Posle, opisanih, incidenata na rukometu u Zagrebu, namestilo se da, sedam dana kasnije, Partizanu gostuju košarkaši Cibone. Da bi se predupredili incidenti, jer poznato je kakvi smo, vele da je lično premijer Koštunica delegir’o svog ministra prosvete i sporta, koji se zove dr Slobodan Vuksanović, u organizacioni odbor utakmice. Vuksanović se odgovorno, a kako bi, prihvatio zadatka, i rek’o, odnosno ukaz’o da ova utakmica za Srbiju predstavlja više od sportskog događaja, Na putu ka Evropi položili smo mnoge ispite, za manje od mesec dana trebalo bi konačno da uđemo u njene institucije, i zbog toga na nedeljnom ispitu ne smemo da padnemo… Ministar održ’o i sastanak sa navijačima, ovi rekli da shvataju šta je državni interes u ovom slučaju, a Vuksanović, pa rek’o, da će direktno nadgledati, kako se, u ovom slučaju, sprovodi dogovor postignut u njegovom kabinetu, tako što će utakmicu pratiti zajedno sa "tvrdim jezgrom".

Na utakmicu poranimo, dobra dva sata, da vidimo kako teče slučaj: oko hale Pionir stotine policajaca i pripadnika žandarmerije, sve to sa šlemovi i štitovi, plus jedan vučjak, plus jedan rotvajler, plus četiri policajca na četiri konja, i konji imaju šlemove na svojim konjskim glavama.

KO ĆE SE RAZOČARATI: Pristiže policija, pristiže žandarmerija, pristižu i navijači, poneko i zapevao, bolje složio, ‘nako navijački, i za ovu priliku, Stoka, stoooka, mi smo stoka… ali kad se približe, utihnu, vide policija na kursu i zadatku. Dvojica baš udarili po plastičnom pivu, kad ih iznenadi policajac sa činovima, znaju li oni da je zabranjen alkohol, ne znaju, oduzima flašu, ovi pitaju da se izmaknu, jok, prosipa pivo, neće oni njemu tu da se napiju pa njemu tu da prave probleme. Ova dvojica se izmakoše, pa viknuše, Hej Hrvati, sve ćemo vas klati…

Prošlo tri, i to dobro, još se prodaju karte, policajci u stojećem i sedećem položaju, policajac u civilu, ko da komentariše. Ovi Hrvati će razočarati svoju javnost ako bar jedan od njih ne dobije po pički: pred službeni ulaz pristižu dve marice, autobus Laste, još policijskih auta, izlaze košarkaši Cibone, Nakić, trener Anzulović, policija pravi dupli špalir do ulaza, sve posmatra tek nekoliko klinaca.

Bliži se vreme utakmice, pred ulazima za tribine redovi, policija pušta po desetak navijača, sledi detaljan pretres pre ulaza u halu. Obezbeđenje pretrese i reportere "Vremena", uđosmo u parter, skoro puna hala, preko razglasa neka navijačka muzika, sa galerije vise transparenti "grobara", iz Loznice, Valjeva, Kovina, na glavnoj navijačkoj tribini, reklo bi se istočnoj, centralni transparent crn, Vračar, Sloboda ili smrt. Ona mrtvačka glava. Tu, pred navijačima, red žandarmerije, ne uspevamo da vidimo markantnu ministarsku figuru, posle videli da je bio, uslikan, baš ispred žandarma. Tu je mog’o, iako nije bio takav dogovor, da savlada novi pesnički repertoar, bar za još jednu disertaciju, bar za još jedan ministarski položaj. Preko puta navijačke tribine, rekosmo li Istok, neka bude zapadna tribina, i tamo navijači, oni žešći se skoncentrisali u jedan deo, udaraju u četiri, biće doboša, razvili horizontalni transparent, udruženje li je neko, Odbrana časti.

Izađoše igrači Cibone, opšti huk, eto i košarkaša Partizana, trener Vujošević malo iza, što bi aplauz, pozdravi se sa sudijama. Bi zagrevanje, muzika sa razglasa, Volim te Partizane… Spiker uze da predstavlja igrače, prvo gostujuće, od galame ništa čuti, moguće smo se, greškom, neiskustvom, namestili iza fotoreportera, takoreći dijagonalno od glavne navijačke tribine. Utakmica poče, opšti povik, kakvo skandiranje, urlik, ne mo’š ništa savatati, tek, ko da je, Ubi, zakolji… Jebem vam mater hrvatsku… Partizan povede, ali Popović stade da pogađa trojke, Cibona se odlepi, hala ključa, samo čuješ huk koji sve nosi, vidiš hiljade ruku koje seku vazduh. Raspozna se nešto rodoljubivo, Morem plovi jedna mala barka, Srbija, Srbija, sa Istoka krenu, Srušili smo Vukovar, sa suprotne strane, Odbrana časti odgovara, Ovčara, Ovčara… Pa kad Odbrana časti uze primat, kad viknuše, Zapali je, Zapali je, nekolicina je mahnula delovima iscepane šahovnice, kad Istok odgovori, Srbija, Srbija… Eto i kraja poluvremena, Cibona vodi, koji su to decibeli, ništa razaznati, samo ruke, iz grudi, seku vazduh.

