Raspadnuti sistemi i neformirane države, ratovi i ekonomska kriza povezana sa sjajnim slikama Zapada kao mesta iz snova, uređenog i prilagođenog samo za dobar život, elementi su konteksta koji je pogodovao ekspanziji trgovine ljudima (trafficking) i krijumčarenja ljudi (smuggling). Za razliku od konvencionalnih oblika organizovanog kriminala koji se bavi preprodajom droge i oružja, na primer, trgovina ljudima i ono što je s njom povezano nekako je teško izbijala na površinu. Priča o tom problemu je, čini se, izgledala u isto vreme neverovatno i normalno, da u to ili niko ne bi verovao ili bi razumeo. Javnost ne bi verovala jer činjenica da je neko nečiji seksualno ili radno eksploatisani rob zvuči anahrono. Oni koji bi priznavali takvu pojavu često bi imali razumevanja, pravdajući svoj indiferentan ili blagonaklon stav argumentom da "ljudi moraju da se snalaze", da je to "nešto što odvajkada postoji", ukratko da je ta stvar "normalna".

Radikalna potvrda takvog pogleda na trgovinu ljudima naročito se vidi kada su žene u pitanju. Status prostituke u društvu neizmenjen je vekovima i izgleda da se ništa ne menja samo zato što društva nisu sposobna da se izbore sa sopstvenom hipokrizijom. Drugim rečima, danas ima mnogo više delatnosti u kojima se ljudi "prostituišu" da bi zaradili za život, pa ipak se samo jedna delatnost određuje tim imenom.

Veza između prostitutke i žrtve trgovine ljudima ne mora da bude direktna, ali su brojni slučajevi pokazali – i na području Balkana – da je prostitucija, koja je procvat doživela devedesetih godina, isplivala iz mraka ekskluzivnih hotela socijalističkih država, bila paravan za trgovinu ljudima. Gotovo sedam hiljada identifikovanih žrtava u poslednjih pet godina na teritoriji od Moldavije do Slovenije – podatak svakako nepotpun jer je reč samo o osobama kojima je ukazana neka pomoć države i Međunarodne organizacije za migracije (IOM) – govore o ogromnim razmerama delovanja kriminalnih grupa koje su se odlučile da direktno zarade na prodaji ljudskog mesa.

Kada je u regionu počelo glasnije da se govori o problemu, kada su države uz pritisak zemalja EU-a koje su na svaki način želele da se podigne nivo ljudskih prava i da se bolje kontrolišu granice prema EU-u, pokrenule neke mehanizme u cilju borbe protiv organizovanog kriminala, "iskustvo trafikinga" je prošlo mnogo više od evidentiranog broja žrtava. Pri tom, brojke u ovom slučaju zaista ne pokazuju ništa, jer ako je žrtava manje to ne znači da ih nema, već da policija možda ne može da dođe do njih. Problem je u tretmanu žrtava i tretmanu kriminalaca. I za jedno i za drugo potrebna je snažno i dobro organizovana država koja ima mehanizme zaštite žrtava i kažnjavanja pripadnika organizovanih kriminalnih grupa. Pogled na regionalnu sliku koju nam daje ovo istraživanje pokazuje da države uspostavljaju saradnju, da se menja slika u javnosti, da se policija, tužilaštvo i sudstvo obučavaju da postupaju u ovakvim slučajevima, da se mnogo radilo na "senzibilizaciji", da su formirane neke nove institucije koje se bave problemima žrtava i da je, konačno, sve urađeno uz veliku pomoć međunarodnih organizacija i donatora.

