Ne, ne bojte se: nije ovo knjiga o Titu i Krleži kao Staljinovim egzekutorima; ovo je knjiga o Pavlu Bastajiću, Mustafi Golubiću i Ivanu Srebrenjaku Antonovu (manje), ali i o drugima iz Čeke, GPU, OGPU, NKVD i KGB. Reč je o ljudima koji su decenijama ubijali po belom svetu sve za koje je Staljin i pomisliti mogao da bi mu bili neka smetnja u nečemu. Unutrašnja politička dinamika ranog SSSR prebrzo se prosula izvan granica prve zemlje socijalizma, kao što je poznato. Njušeći dobrim boljševičkim čulima šta im se sprema, oni koji su mislili da su pametniji od drugih pobegli su na vreme; oni drugi dočekali su 1937. i 1938. godinu, sve ne verujući šta ih je snašlo tokom čistki. Bilo je, naravno, prekasno: jedva da je neko preživeo, ako i iko… Metak u potiljak u podrumima Lubjanke na do dana današnjeg Trgu Đeržinskog, Feliksa Edmundoviča. Ti koji su dopali Lubjanke bili su Staljinu manja briga od onih koji su mu promakli: metak u potiljak, "nema čoveka – nema problema", kao je rečeno. Ovi u inostranstvu, naročito tih osetljivih tridesetih godina, Staljinu i njegovima bili su iz nekog razloga problem veći nego što bi se racionalnom procenom dalo zaključiti.

Dobro: međunarodni boljševizam, upakovan u III Internacionalu, Kominternu, bio je u zamahu. Komunističke partije bile su – najvećim delom – disciplinovane, što same od sebe i od ljubavi prema Staljinu, što surovim raspuštanjima i kadrovskom politikom pod pretnjom gulaga, koji su njihovi manje poslušni rukovodioci zaglavljivali (da se više ne vrate) ako se prevare da odu u Moskvu na "konsultacije". Borba protiv Trockog i "trockista" (pravih je bilo vrlo malo i čuvali su se da ostanu u Americi i da ih ne nađe Ramon Merkader, ubica Trockog) bila je glavni izgovor. Neka oproste drugovi trockisti, ali Lav Davidovič Bronštajn u logičkoj analizi nije ni izbliza bio tolika pretnja Kominterni i Staljinu kao što su ga predstavljali; bio je izgovor.

No, pustimo sad to i vratimo se jugoslovenskim komunistima iz tih vremena. Boris Rašeta, novinar zagrebačkog lista "24 sata" (ranije u "Arkzinu", "Feralu" i po raznim tezgama, sada i lucidni TV kritičar zagrebačkih "Novosti", "tjednika racionalne manjine") naleteo je u Krležinim Marginalijama (str. 75) na nekoliko potresnih stranica o Pavlu Bastajiću iz Topuskog. Taj Pavle Bastajić bio je godinama likvidator NKVD (Kominterne, kako hoćete, ionako je isto) dok nije "prsnuo", što kažu današnja deca, shvativši da je ubio nevinog čoveka (ko zna da li mu je bio prvi…). Pavle se odmetnuo, dezertirao i privukao na sebe pažnju bivših drugova. Krio se po Parizu, gde mu je život spasao Gensek KPJ, danas znamo da je to bio Tito. Gensek je zatražio poštedu i Bastajić beži u Kraljevinu Jugoslaviju, gde mu školski drug Dragiša Cvetković (tada već premijer) obezbeđuje azil u rodnom Topuskom. Negde 1940. Bastajić kasno noću kuca na vrata Krleži u Zagrebu jer nema nikog drugog ko bi s njime razgovarao: drugovi komunisti ne smeju ni da ga pogledaju, za njim je najstrašnija fatva iz Moskve. Krleža će zabeležiti – fragmentarno i sa punom bezbednosnom kulturom – taj noćni razgovor, iza koga ostaju mnoga bolna pitanja koja će Boris Rašeta sasvim logično postaviti u ovoj knjizi.

Kad se krene od Pavla Bastajića, sasvim logično stiže se do Mustafe Mujke Golubića iz Stoca, bivšeg crnorukca i verovatno najčuvenijeg likvidatora Kominterne (među onima za koje se zna, to jest). Tu je odmah i Ivan Srebrenjak Antonov, doduše važniji kao obaveštajac, ali ni on nije daleko od istog posla.