TRI PUTA ARKAN: Drugo poluvreme, pređemo na drugu stranu terena, da upoznamo navijačku tribinu, taj Istok. Većina navijača u klupskim bojama, samo jedan sa šajkaču, i ostalo, pridržava vođu navijača, koji stoji na simsu tribine, iza leđa žandarmerije. Vođa krupan, nestaje, sa ispisanom majicom, na leđima Arkan, puta tri, na prsima Arkan. Kad on podigne ruke, to krene, ne prestaje, Ubij, zakolji, Hrvat dok postoji… Dole, na parketu, Partizan sustiže razliku, Vujošević širi ruke, Popović promašuje, Tripković pogađa, opšti pičvajz, vođa navijača diriguje svim delovima tela, ne da se trudi, izgibe, treba savladati zahtevan aranžman, Jebem vam mater hrvatsku, jebem vam maater… Ni Odbrana časti, s druge strane, ne zaostaje, okrenuli leđa terenu, izvode neki ples, pa se okrenu, pa trupću, udaraju u bubnjeve, savladali ritam, Ubij, zakolji…

Na terenu Badera spuštaju na parket zajedno s loptom, Popović opet promašuje, sudije daju loptu Ciboni, Vujošević ulazi skoro u reket, drugi sudija daje loptu Partizanu, domaćin već u vođstvu, Tripković daje još jednu trojku, Ubij, zakolji… Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće… Milojević baca Longina na parket u opštoj odbrani, namerna lična, u sledećem napadu centar Partizana polaže loptu u koš, domaćin se već odlepio, iz partera jebu majku sudiji iz Slovenije, nekoliko upaljača pada na teren, nešto kovanica, Istok preš’o na Oj, Hrvati neka, neka, Ovčara vas opet čeka, Odbrana časti ne zaostaje, bubnja, Ubij, zakolji, pa kad se slože Istok i Zapad, Srbija, Srbija…

Parter ne ostavlja Slovenca, jedan od Partizanovih igrača dobija petu ličnu, jedna iz parterne lože skače pravo na Slovenca, već deset razlike za domaćina, Vujošević izvodi Milojevića, Tripkovića, da dobiju zasluženi aplauz. Kraj, deset razlike za Partizan, treneri se pozdravljaju, sa tribina lomi, Ubij, zakolji, preko razglasa puštaju navijačku koračnicu, U boj, u boj, krenite junaci svi, onaj sa šajkačom se isteg’o, dig’o obe, pa samo ritmiči, cela tribina, cela hala na nogama, sve to punoletno, sve to sa ličnom kartom.

Bi i konferencija za štampu, rekli se treneri, rekli se igrači. Anzulović sportski priznao poraz, Vujošević izrazio zadovoljstvo što je utakmica protekla u sportskoj atmosferi, i rek’o, sa pobedničkim zadovoljstvom, da se loši događaji teško dešavaju spontano ako se organizovano spreče. Kad smo izlazili iz hale, publika se razilazila, policija i žandarmerija, sve po planu i komandi, dodatno raspoređivala.

Elektronski mediji, odmah po utakmici, javili o pobedi Partizana, i javili da incidenata nije bilo, da se sve odigralo u fer i sportskoj atmosferi, da čestitke zaslužuju igrači, i naravno navijači, da je Beograd položio veliki ispit. Sutradan štampani mediji bili jednodušni, Pobeda košarke, Pobeda bez mrlje, u sportskom dnevniku bili i sportski analitičari, Crno-beli su zadali žestok, dvostruki udar večitom suparniku iz Zagreba, ali i celokupnoj hrvatskoj novokomponovanoj državi… Večiti srpsko-hrvatski derbi protekao je u najboljem mogućem redu, osim tradicionalnih verbalnih skandiranja na račun protivničke nacije… I ovde sve punoletno, i ovde sve sa ličnom kartom.