Ukršten interes

Zašto je to važno? Trgovina ljudima je kriminalna grana koja donosi dobru zaradu onima koji su spremni da rizikuju. Sve dosadašnje procene na osnovu intervjua sa žrtvama, ali i s organizatorima poslova, kao i iz prisluškivanih razgovora članova kriminalnih grupa, ukazuju da jedna žena prisiljena na prostituciju u bordelu na Balkanu ili na štajgi u Italiji, svom "dobročinitelju" dnevno može da donese više stotina evra. Neke istražne procene govore da ta suma dostiže – ili je u BiH dostizala – osamsto evra "po smeni". Ako jedna kriminalna grupa koja već ima postavljen "teren" u Trevizu (Italija) – gde jednu ulicu dele srpska, ruska i albanska mafija – regrutuje i prisili nekoliko devojaka da se prostituišu, tako što im oduzme dokumenta i objasni da su ostale dužne jer je on platio za njih da dođu na "zapad", lako je izračunati koliko se para ubire na ovaj način. Sve policijske procene govore da je ova kriminalna delatnost po solventnosti odmah iza trgovine drogom. Dakle, organizatori posla imaju snažan lukrativni interes.

Interes postoji i kod potencijalne žrtve. Ona je pripadnik marginalne grupe u orgomnoj većini slučajeva, iz porodice koja se ili raspada ili se već raspala, iz zemlje koja joj ne nudi ništa. Komšinica, prijatelj, rođak ili mladić kog je upoznala na ulici i koji joj predlažu da se javi agenciji koja obezbeđuje poslove u inostranstvu izgledaju kao dobročinitelji. Jednom kada se prijavi i nađe se u mreži, najbolje što može da joj se dogodi jeste da je na prvoj granici "provale" i vrate nazad. Dosadašnja praksa je pokazala da žrtve obično i ne znaju šta im se dogodilo. Žrtva ne zna da je žrtva, čak i kada shvati da iz bordela nema izlaza i da je primorana da bude sa onoliko klijenata sa koliko "gazda" proceni da treba da bude. Iz ruku trafikera pobegle su one koje su u jednom trenutku shvatile u šta su upletene ili su pobegle jer više ni po cenu života nisu mogle da izdrže "posao" u bordelima. Reporter "Vremena" imao je priliku da razgovara sa više žrtava trgovine ljudima i neke istorije toliko su strašne da izgledaju neverovatno ako niste spremni da prihvatite da su neki ljudi na sve spremni. Druge su znale u šta se upuštaju, odnosno znale su da će se baviti prostitucijom, ali nisu znale da će ih preprodavati i tretirati bukvalno kao mašine. Kakve god da su priče žrtava, činjenica je da one postoje i da u mnogim slučajevima imaju hrabrosti i volje da se na sudu suoče sa onima koji su im priredili najveću traumu u životu.

Ono što se posle toga događa pravi je problem. Šta raditi sa žrtvom trgovine ljudima, kako je vratiti u društvo, kako joj pomoći da vodi normalan život? To su ključna pitanja na koja, i ovo istraživanje to pokazuje, države regiona nemaju rešenje kao što nemaju rešenje za druge ugrožene društvene grupe. Države jugoistočne Evrope su siromašne da bi se bavile problemom svojih najugroženijih građana, to je u najkraćem prećutan stav institucija. Pomoć stiže iz EU-a, ali to svakako nije način da se uspostavi neki sistem. Ono što se često previđa jeste rad na promeni svesti o položaju takvih grupa u jednom društvu, rad na izgradnji saosećanja i solidarnosti prema onima koji su bili žrtve bilo koje vrste nasilja. Da bismo videli da država suštinski radi na ovom problemu, potrebno je da postoje vidljivi mehanizmi koji bi omogućavali proces reintegracije žrtava trgovine ljudima. To, za sada, nije slučaj.

