Postao je poznata ličnost i pre nego što se rodio, onomad kada su paparaci sa krošanja stabala fotografisali narastao stomak čuvene Milice Gajić, snahe bračnog para koji je drmao i ljuljao Srbijom bezmalo deceniju i po (od Osme sednice do Petog oktobra) i koji je o jadu zabavio celu nekadašnju Jugoslaviju. Njegov deda Slobodan nije ispunio obećanje da će penzionerske dane, kada je napokon shvatio da je za penziju spreman, provesti igrajući se sa njim i podučavajući ga životnim mudrostima. Sprečio ga je dugogodišnji “službeni put” u Hag, koji se kobno završio. Dobio je ime po ocu, kontroverznom biznismenu koji je svoj unosni posao započeo “nošenjem gajbica” a nastavio u udobnom ruskom egzilu. Valjda se u trenutku njegovog rođenja verovalo da će dinastija Milošević vladati večno: da će Slobodana Prvovenčanog zameniti Marko I, a potonjeg Marko II Džunior. Tabloidi su pisali, a i danas podsećaju, da je majka Milica prva u zemlji koja je zapatila silikone i “gabarisala” usne, uspostavivši modni trend koji u Srbiji traje do danas nesmanjenom žestinom.

Svečano inaugurisanje Marka Miloševića Džuniora u člana Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije ovih je letnjih dana bilo možda ne glavna ali svakako veoma važna vest u medijima ovdašnjim. Usijale su se i društvene mreže, dobrano glupostima i bahatostima zagađene, a mnogi su se potrudili da budu osupnuti, da se požale da ovaj život nema smisla, anatemišući Džuniora zbog njegovog porodičnog porekla i događaja iz prošlosti za koje ovaj ne može da ima bilo kakvu odgovornost.

Nekada iver ne pada daleko od klade, a nekada jak vetar zaduva pa ga odnese u drugo selo. Na Džunioru je da se dokaže: možda će tek biti fikus za jednokratnu upotrebu, te ćemo na njegovo postojanje ubrzo zaboraviti, možda bude obnašao funkciju mečke koju će stranka vodati okolo, a možda stvari krenu i u drugom pravcu. Ako je na dedu i baku nasledio talenat za političko spletkarenje i nezajažljivost u osvajanju moći, nije isključeno da, recimo, “dođe glave” večnom Ivici Dačiću i od njega preotme stranku. Bilo bi u tome neke iskonske pravde. Na ovom našem prostoru čuda su moguća, pa recimo i to da Džunior reformiše stranku u partiju levice i postane evrofanatik. Kada je radikalu sa dna kace Aleksandru Vučiću uspelo da ga uglednici proglase za Šarla de Gola i da tako dugo dobija podršku Zapada, ko smo mi da tako što unapred onemogućimo mlađahnom Miloševiću. Srbija je “velika tajna”, a pogotovo ovdašnja politika. Možda se, na kraju balade, Dačić odrekne Džuniora kao što je otkačio njegovog dedu. Od izvora mnogo putića.

SPS – OD DEDE DO UNUKA

Elem, fokus sa Džuniora – koji će se moguće pokazati u punoj političkoj raskoši, što će biti stvar za neke buduće zapise – treba prebaciti na SPS, partiju koja je na vlasti već tri decenije i kusur, uz malu pauzu za kafu koja je trajala tri godine. A ni tada joj nije baš nešto mnogo falilo, bar ne njenom sadašnjem, zacementiranom rukovodstvu koje se, po svemu sudeći, distanciralo od Miloševića i pre njegovog pada, a svakako vrlo brzo posle “oktobarske revolucije”.

