu koji ste pomenuli, nedovoljan za odbranu zemlje.

To je besmislica. Nama niko, ni iz Amerike ni iz bilo koje druge zemlje, nije sugerisao kakva i kolika treba da nam bude vojska. Mi to radimo zbog sebe, jer je status kvo neodrživ. Inače, veličina naših oružanih snaga pre svega je određena finansijskim mogućnostima naših građana, jer su oni ti koji tu vojsku izdržavaju. Da se Amerikanci pitaju, imali bismo pet puta više vojnika i trošili bismo dvadeset odsto nacionalnog dohotka na odbranu, umesto 2,4 odsto. Oni vole da im partneri budu što veći.

Ukoliko bi političke prepreke bile otklonjene, kada očekujete da bi Srbija mogla da uđe u NATO?

Ako bismo rešili problem sa Mladićem, u Partnerstvo za mir bismo mogli da uđemo već sutra, i odavno se pripremamo za to. Na primer, zajedno sa Ministarstvom inostranih poslova napravili smo prezentacioni dokument kojim objašnjavamo šta sve naša vojska može da ponudi u okviru Partnerstva. Naš sanitet i jedinice za atomsko-biološko-hemijsku zaštitu su među najboljima u Evropi, i tu možemo mnogo da doprinesemo zajedničkoj bezbednosti.

Sam ulazak u NATO je ipak nešto komplikovaniji i zahteva niz koraka, ali smo neke od njih već napravili. Izračunali smo, na primer, koliko bi nas koštalo otvaranje naše misije u NATO-u. Uostalom, nedavno su nam iz NATO-a poručili da bi oni želeli da unapredimo saradnju. Trenutno intenzivno razmatramo na koji način bi ona mogla da se proširi.

Poseta predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice Vašingtonu, nivo na kome je primljen i dakako sadržina razgovora koji su tom prilikom vođeni (a o čemu u trenutku dok ovaj tekst odlazi u štampu najmanje znamo), prilika su za neku vrstu rezimea razvoja međusobnih odnosa od oktobra 2000. godine. Taj bilans u ovom trenutku, pogotovo kada je reč o političko-diplomatskom nivou, možda bi se najslikovitije izrazio konstatacijom da što dve strane više podižu glas u međusobnoj komunikaciji, to se sve manje čuju ili, bolje rečeno, razumeju. Na sreću, to se nije odrazilo na razumevanje i saradnju u drugim oblastima – ekonomskoj, u prvom redu, ali i vojnoj i bezbednosnoj, ali ih je nezasluženo svakako ostavilo u senci. O oba aspekta višeslojne srpsko-američke bilaterale, na stranicama koje slede.