Ono što je međunarodna zajednica preko lokalnih NVO-a svuda u regionu uspela da uradi jeste delimično podizanje svesti javnosti i institucija, i pomaganje žrtvama. Neretko su se NVO-i nalazili na udaru žute štampe i advokata kriminalaca, koji su tvrdili da "to" ne postoji i da su priče o trafikingu izmišljotina žena koje rade u sigurnim kućama za žrtve ili na SOS telefonima – jer, navodno, na osnovu "naduvanih" priča dobijaju novac od donatora. Advokati mafije, u Srbiji uvek ista imena u timovima za odbranu pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda, pokušavaju da na svaki način diskredituju žrtve i obesmisle postupke stalnim odlaganjem pretresa ili direktnim uticajem na deo sudskog veća. Advokati su, isti oni koji brane trgovce ljudima, najavljivali formiranje tima advokata koji bi pro bonum zastupali interese žrtava na suđenjima. Ovakve podzemne radnje dobra su ilustracija ekonomske moći trafikera. To se u Beogradu nije dogodilo zbog angažovanja upravo predstavnika NVO-a i državnih organa. NVO-i mogu da asistiraju na nekim programima, ali je regionalno iskustvo pokazalo da oni nemaju kapacitet da se ozbiljno bave svim aspektima problema koje nosi trgovina ljudima. To je, nekako, posao za ozbiljnu državu.

Kosovski slučaj

ZAKON I POLICIJA: UNMIK-ovim propisom iz 2001. godine trgovina ljudima je svrstana u korpus krivičnih dela. Boravak stranih državljana regulisan je propisima. Oni moraju da imaju stalno prijavljeno mesto boravka i radnu dozvolu. Specijalna UNMIK-ova jedinica za borbu protiv trgovine ljudima (Trafficking and Prostitution Unit, TPIU) osnovana je 2000. Jedinicu čine pripadnici međunarodnih mirovnih snaga i Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK).

Trojica policajaca UN-a uhapšeni su krajem avgusta ove godine u severnom delu pokrajine pod sumnjom da su učestvovali u organizovanom krijumčarenju ljudi. Oslobođeni su i pušteni zbog nedostatka dokaza. Tužilac se žalio na ovakvu odluku suda. Svi policajci su iz Pakistana, i Neraj Sing, portparol UN-a na Kosovu, izjavio je reporteru "Vremena" da će sva trojica biti zadržani u jednoj vrsti internog pritvora dok se ne okonča žalbeni postupak. Na Kosovu je raspoređeno 3000 međunarodnih policajaca i oko 7000 domaćih.

SUĐENJA I RUTE: U julu 2005. godine lokalni sud u Prizrenu osudio je trojicu Albanaca, građana Albanije, koji su učestvovali u trgovini ljudima. Vladimir Ukaj i Robert Silajn osuđeni su na po 12 a Sabri Islami na deset godina zatvora. Oni su regrutovali dve devojke obećavajući im unosne poslove. Slučaj je rešen zajedničkim radom KZK-a, UNMIK-a KFOR-a i suda u Prizrenu.

U junu 2005. trojica stanovnika Kosova uhapšena su u Gnjilanu zbog pokušaja da prebace 21 osobu preko administrativne granicu sa Srbijom. To su bili taksisti sa Kosova a švercovani su ljudi iz Sri Lanke i Indije.

Krajem avgusta ove godine u Gnjilanu su uhapšena dvojica neimenovanih stanovnika ovog grada pod sumnjom da su umešani u trgovinu ljudima. Kod njih je pronađen velik broj pasoša i drugih falsifikovanih dokumenata.

Od decembra 2004. uhapšeno je dvadesetak osoba pod sumnjom da su umešani u poslove trgovine i krijumčarenja ljudi. Prema podacima IOM-a, na Kosovu je identifikovano nešto više od hiljadu žrtava trgovine ljudima (454 domaće i 568 stranih). Devojke su u najvećem broju iz Moldavije i Rumunije, zatim iz Ukajine, Albanije i Bugarske.

Za centre trgovine ljudima, prisilne prostitucije i krijumčarenja ljudi važe Priština, Gnjilane i Uroševac.