Dobro razumevajući političke i društvene okolnosti, partija se posle 2000. godine lagano pretvarala u proevropsko-tehnokratsku partiju, a vrhunac “reforme” su proglašenje Ivice Dačića za Najevropljanina 2009. godine i vlast koju je četiri godine delila sa Demokratskom strankom Borisa Tadića. U januaru 2010. godine Dačić je skinut i sa “crne liste” američke administracije gde se našao deset godina ranije kao saradnik Slobodana Miloševića. Na početku njenog “evropskog vrhunca”, stranku su napustili, ne podnoseći najnoviju promenu, pojavnosti poznate pod imenima Milorad Vučelić i Aleksandar Vulin, a socijalisti se baš nisu jako potresli zbog toga, smatrajući da su u pitanju ljudi koji predstavljaju politički radioaktivni otpad, koji se po fizičko-hemijskim zakonitostima približio radikalima/naprednjacima. Istovremeno, stranci su pristupili neki uticajni građanski pregaoci. Neki bi to sada rado zaboravili.

Delovalo je da će strasna muška ljubav Tadića i Dačića, koju je simbolisalo i nadaleko čuveno i ničim izazvano istorijsko pomirenje DS-a i SPS-a, potrajati beskonačno, koliko i brak Dejvida i Viktorije Bekam, ali ju je naprednjački politički cunami 2012. iščupao iz korena kao nedavni uragan bezbrojna novosadska stabla. Ko je iz te ljubavi izašao kao “donji”, nije teško zaključiti.

Kada je shvatio da dolazi novo doba, Dačić i kompanija nisu ni trenutka dvojili da treba pretrčati na naprednjačku stranu. Dačić postaje dvogodišnji premijer zahvaljujući koalicionoj kapacitiranosti – toliko ga je na tom mestu trpeo novi gospodar Vučić. Ljubav između SPS-a i SNS-a ima brojne odlike sadomazohizma, ali takve veze na ovim prostorima znaju dugo da potraju. I kada je mogao da formira vladu bez socijalista, Vučić ih je primao u vlast, davao im važne funkcije: znao je da je bolje ovu partiju držati uza se nego je oterati u opoziciju. Zna dobro s kim ima posla. Tokom proteklih 11 godina SPS se, iako formalno još uvek proevropska partija, postepeno vraća na retoriku devedesetih, prateći tako celokupan politički i društveni trend koji je doveo do potpune rehabilitacije Miloševićeve vladavine, odnosno rehabilitacije dramatične pljačke države i građana, nacionalizma, primitivizma, zločina i bahatosti. Da devedesete nisu ponovo u modi, nikada se Dačić ne bi hvalio Džuniorom. Treba, međutim, reći da je za rehabilitacione procese zaslužniji SNS od SPS-a.

Dakle, nije fazon u Džunioru i njegovom poreklu i budućem političkom delovanju, već u tome što se njegovim gromopucateljnim postavljenjem simbolički zatvorio krug i jedne partije i jednog nesrećnog društva. Odakle smo pošli, dotle smo došli. Mladi Milošević za to nije kriv.

POREKLO SPS–a

Krenimo redom. Socijalistička partija Srbije je, podsetimo, nastala kao naslednica Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (SSRN), maznuvši u procesu transformacije pozamašnu imovinu ovih moćnih organizacija. Oni koji se sećaju tih vremena, znaju da je u Srbiji postojao ogroman otpor uvođenju višestranačkog političkog sistema, uz tvrdnju da će on uništiti i Srpstvo i Čekićstvo. Na sceni je bila “genijalna”, sada potpuno zaboravljena, ideja da se višepartizam realizuje u okviru RK SSRN-a, a da SKS i dalje bude vodeća partija. No, neko je nešto sabrao i oduzeo, podvukao crtu, i odjednom se, bukvalno preko noći, u medijima pojavila vest da se osniva nova partija, te uvodi parlamentarna izborna demokratija. SPS decenijama delove troškova pokriva izdavanjem svekolikih “komunističkih” nekretnina. Milione evra prihoduje rentiranjem poslovnih prostora ne samo privatnim pregaocima i nevladinim organizacijama nego i javnim institucijama, i sve to se nekako doživljava kao nešto što je sasvim normalno i logično, a nije. Niko imovinu ove stranke, kada je o vlastima reč, nije ozbiljnije pokušao osporiti svih ovih godina, a postoje i različita mišljenja da li je to uopšte pravno moguće. Ko je hapio, hapio je – ključna je tranziciona krilatica ovih predela.