Ta tri čoveka dele jednu zajedničku crtu u biografijama – umrli su u kratkom razmaku u proleće 1941: Bastajić i Srebrenjak u Zagrebu (možda Jasenovcu, ne zna se); Golubić u Beogradu. Mustafa Golubić bio je strah i trepet Kominterne: putovao je i ubijao, vešt i spretan, neuhvatljiv decenijama. Jedni drugima pretili su: "Nemoj da ti Mujka dođe…". Navodno je viđan po obema Amerikama, dovođen u vezu sa ubistvom Trockog, radio po Španiji; ništa potvrđeno, sve sama magla i ogovaranja. Potekao je iz komitske crnorukaške sredine kao mlad dečko, kao i neki drugi boljševički i još gori aktivisti dvadesetih godina. Zna se da se relativno rano uhvatio sa komunistima, još u vreme Čeke. Posle se ne zna više ništa do proleća 1941. kada ga Nemci hvataju u tek okupiranom Beogradu, gore u Milana Rakića na vrh ulice, dok telegrafiše u Moskvu kratkotalasnim radiom. Ubili su ga od batina, ali nije rekao ništa; streljali su ga posle nekoliko dana u današnjem Pionirskom parku. Legenda kaže da je sutradan stigla depeša iz Berlina da ga odmah pošalju tamo jer bi imali šta da pričaju s njim, ali bilo je kasno. Sa istom takvom nepriličnom žurbom u Zagrebu su ubijeni i Bastajić i Srebrenjak Antonov, mada su mogli da budu dragoceni sagovornici. Dobro: ustašama, seljačinama i primitivcima čovek i da oprosti; ali – Nemcima i Gestapou? Nešto tu tandrliče, kako bi rekli Rašetini zemljaci iz Like.

Trebalo bi se sada vratiti u proleće 1941, u period od Aprilskog rata do 22. juna i napada na SSSR i na prethodni period burne i tužne istorije Komunističke partije Jugoslavije od 1937. kada Tito postaje Gensek, pa do napada Trećeg rajha.

Činjenica je da je Tito Staljinu nekim čudom promakao tada, 1937, zbog čega će se Visarionovič godinama kajati; valjda zato što je Broz bio pametan… Tito, naime, nikada nije olako shvatao Hitlera, naprotiv: bilo mu je više nego jasno kuda ta stvar vodi i nikada nije iskreno prihvatio pakt Molotov-Ribentrop. Odmah 1939. počinje da polaže kadrovsku infrastrukturu budućeg otpora nacizmu, Staljinovim direktivama uprkos, a kasnije, posle aprilskog sloma i materijalnu, direktivama da se skuplja i sakriva oružje posle sloma Kraljevine. Do juna ima još dva meseca… Tito neće biti iznenađen "verolomnim" napadom Nemačke na SSSR i biće spreman za ono što je Staljin od početka zabranjivao: oružani otpor Rajhu.

Tu sada dolazimo na sudbine Kominterninih likvidatora o kojima Rašeta tako strasno i obavešteno piše u svojoj knjizi. Naime, u trenutku okupacije Kraljevine Jugoslavije aprila meseca 1941, kidaju se zemaljske linije komunikacija KP Jugoslavije sa Moskvom i Kominternom. Njihov omiljeni metod komunikacija bili su kuriri koji su dolazili kopnom, železnicom. Od aprila na dalje, preostaje im samo jedan način – kratkotalasni radio. Koliko se do sada zna, na teritoriji Kraljevine Jugoslavije Komunistička partija Jugoslavije tada je raspolagala sa svega tri kratkotalasne radio-stanice: jednu koristi Srebrenjak Antonov u Zagrebu; drugu Mustafa Golubić u stanu Tihomira Višnjevca na Zvezdari,gde je i uhapšen (Višnjevac je čak imao i ulicu kod Cvetka; valjda je još ima); treću radio-stanicu imao je Josip Kopinič u Zagrebu (tehničar mu je bio Morić, otac buduće snajke Franje Tuđmana; takav je život…). Kopiničeva radio-stanica, pod – to znamo već godinama – Titovom potpunom kontrolom ostala je jedina aktivna do dolaska prve sovjetske vojne misije 1944. Tada je bilo prekasno: braća Sovjeti su zatekli ozbiljnu vojnu silu od skoro 400 hiljada boraca NOV i POJ, nastalu uprkos Staljinovim instrukcijama i naredbama. Uzgred, Staljin je na Crvenom trgu tokom parada u vreme rata puštao jedinice u uniformama i sa zastavama propale kraljevske vojske Jugoslavije.

Ima u Rašetinoj knjizi još mučnih i poučnih detalja o likvidatorima NKVD: od Katinske šume i pre nje itd. U period Hladnog rata nije ni stigao, kao ni u priče o likvidatorima Udbe i drugih zanimljivih službi. Čujemo da sprema drugo i prošireno izdanje i jedva čekamo.