Dosadašnja istraživanja i iskustva pokazuju da je Kosovo česta destinacija za žrtve trgovine ljudima, ali je takođe i zemlja tranzita i porekla. Žrtve koje su identifikovane i čiji su slučajevi zabeleženi retko su govorile o tome da su prisilno dovedene na Kosovo. Zapravo, kao i u drugim sredinama, one su došle jer su im trafikeri obećali normalne a unosne poslove. Oko četiri petine žtrava regrutovao je ili prijatelj ili rođak. Više od polovine žrtava koje su završile na Kosovu došle su preko Srbije, a jedna petina iz Makedonije. UNMIK-ova pogranična policija procenjuje da se svake nedelje preko aerodroma u Prištini "trafikuje" desetak žena.

Kosovo je karakteristično po tome što i dalje postoji velik broj noćnih klubova koji su idealan paravan za trgovinu ženama. Prema trenutnim podacima UNMIK policije postoji preko 100 noćnih klubova koji su pod nekim oblikom prismorte. Postoje i specifični kafe-barovi i čajdžinice u kojima su pronađene žrtve trgovine ljudima, odnosno u kojima su one bile primoravane na prostituciju.

SOS I SKLONIŠTA: SOS linija za pomoć žrtvama trgovine ljudima ustanovljena je 2004. Prema podacima IOM-a, od tada je bilo deset poziva žrtava trgovine ljudima i pet poziva porodica čiji su članovi bili žrtve trgovine ljudima. U svakoj opštini postoji centar za socijalni rad čije je zaduženje da se bavi potrebama ugroženih osoba. U njima je zaposlena 31 osoba obučena za rad na problemu trgovine ljudima.

Slučaj BiH

ZAKON: U Krivičnom zakonu BiH član 186. reguliše krivično delo trgovine ljudima u svrhu seksualne ili neke druge eksploatacije, prinudnog rada. Za ovo krivično delo predviđena je zatvorska kazna do deset godina. Član 187. odnosi se na posredovanje u međunarodnoj prostituciji, a član 188. na krivično delo nezakonitog držanja ličnih dokumenata. U septembru 2004. Zakon je dodatno usklađen s Protokolom iz Palerma. Promene se odnose na slučajeve trgovine maloletnim licima – sada nije potrebno dokazati da su postojali nasilje i obmana, dovoljno je dokazati da je postojao transport maloletnih lica i/ili vrbovanje; za ovo delo kazne su povećane. Sve slučajeve trgovine ljudima procesuira Sud BiH, dakle nije nadležnost entiteta. Na državnom nivou od oktobra 2003. postoji Zakon o kretanju i boravku stranaca i azilu. Ovo pitanje regulisano je i Ustavom BiH. Zakon uređuje uslove i postupak ulaska i boravka stranaca u BiH, razloge za odbijanje ulaska i boravka, razloge za ukidanje boravka i razloge za proterivanje stranaca sa teritorije BiH, kao i pitanje azila. Status azilanata dodeljuje Vlada BiH, a osobe s tim statusom imaju ista prava i istu pomoć kao i svaki drugi stranac s legalnim boravištem. Strani državljani kojima je iz humanitarnih razloga odobren boravak u BiH imaju pravo na rad, obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu pod istim uslovima kao državljani BiH. Žrtve trgovine ljudima mogu dobiti "humanitarnu vizu", dozvolu boravka, ukoliko su spremne da svedoče.

SUĐENJA: Prema godišnjem izveštaju Stejt departmenta za 2004, u BiH je održano sedamnaest suđenja za ukupno 49 osoba optuženih da su počinile ili su bile umešane u krivično delo trgovine ljudima. Doneto je 15 presuda sa blagim zatvorskim kaznama. Poslednji slučaj trgovine ženama koji je uzburkao javnost bila je smrt Olene Popik, ukrajinske državljanke, žrtve trgovine ljudima. Olena je umrla od milijarne tuberkuloze, najtežeg oblika te bolesti. Pre toga, bila je zaražena HIV-om i ostalim STD bolestima. Iz Ukrajine je došla u Srbiju, zatim u Kiseljak, Zenicu, Sarajevo, Posušje i Mostar. Jedno vreme je bila i u Sloveniji. Prema pisanju "Oslobođenja", u BiH je ušla na poziv Amarilda Vojinovića, jednog od vlasnika kluba King iz okoline Travnika, koji je još uvek aktivan.