U skoro svim istočnokomunističkim zemljama, s uvođenjem višestranačja, komunisti su svoje partije reformisali, manje ili više uspešno. Neke od tih stranaka dugo su bile ili su još uvek deo vlasti, a pojedine su svoje zemlje uspešno uvele u EU kao moderne socijaldemokratske partije, u međuvremenu učlanjene u Socijalističku internacionalu. Tačno je da se mnogim ovim partijama često, sa levljih pozicija, spočitava odmak ka političkom centru, izdaja radničke klase i privrženost liberalnoj ekonomiji, te da su te kritike dobrim delom opravdane. Tačno je, međutim, da nisu u pitanju samo subjektivni činioci, već da je to posledica globalnih političkih i ideoloških zavrzlama, koji su levicu dovele u neprijatan položaj. No, u odnosu na sve njih, SPS je endemska vrsta, stranka koja zapravo nikada i nije bila levo orijentisana, osim u svojim demagoškim istupima. Posledica je to što je ona naslednica prethodno “reformisanog” Saveza komunista Srbije (Osma sednica), koji je iz sebe izbacio sve ono što je u njoj bilo progresivno i moderno, ako hoćete i socijaldemokratsko. A zadržao i podstakao ono najgore: recimo autoritarizam i enormnu moć tajnih službi, kombinujući je sa primitivnim nacionalizmom, populizmom, antizapadnjaštvom i elementima klerikalizma.

Iako se stranka formalno zalagala za očuvanje Jugoslavije, SPS-ovski melanž nacionalizma i autoritarizma, kombinovan sa (para)državnim kriminalom, bio je eksplozivna smeša nedvosmisleno najzaslužnija za to što se jedna velika država pretvorila u froncle, uz jezive ratove i zločine koje kanda nećemo uspeti da svarimo još mnogo decenija. Taj melanž je odgovoran i za najstrašniju ekonomsku krizu u kojoj se našla Srbija (SRJ), njenu zatvorenost i katastrofalan imidž kojeg se takođe još decenijama neće kurtalisati.

Iako formalno leva, za vreme njene vladavine zbila se sistematska, precizno organizovana pljačka državne i društvene imovine. Imovina je dospela u ruke partijskih tajkuna, nekih poznatih, a drugih čije ime ni dan-danas ne znamo. Oko stranke su okupljeni i oni koji su se obogatili kao ratni profiteri i maroderi, ali i oni koji su se bavili ordinarnim uličnim kriminalom i koji su svoj kapital legalizovali. Stvorena je, elem, elita koja je, uz izvesne modifikacije, i danas funkcionalna, a u mnogim oblasti i dalje dominantna. Dakle, elita koja vehementno i kontinuirano uspostavlja vrednosne norme i društvene i političke putanje.

Neki tvrde da se upravo SPS-ovska ekonomska elita odrekla Miloševića krajem devedesetih, onda kada je njegova politika počela da smeta biznisu. Kako god bilo, postpetooktobarska vlast nije imala ili moći ili htenja, ili oboje, da tu nešto ozbiljnije začeprka. Lakše je bilo napraviti dilove. Struktura moći, uspostavljena u poslednjoj deceniji prošloga stoleća, zaslužna je za to što SPS svih ovih godina, bez obzira na izborne rezultate i rejting, ima veliku političku i društvenu snagu. Naravno, tome treba dodati i tradicionalno dobre odnose stranke sa Rusijom, koje se nikada nije stidela, naprotiv, i koje su u dobroj meri – poslovne. I ono što se u nas zove “politička umešnost”.

“POLITIČKA UMEŠNOST”

Opšte je mesto da ovde reč “snalažljiv” ima izopačeno značenje. “Snalažljivi” su oni koji iskoriste okolnosti da dođu do para i moći ne obazirući se ni ič na kojekakve moralne skrupule. U tom smislu, nije čudo što će mnogi tvrditi da postmiloševićevsko rukovodstvo SPS-a godinama pokazuje impozantnu političku umešnost i mudrost. Na vreme su gazdu pustili niz vodu, ali nikada to nisu radili preterano javno, pokušavajući zadržati bar deo onih birača koji su Miloševićevu sliku stavljali na otvorene rane verujući u njenu isceliteljsku moć. Zbog toga što nisu želeli da se nedvosmisleno odreknu Miloševića nikada nisu primljeni u Socijalističku internacionalu, u kojoj je bilo raspoloženja da se realizuje projekat evropeizacije ratotvorne stranke. Ispalo je, ipak, da rukovodstvo SPS-a koje personifikuje Ivica Dačić, iako su pojedinci iz njega bili veoma važne poluge vlasti devedesetih, sa Miloševićevom politikom maltene nemaju nikakve veze. Iako nikada, ni približno, nije dosegla popularnost koju je imala u poslednjoj deceniji devedesetih, stranka ne samo da je opstala nego je uspela konstantno da bude bitan politički faktor.

Njeni tradicionalni glasači iz devedesetih bili su profilno vremešniji ljudi koji su, pokazalo se, bili skloniji od mlađih da kupe propagandne SPS-ovske poruke. Po prirodi stvari, odnosno s protokom vremena, mnogi od njih su se u međuvremenu preselili na Ahiret. Politički analitičari tvrde da se umešnost SPS-a ogleda i u tome što je uspeo da “obnovi” simpatizere. A zapravo, kao dugogodišnja “brendirana”, bogata stranka, kontinuirano u vlasti i uz vlast, ona je izgradila moćnu klijentelističku strukturu članova i glasača, vezujući njihovu sudbinu za svoju. Ta struktura je tako koherentna da je nije uspela rasturiti ni naprednjačka kamarila. Njima, naravno, treba pridodati i glasače koji se još uvek pale na period “procvata socijalističkog samoupravljanja” i koji veruju da ova stranka ima nekakve veze sa tim. Naravno, i one koji – a slučaj sa Džuniorom kazuje da ih je sve više – poštuju Slobodana Prvovenčanog i koji valjda ne mogu prežaliti ona “srećna vremena” kada su imali platu tri marke i čekali pred bankama kako bi proćerdali ušteđevinu.

Klijentistička struktura lako je prešla preko afera koje su produkovali socijalisti u novije doba, a pre svega dvodecenijski prvi čovek Ivica Dačić. Setimo se slučaja “Kofer”, nakon kojeg je nekadašnji “Mali Sloba” ili “Šećerko” dobio novi nadimak – “Koferče”. Policija je 2006. godine upala u stan tadašnjeg viceguvernera Narodne banke Srbije Dejana Simića i pronašla kofer u kojem se navodno nalazio mito u iznosu od 100.000 evra, a koji je trebalo da izdejstvuje vraćanje dozvole za rad Kreditno eksportne banke. Pored viceguvernera u stanu se nalazio i Vladan Zagrađanin, direktor SPS-a, koji je takođe uhapšen. Dačić je stan napustio 15 minuta ranije, nakon poziva tadašnjeg generalnog sekretara Vlade Srbije Dejana Mihajlova, sada zaboravljenog DSS-aktiviste.
Simić i Zagrađanin su optuženi, naravno nikada osuđeni, a Dačić se na suđenju pojavio samo kao svedok. Ne zna se šta je bilo sa tih 100.000 evra, valjda su vraćeni optuženicima nakon pravosnažnog oslobođenja.