Dok je javnost bila zabrinuta zbog "širenja zaraznih bolesti" a pred klinikom u Mostaru se pojavio red "poštenih" u uzrastu od 18 do 30 godina, policija je uhapsila Milana Galića Mikija (34), vlasnika noćnog bara iz okoline Posušja, Edina Kresu (26), Dženana Golića Đanija (27) iz Mostara i Zdravka Vidovića. Danijel Raguza (26) iz Konjica, u bekstvu, bio je optužen da je Olenu iznajmljivao od Dženana i prodavao klijentima – zaradu su delili. Tužilaštvo ih je teretilo da su tokom 2004. devojke bez državljanstva BiH obmanama i prevarama vrbovali, međusobno razmenjivali i primoravali na pružanje seksualnih usluga u iznajmljenim stanovima. Nakon hapšenja, Krešo i Galić su sklopili sporazum o priznanju krivice sa tužiocem, tako da je Krešo dobio sedam meseci zatvora a Galić tri godine uslovno. Dženan Golić dobio je dve godine, s tim da mu je u izdržavanje kazne uračunato i šest meseci koje je proveo u pritvoru, a Zdravko Vidović kažnjen je na godinu i po zatvora.

Slučaj nije doveo ni do kakvih preispitivanja sudske prakse niti novina u tom pogledu. Ono što se desilo u septembru 2004. jeste pokretanje drugih slučajeva. Na primer, Sud BiH je osudio Daneta Ćurića na pola godine zatvora pod optužbom da je iz Hrvatske krijumčario dve rumunske državljanke u BiH. U oktobru iste godine Božo Perić, Šemso Džanić i Pero Stjepić sklopili su nagodbu s Tužilastvom BiH i dobili po 12 meseci za krijumčarenje državljana BiH u zemlje Zapadne Evrope.

Prema izveštajima medija, u Federaciji BiH evidentirano je osam krivičnih dela navođenja na prostituciju, dva dela međunarodnog vrbovanja radi prostitucije, dva dela zasnivanja ropskog odnosa i prevoz osoba u ropskom odnosu i jedan slučaj krijumčarenja ljudima i nezakonitog uskraćivanja identifikacijskih dokumenata.

KORUPCIJA: Hjuman rajts voč je izveštavao o umešanosti pripadnika stranih oružanih snaga u trgovinu ženama. Pripadnici IPTF-a su bili optuživani da su bili klijenti u noćnim barovima, ili su im žene "privođene" u privatne stanove, kao i da su učestvovali u organizaciji trgovine (oduzimanje pasoša, zastrašivanje svedokinja, itd.). U aprilu 2002. Misija UN-a u BiH priznala je da je 18 oficira IPTF-a vraćeno kućama zbog "nedoličnih seksualnih aktivnosti". Kada je reč o lokalnim policajcima, nije evidentiran nijedan procesuiran slučaj (krivično gonjenje ili sl.). Bilo je slučajeva da su policajci izgubili sertifikate, ali to je ostalo u krugu službe.