Preživeo je Dačić bez većih oštećenja i svoje nekoliko puta obznanjeno drugovanje sa zloglasnim Mišom Bananom (Rodoljubom Radulovićem), članom Šarićeve kriminalne grupe. Na snimku, koji je emitovan 2015. godine, vidi se da je drugovanje više nego prisno. Tvrdilo se da ova afera ima veze sa međupartijskim nadgornjavanjima i spuštanjem cene SPS-a i Ivice Dačića. Ako je tako, sigurno je da je Dačić znao da dobro politički ispregovara aferu, čekajući da je prekrije zaborav. Nije isključeno da je poznatom adresantu saopštio da i on ima neke snimke. Nije on tikva bez korena.

Iako je SPS bio veoma važan činilac vlade Mirka Cvetkovića, vrlo brzo posle 2012. godine to je zaboravljeno. Poruka je bila – mi nismo imali ništa sa tim! Evo ruku! SPS je takoreći bio zgranut nepočinstvima za vakta Demokratske stranke, iako je za tog vakta Dačić bio prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova, a socijalisti držali i druge važne resore, kao što su recimo infrastruktura, prosveta, rudarstvo i energetika. Poručivala je ova stranka da se sve mora dobro istražiti, odnosno da je neophodno obračunati se sa užasnom korupcijom i kriminalom Tadićevog režima. Dačić je čak uspeo da uhvati koji populistički poen u periodu smehotresnog Vučićevog obračuna sa koruptivnim delatnostima prethodne vlasti, koja je, kao što slušamo proteklih 11 godina, u crno zavila Srbiju, mada za to niko nikada nije odgovarao.

Mora se, međutim, reći da je politički ceh za period od 2008. do 2012. godine platila samo Demokratska stranka, koja je rasturena kao bugarska skupština, a da su se i drugi koalicioni partneri ponašali kao SPS. Od URS-a, preko LSV-a i LDP-a, do manjinskih stranaka – svi su mirno gledali paljenje DS-a na veštičjoj lomači, našavši se u raznoraznim otvorenim ili tek ponešto prikrivenim kombinacijama sa “vučićevcima”.

KOALICIJA SA SNS–om

Već smo rekli da se odnos SNS-a i SPS-a u dobroj meri zasniva na sadomazohizmu. I naravno, na interesu, odnosno detaljno dogovorenoj raspodeli plena. Vučić se neretko retorički iživljava nad Dačićem, a naprednjački mediji po potrebi ospu umerenu paljbu na lidera socijalista ili njegove partijske kolege. Često deluje da bi Vučić, da može, Dačića smestio u aps. A nije isključeno da su intencije u drugom pravcu – identične. Ali, sve ide do određene granice, jer bi razvod mogao da košta i jedne i druge, mnogo.

SNS bi voleo da se dokopa lukrativnih pozicija koje drže socijalisti, ali im to baš ne ide. Pogledajte, recimo, Dušana Bajatovića, na čiju su ultraplaćenu funkciju zinule mnoge naprednjačke stražnjice, ali ne uspevaju da ga maknu, i to godinama. Naravno, u dugovečnosti direktora Srbijagasa ulogu ima i Rusija.

Ne da se ne treba čuditi nego je to sasvim izvesno. Kada Vučić padne sa vlasti – tačnije ljosne, jer takvi kao što je on ne padnu nego ljosnu – SPS će i od njega i od razvaline i vukojebine koju su Vučićevi naprednjaci napravili od Srbije – prati ruke. Realno govoreći, neće im to biti preterano teško: u odnosu na bahate, nasilne, zadrigle i četvrtpismene naprednjake, socijalisti – kakvi god da su – izgledaju kao umereni i kompetentni delatnici. Istaknu se ponekad, po potrebi, sa nekom budalaštinom, kada ih Vučić natera, ali uglavnom mudro sede u pozadini, obavljaju poslove, klepaju lovu. I sasvim je sigurno da se pripremaju za neko buduće vreme, i već prave kontakte i strategije. Ako bude trebalo, ponovo će se odreći Miloševića, u kompletu sa Džuniorom. Mada će ih istovremeno i dalje držati kao džokere u rukavu.