AZILANTI: Postoji jedan centar u selu Rakovica kod Sarajeva, gde su smeštene i izbeglice i azilanti. Trenutno se radi na otvaranju centra koji bi bio namenjen isključivo azilantima. Pitanje ilegalnih migranata i azilanata regulisano je Zakonom o kretanju i boravku stranaca i azilu. Od 1. jula 2004. Ministarstvu sigurnosti podneto je 95 zahteva za azil za 159 osoba. Do 14. juna 2005. negativno je rešeno 29 zahteva (56 osoba). Negativne odluke donete su za 27 osoba iz SCG (osam zahteva), 15 osoba iz Makedonije (sedam zahteva), četiri osobe iz Pakistana (četiri zahteva), tri osobe iz Moldavije, tri osobe iz Ukrajine, dve osobe iz Bangladeša i po jednu iz Rumunije i Alžira.

Slovenački slučaj

Slovenija je 1995. godine unutar svojih granica registrovala 4175, 1996. godine 3877 ilegalaca, 1997. taj broj se penje na 7093, 1998. se gotovo udvostručuje – 13.740 stranih državljana ušlo je ilegalno u zemlju. Pojava kulminira krajem devedesetih kada se, na primer 1999, broj ilegalnih imigranata popeo na 18.695, a 2000. na 35.380. Nije poznato koliko je onih koji su izmakli budnom oku policije i uspešno prešli preko Slovenije, na putu ka Italiji i Austriji.

Ilegalci koriste neke poznate i neke manje poznate tačke za prelaz granica. Većina prelazi buduću šengensku granicu Hrvatske sa Slovenijom kod graničnog prelaza Bregana, odnosno dva kilometara južnije od samog prelaza, preko mosta na reci Bregana, gde organizatori prelazaka inkasiraju 400 do 500 evra po osobi.

Uprkos vrtoglavom povećanju broja imigranata, slovenačke vlasti su devedesetih godina veoma teško odobravale azil. Tako je 1995. slovenačke državne organe za status azilanta zamolilo šest imigranata, ali je to pravo priznato dvojici. Naredne godine isto pravo je želelo 35, a 1997. godine 72 ilegalna imigranta. Status nije dobio nijedan. Sledeće dve godine situacija je gotovo identična; 1998. godine je 337 ljudi podnelo molbu za azil, da bi pozitivan odgovor dobio samo jedan. Godinu dana kasnije isti status želela su 744 pritvorena ilegalca, ali azil nije odobren nikome od njih. Tek 1999. situacija je donekle promenjena. Pozitivno je rešeno mnogo više molbi, ali je bilo i neuporedivo više zahteva – od 9244 molbe, azil dobija svega jedanaest osoba.

U prvih sedam meseci ove godine na području Slovenije zabeleženo je 3620 ilegalnih prelazaka granice, što je za 25 odsto više nego u istom periodu lane.

Zanimljiva je i struktura ljudi koje su političke i ekonomske prilike u matičnoj državi naterale da krenu na skup i neizvestan put, gde im život zavisi od beskrupuloznih i anonimnih pograničnih švercera i vodiča. Većina potencijalnih azilanata stiže iz Irana (uglavnom preko aerodroma u Sarajevu), Turske, Bangladeša, Kine, Moldavije, Avganistana, Rumunije i Makedonije. Nije zanemarljiv broj ni onih koje "proizvodi" SCG, pri čemu slovenačka administracija ima poseban odnos. Slovenačke vlasti strogo razlikuju Srbiju, Crnu Goru i Kosovo, tj. Srbe, Crnogorce i Kosovce. Statistika pogranične uniformisane policije pokazuje da su najčešće, u 937 slučajeva, ilegalci bili građani SCG (tu se ne pravi ona politička razlika, pa je u statistiku uključeno i Kosovo, pre svega Albanci), 620 je bilo građana Albanije a 537 građana Turske. Pored građana SCG, Albanije i Turske, zbog ilegalnog prelaska slovenačke granice u postupku je i 385 građana BiH, 283 građanina Moldavije, 233 građanina Makedonije, 163 građanina Bangladeša, 92 građanina Hrvatske i 54 građanina Rumunije.

Kazne koje čekaju organizatore ilegalnih prelazaka granice su zbog blagog zakonodavstva koje je tek nedavno donekle pooštreno, a pre svega zbog nedorečene sudske prakse, daleko od drastičnih. Jedan od najvećih organizatora tih poslova u Sloveniji i šire je Josip Lončarić. Uhvaćen je i pre godinu dana u Sloveniji osuđen na kaznu od 22 meseca zatvora zbog krijumčarenja petnaestak ilegalaca i nedozvoljenog posedovanja pištolja. Viši sud je na osnovu Lončarićeve žalbe nedavno kaznu smanjio na godinu i četiri meseca zatvora. I ostalih jedanaest pajtaša presavilo je tabak i žalilo se Višem sudu, posle čega su nekima određene niže kazne, a pojedini čak pušteni na slobodu! Potom je na osnovu žalbe Lončarićevih advokata i slovenački Ustavni sud odlučio da zabranjen prelazak granice nije kažnjiva radnja ako se ne radi o nezakonitom prelasku granice Republike Slovenije. Zbog toga je Lončarić na kraju optužen samo za "kriminalno udruživanje", a ne i za ilegalni prelazak granice koji je organizovao za 15 Kineza.

Prilikom istraživanja koliko žrtava takve trgovine putuje preko Slovenije policija je navela podatak o 50 lica, ali u društvu Ključ i nekoliko puta više – čak 1500–2000 godišnje. Jedna nevladina organizacija iz Ukrajine izveštava da je u poslednje četiri godine preko Slovenije putovalo 110 žrtava iz Ukrajine. Da je Slovenija ciljna država trgovine ljudima potvrđuje i 55 žrtava koje su u poslednje dve godine otkrili policajci na tlu Slovenije. U društvu Ključ zaključuju da među 1500 do 2000 žrtava koje su stigle u Sloveniju ima najviše Ukrajinki i Moldavki. Do sada su u društvu Ključ pomogli da se iz kandži "vlasnika" izvuče pet strankinja, žena koje su bile prodane u Sloveniju, dok je organizacija IOM izvukla šest stranih državljanki.

Sve više je indikatora da Slovenija sama postaje država izvor žrtava. Pretprošle godine policija je otkrila pet slučajeva devojaka koje su bile prodate i "izvezene" u inostranstvo, dok u društvu Ključ ocenjuju da je taj broj mnogo veći – da se kreće oko sto, pre svega mladih devojaka. Od pet žena koje je policija otkrila i pomogla im, tri su bile potencijalne žrtve. O žrtavama iz Slovenije izveštavali su i strani izvori. Na pitanje zbog čega dolazi do tako velikih razlika u službenoj i neslužbenoj oceni broja žrtava, istraživač Simona Zavratnik-Zimič odgovara da je veoma teško otkriti žrtve i organizatore trgovine belim robljem. Veoma malo se zna i o deci koja bez pratnje roditelja putuju preko Slovenije. U Sloveniji radi oko 50 do 80 noćnih lokala (policija tvrdi oko 60, NVO-i 50, mediji 80) koji su potencijalna žarišta trgovine ljudima. Ocene o 2000 do 2500 žena iz jugoistočne Evrope koje su "transportovane" preko Slovenije u nameri da budu prodate kupcu na krajnjoj destinaciji zbog toga, prema mišljenju slovenačkih stručnjaka, nisu daleko od istine.

U Sloveniji policija za sada nije primetila/otkrila nedozvoljenu trgovinu organima i decom, a nije otkrila ni ljude u ropskom odnosu, tj. nedozvoljeno iskorišćavanje radne snage. Uz trgovinu ljudima, prema rečima Draga Kosa, vođe gupe za borbu protiv korupcije, često idu i koruptivne mere. U vezi s trgovinom ljudima, po njegovom mišljenju, u Sloveniji ima od

30 do 60 slučajeva korupcije godišnje.

Istraživači: Svetlana Vasović–Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).

Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić